Drvoredi, planinski masivi, mirno ili uzburkano more, pšenična polja… pasusi i pasusi opisa različitih predela „razbacanih“ po književnim delima svih vrsta. „Tehnički opisi“ koji imaju za cilj da vas mentalno presele u fizički prostor nemaju uvek samo tu svrhu. Priroda, čovek, čovekova priroda i borba čoveka i prirode su teme dela od pamtiveka i ne prestaju to da budu. Nekada je u pitanju ples, nekad nemilosrdna borba, stvarna ili prividna harmonija. U proteklih godinu dana kroz ruke mi prolaze knjige koje su natopljene prirodom u svakom mogućem smislu. Nekad kao pomenuto sredstvo vizuelne predstave prostora, nekad kao snažne metafore za čovekovo duševno stanje, nekad kao najbolji predstavnik egzistencije kao takve, u celini, a nekad kao svojevrstan književni lik. Knut Hamsun, Herman Hese, Džon Fante i Meša Selimović na trenutke daju više prostora prirodi nego čoveku, ili samo žele da pokažu da i kad crtamo jake kontraste sve je zapravo isto i svi pripadamo istoj planeti i podležemo manje-više istim zakonima.
Hamsunov roman Pan teče kao priča o jednom čoveku i njegovoj vezi sa ženom, radnju pratimo kroz Glenove „životinjske oči“. Iako većim delom ima elemente ljubavnog romana ja ga ne bih svrstala samo u ovaj žanr. Glavni junak Glen je pukovnik, ali se prehranjuje lovom, živi u udaljenoj kolibi, izolovan, sa više kontakta sa šumom, pticama, morem pa čak i kamenjem nego sa ljudima. Njegova ljubavna priča sa Edvardom je presek dve koncentrične kružnice – priroda i civilizacija. Iako je u ovom romanu fenomenalno obrađena jedna velika, i od samog početka na nesreću osuđena ljubav, pažnju mi više privlači Glenov odnos prema prirodi. Stena pokraj kolibe mu je kao verni prijatelj koji je uvek tu, neka sigurnost poznatog, izvesnog. Sam junak za stenu kaže „prijatelj“. Sa stranica isparava miris mokrog tla i mahovine usled otapanja snega, miris mokrog lišća, reči pisca otelotvoruju maglu šume pred vašim očima i bez problema pratite lovca i njegovog psa Ezopa u dubinu šume. Osećate kako iz zemlje raste trava, a prostorom odjekuju glasovi ptica i po koji pucanj iz lovačke puške. Jedan od najupečatljivijih delova je Glenov san o Dideriku i Izelini. Ljubavni čin je opisan kao zalazak sunca, more i sunce, potpuno sjedinjenje prirode.
Vremenski horizont mi je uvek privlačan u bilo kojoj knjizi, i mislim da sposobnost pisca da vas savršeno jasno sprovede kroz vreme i manevriše njime, bez potrebe da prevrćete stranice, jedan od pokazatelja književnog kalibra autora. Hamsunova smena godišnjih doba harmonično svira sa Glenovim trenutnim životom i intenzitetom veze sa Edvardom, jer je Glen oličenje stapanja sa prirodom, on jednostavno živi u skladu sa njom. U jednom trenutku se zapita da li ga to bog Pan posmatra. Glen je deo prirode koja je pod Panovom jurisdikcijom. On lovi i peca samo kad mu ponestane hrane, pronalazi radost i u kišnom danu jer vrlo dobro shvata da „je u tebi izvor tuge ili radosti“. Protagonista se bavi lovom, a i njegov odnos sa Edvardom možemo posmatrati kao jedan lov, bez uhvaćenog plena. Pomalo detinjasta, Edvarda je okružena ljudima, njen život čine šetnje, piknici i banketi, i naizgled ona je deo „civilizacije“, ali je ona na neki način divlja i neuhvatljiva kao životinjski plen. Glen, na kraju, i sam postaje plen.
Taj neuspeli ljubavni lov i čežnja za nečim ili nekim, čiji je senzibilitet uzavreo i više nagonski nego čovečiji, dakle iracionalan, posredno je opisan i u Fanteovom romanu Upitaj prah. Ovo će možda zvučati neobično jer dosta ljudi preskače predgovore i pogovore s mišlju da su u pitanju dosadna objašnjenja, ali pogovor za Upitaj prah je roman u malom, svojevrsna kratka priča snažnog naboja. Kamila Lopez odlazi u pustinju. Lepuškasta Meksikanka u koju se zaljubljuje Arturo Bandini je nepredvidiva, divlja i duboko nesrećna, baš kao i pustinja koja privlači čoveka i omamljuje ga svojom vrelinom, ali nije ništa drugo nego nepoverljivi deo prirode čiji se sledeći potez ne može naslutiti.
Divljina kao kontrast učmalosti života i na ostrvu i u gradu lepo je prikazana u romanu Ostrvo Meše Selimovića. Posebno podvlačim poglavlje Divlji konji, u njemu se priroda batrga i bori za slobodu od kandži civilizacije. Glavni junak Ivan, posmatra krdo divljih konja koje hrli u ljudsku zamku i shvata da je na pogrešnoj strani. Priča o lovu divljih konja na Vidovoj planini je priča o prividnoj „kosmičkoj slobodi“, prividnoj jer taj suživot ljudi na ostrvu i divljih konja na planini uistinu jeste privid. U pozadini je borba za slobodu ili jednostavno – nesloboda. Oni nemaju gde da pobegnu sa planine, a strah da će ih ljudi uloviti je sveprisutan. Divlji konji i njihov poriv za slobodom nije ništa manji nego isti taj nagon u ljudima. Šta je ostrvo nego metaforični rezervat za izgubljene ljude koji misle o protraćenom životu bez velikog podviga i teretu svakodnevice? Na početku ovog kratkog poglavlja priroda dobija primat nad čovekom, rekla bih čak da je mnogo superiornija. Planinske strmine koje otežavaju i ljudima i mazgama da se penju, slan vazduh koji dolazi s mora, čista rosa i krdo od pedesetak divljih konja stvaraju živu sliku predela obavijenog tankim, bajkovitim velom misterije i netaknute prirode, slobode i čistoće, barem dok zategnuta užad oko konjskih grla ne poderu taj veo. U poglavlju Jato delfina priroda daje jedan gol i sveti se. Ivan kaže da „nikad tako ne oseća prirodu kao kad gleda u širinu morske pučine“, a njegova pratilja da se „plaši mora jer uvek ostaje odvojeno, biće za sebe“. I opet se nameće zaključak da je u pozadini Ostrva, priče o čoveku, jedan dugačak, beskonačan ples čoveka i prirode, nekad vodi jedan, nekad drugi, nekad se odvoje i plešu sasvim udaljeno, nekad veoma prisno tako da se stope, nekad gotovo neprijateljski odmičući se i dodirujući tek ovlaš. Oba plesača sa snažnom glađu za slobodom i strahom od pokoravanja.
Mogu li i čovek i životinja da predosete smrt? Stari pas i ostarela tetka koji znaju da im se bliži poslednji čas. Psi ne misle o velikim životnim herojstvima koja zavređuju podizanje spomenika, oni samo žive. Ljudi misle, trude se da svesno žive i zarade po koji blistavi poen, ali osećaj i nagon su prisutni u oba bića. Napisaću to jednostavno, onako kako jeste – jednakost na samom kraju.
Herman Hese je jedan od najboljih pisaca koji pišu o potrazi za sobom, razumevanju vlastitog bića i traganju za smislom. Sidarta i Demijan su takva dela, priče o potrazi za smislom i potrebom da se veruje u nešto, priče u kojima priroda ima ulogu metafore, ali je i snažno personifikovana. Reka na kojoj radi skeledžija je glavno mesto u romanu Sidarta. Prelazak reke je simbol prelaska na drugu stranu, odlazak od porodice i bogatstva, ali i simbol preobražaja duha mladog čoveka. To je stara ideja, Heraklitova, o nemogućnosti ulaska u istu reku dvaput. Sidarta je potpuno drugi čovek kada se nakon dvadeset godina vrati kod skeledžije. Prolazi i isposnički i bludni život ali i dalje ne pronalazi zadovoljstvo u sebi. Savez povijenog kokosovog drveta i reke spasiće Sidartu od pokušaja samoubistva. To je glas reke, reke koja šapuće poruke samo nekima, za ostale samo šumi. „Reka je progovorila. Ona ti je prijatelj i tebi se obraća.“ I tu jasno vidite jedan običan, nad samim sobom zgađen, čovečiji život spreman da se okonča bacanjem u reku i „intervenciju“ te iste reke u poslednji čas. Reka teče i ne briga o budućnosti, čovek misli i strepi nad onim što ga čeka. „… za nju (reku), postoji samo sadašnjost, bez senke budućnosti.“ Još jedna recka za prirodu.
Upečatljivo poglavlje u romanu Demijan je naslovljeno Ptica se probija iz jajeta. Jaje je svet roditelja, detinjstvo i svet uopšte, ptica biće mladog Emila Sinklera koje želi nešto više. Ptica je i metafora za Sidartin duh koji je na trenutak slomio krila. I tu smo isti. Izlazimo iz ljuske, lomimo je, teško se nosimo sa tim pucanjem ali isto tako i sa neslobodom. Još jedna stara priča, ali vredna ponavljanja. Na kraju, šta su Glenove životinjske oči, šta lovac koji završava kao plen, šta Kamilina pustinja i ona kao pustinjski pesak u Bandinijevoj šaci, šta Sidartina reka ili Sinklerova ptica nego samo neki od primera čudnog i u vremenskim intervalima neravnomernog saveza prirode i čoveka koji misli da je nadmoćan i drugačiji, manje vezan nužnošću zato što je svestan.
