Pištolj, nož i pas. I pravda. Ovako sebe voli da opisuje Andrijana Vešović poznatija kao Zombijana Bones. Neposrednost, šarm i ogromna doza entuzijazma je ono što primećujem kod nje dok razgovaramo u nesvakidašnjoj Kući Dokolice u Nišu, gde je prošle nedelje izlagala svoje radove-postere. „Lakše bi mi bilo da sam slepa nego da sam gluva, jer muzika je lek“, poručuje Andrijana dok o demokratiji na društvenim mrežama ima puno toga da kaže.
S obzirom da prvi put izlažeš u Nišu, da li si očekivala ovoliki odziv ljudi?
I jesam i nisam. Nisam bila iznenađena u Beogradu, zapravo, prvi put jesam, jer je to bila moja prva samostalna izložba, i kad god sam ja išla na samostalne izložbe nikada nije bilo puno ljudi. Međutim i danas je bilo gužve i ekipa se stalno smenjivala, nisu bili isti ljudi sve vreme. Definitivno sam pozitivno iznenađena.
Po kom principu si birala tvitove koje si ilustrovala?
Pre svega pročitam tvit pa ako mogu da ga zamislim ja krenem sa radom – skiciram, ilustrujem, objavim. Dešavalo se da mi se nešto što nacrtam ne svidi pa to i ne objavim. Došla sam do brojke od 500 radova i to je za mene bilo strašno produktivno. Dešavalo mi se i da nešto pročitam i svidi mi se, ali ne uspem da ga ilustrujem, jer ne mogu da ga zamislim. Uglavnom sam birala tvitove po tome da li mogu da ih zamislim ili ne. Za folovere me je baš bilo briga.
Zašto nisi crtala političke tvitove?
Zato što već imamo dosta ljudi koji to crtaju. A i meni je to poslednja stvar koju bih u životu uradila, a i bolje da ne crtam, bukvalno. (smeh)
Zašto više ne želiš da ilustruješ tvitove?
Smorila sam se i neću zauvek da budem Zombijana koja crta Twitter. Sada Zombijana više živi na Fejsbuku, niko me više i ne veže za Twitter, iako ja bez Twittera i ne bi bila tu gde jesam danas. Zasitila sam se jednostavno.
Kakvo je tvoje mišljenje o uticaju društvenih mreža na društveni život pojedinca?
Jako veliki zato što su društvene mreže postale naša realnost. Ja više ne razlikujem taj život na netu od ovog stvarnog. Bukvalno sam danas upoznala jako puno ljudi sa kojima sam pričala samo preko Fejsbuka i uopšte nisam imala osećaj da ja njih zapravo ne poznajem i da se zapravo nikada nismo videli. Mislim da su mogućnosti koje društvene mreže pružaju fantastične, ali kad neko to ne ume na pravi način da iskoristi tu dođe do problema i baš zato sam uključena u razne inicijative o pametnom korišćenju Interneta. Internet i društvene mreže treba iskoristiti za nešto što voliš i bilo bi sjajno kad bi to svi radili.
Aktivna si na Twitteru. Da li je demokratija danas samo utopija ili smatraš da je doživela svoj vrhunac?
Baš bih mogla o tome da pričam. (smeh) Generalno, svako ima neku demokratiju za sebe. Svi misle da mogu da daju svoje mišljenje iako ih niko ništa ne pita. Konkretno, kod mene, ja imam taj neki gard i jednostavno uvek kažem da na mojoj stranici nema demokratije zato što je demokratija danas takav vrhunac dostigla da ljudi više ne razlikuju šta zapravo smeju šta ne smeju. Kad se vrate u realan svet koji nije na tastaturi dođemo do toga da oni opet ćute za nešto i to je jako veliki problem. Ne možeš ti samo da pričaš na Internetu, pričaj ovako, reci nam ovako šta misliš. Zato volim izložbe – zato što ja hoću i ovako da govorim, ne samo preko Interneta. Ljudi jednostavno Internet koriste kao svoju zonu komfora i to je baš užasno, treba da izađu iz kuće! Mnogo više slobode pojedinac ima na Internetu i zato demokratija blista na društvenim mrežama, a zapravo je nema.
Kako usamljeni pojedinac može promeniti svet na bolje?
Tako što promeni svoj svet. Ja sad vidim drugačije svet nego ranije. Kada se pojedincu promeni svet onda se ceo svet promenio! Pojedinac ne može promeniti ceo svet ali može da doprinese promeni.
Kako opstati a ne izgubiti samopoštovanje na Balkanu?
Treba sebe voleti najviše na svetu, bukvalno. Ne neki narcis trenutak nego trenutak da se zaljubiš u sebe jer jednom ćeš ostati sam, jer takvi su ljudi na Balkanu – jednom će svi da te ostave samog i onda ćeš ti tako sam morati da se snađeš. Ja sam svoj projekat skroz sama uradila – promovisala, crtala i sve ostalo i jednostavno to ne bih mogla da uradim da nisam volela sebe. Ljudi izgube samopoštovanje zbog reklama, zbog nekakvih standarda koji i ne postoje. Ljudi treba da shvate – to je izmislio mozak! A mozak svi imamo, kako ga koristimo i za šta, to je već diskutabilno. To je izmislio čovek i zašto bih ja morala tome da se povinujem? Sačuvati samopoštovanje je jako teško, ali dok god ga imaš možeš sve, bukvalno.
Koliko je teško ostati jedinstven u svetu identičnih stilova?
Pa ja evo i nisam jedinstvena. Ja sam zapravo sklopila sto nesklopivih stvari – od toga da moje izložbe nisu izložbe nego bleja, dođemo da izblejimo i tu su radovi koji su kao posteri. Sklopila sam sto nekih stvari i onda sam postala jedinstvena. Ne može ništa novo da se izmisli, to je jako veliki problem. U jednom trenutku sam i ja crtala stvari koje su ljudi zapravo hteli da crtam, a onda sam odlučila i rekla sebi da to pre svega crtam zbog sebe i da treba da crtam samo ono što želim. To je poenta, ne može ništa novo da se izmisli ali možeš ostati jedinstven ako nastaviš da radiš ono što voliš i da ne razmišljaš šta drugi misle o tome. Ako misle da je dobro – super, ako misle da je loše – super. Jer da ne misle da je loše nešto ne bi bilo u redu sa tim.
Zašto baš Pištolj, Nož i Pas?
Divno! (uzvik oduševljenja) Zato što mogu svo troje da se smeste u džep. To mi je bukvalno najgluplji odgovor. Ne znam, to oduvek govorim. Ima to i svoju pozadinu ali ne bih o tome pričala. Jednostavno, zato što mogu stati u džep… i pas, ukoliko je dovoljno mali. (smeh)
Kako izlaziš na kraj sa manjkom kreativnosti i inspiracije?
Jako teško, to je baš mučno, pogotovu ako sam nešto obavezna da uradim pošto imam stalan posao. Kad dođe do toga prošetam, popričam sa finim ljudima, slušam finu muziku, spavam i onda se to prevaziđe.
Kako se boriš(ti) sa površnim ljudima?
Površnih ljudi ima previše. Borim se tako što mene ništa ne interesuje. Ti tako misliš – odlično! Odoh da nastavim da živim svoj život. Jer kad bih se vezivala za nečije pozitivno ili negativno mišljenje verovatno bih završila u nekoj ludnici. Čuvam sebe od tuđih mišljenja, bilo kakvih. U početku sam bila na ivici nervnih slomova, ali sam se vremenom istrenirala.
Šta je za tebe smisao života?
Nema ga! Da tako ne razmišljam bilo bi mi lakše. Smisao je da uživam sada jer ne znam šta će da se desi za pet minuta. To je jedini smisao. I muzika, muzika koju volim. Lakše bi mi bilo da sam slepa nego da sam gluva, jer muzika je lek.
Šta možemo očekivati od tebe u budućnosti?
Okupila sam sjajan tim animatora i još jednog čoveka, neću reći šta je, jer kad bih rekla onda bi bilo očigledno o čemu se radi. Radiću u timu, do sad sam radila solo i biće cool. Svakako ćete biti obavešteni. Radiću i baš ću da pokidam! Nema stajanja.
