Moglo bi se slobodno reći da su nam najprivlačniji ljudi koji se iskreno osmehuju i gledaju pravo u nas. Oni kojima pogled beži u stranu čine da se sumnjičavo zapitamo zašto je tako. Takođe, našu pažnju više privlače ljudi koji vode računa o svom izgledu, iako to nikad nije presudno.
Očekujete nekog u restoranu ili sali za sastanke. Nemojte mi reći da na vas ne ostavlja utisak na koji način je ta osoba ušetala u prostoriju i kakvo joj je držanje tom prilikom? Da li je pogledom osmotrila prisutne u prostoriji, da li izgleda kao da joj je drago što je tu? Život je prepun filmskih scena, gde imamo priliku da se pojavimo u stilu filmske zvezde ili prođemo potpuno nezapaženo.
Da li ste suptilnim pokretima ramena dale nekom do znanja koliko vas privlači? U eri otuđenosti, dok nam pred očima trepere monitori i ekrani sve novijih tehnologija, kada svoja osećanja i reakcije pokušavamo definisati infantilnim emotikonima, da bismo kako-tako izbegli da se nađemo „izgubljeni u prevodu“, postavlja se pitanje da li smo na putu da otupimo i zaboravimo značaj jedne od najvažnijih komunikacijskih alatki.
Izmiču vam sva ona „između redova“ značenja, gubite se u prevodu, pogled vam neprestano luta dok smišljate šta ćete sledeće reći-samo su neki od znakova da vam je ova važna alatka završila negde u špajzu, iza tegli sa zimnicom ili na nekoj zaboravljenoj polici, gde skuplja prašinu među odavno pročitanim knjigama. Nedostaju vam bore smejalice, ne sećate se kad ste poslednji put zaplakali – eto vam još par razloga da se zamislite. „Životinje koje se smeju“ polako postaju robovi standardizovanih formi komunikacije, koje je neko pažljivo osmislio za nas. Društvene mreže su dobre, ako ih mudro koristimo. Ali, kontakt oči u oči je neprocenjiv po obimu informacija koji može da nam ponudi. Jer tada, i kada ćutimo, mi komuniciramo. Upravo u tim gestovima leži prava lepota međuljudske komunikacije. Tada koristimo najstariji, najuniverzalniji i najrasprostranjeniji svetski jezik – JEZIK TELA.
Koliko pažljivo posmatrate svoje sagovornike? Da li ste svesni da neprestano šaljete signale o svojim osećanjima, željama i namerama?
U nekim kulturama posmatranje sagovornika se tumači kao znak pretnje, i ja bih u takvoj sredini očas posla završila u zatvoru. Naše telo, sveukupno naše držanje, a pogotovo naše lice, neprestano odašilju neverbalne signale i poruke, koje govore o nama više nego što možemo i da zamislimo.
Isto tako, i mi neprestano primamo signale od drugih, i ako ne obratimo pažnju, propustićemo neke od najdelikatnijih i najsuptilnijih poruka, koje bi ionako bilo preteško pretočiti u reči. „Ne umem da ti čitam misli“, sa dozom očajanja kažemo prilikom nesporazuma. I ne morate da znate da čitate misli, ako umete da razumete govor tela. Čak i onda kada se verbalna poruka razlikuje od neverbalne, mirne duše možemo da se oslonimo na ono što nam poručuje govor tela. Velika je verovatnoća da je istina upravo u onome što nam druga osoba poručuje svojim pogledom, izrazom lica, držanjem, tonom, a ne u onome što je izgovoreno. Da vam jednostavno ilustrujem važnost ovog prastarog jezika. Svi smo svesni koju neprijatnost može da nam izazove neko ko je nepozvan zašao u naš intimni prostor, a to je ona razdaljina između tačke dodira i nekih pedesetak santimetara. Zamislite da se vozite gradskim prevozom u špicu, pritešnjeni gomilom potpunih stranaca, koji se bez pardona migolje u vašem intimnom prostoru. Osećaj je grozan, zar ne? Ukoliko niste u fazonu da upravo tu priliku iskoristite za istresanje na nekom od „nedužnih“ saputnika, uprećete pogled u neodređenom pravcu, možda kroz prozor, izbegavaćete kontakt očima, i bilo kakvu komunikaciju, osim onoga „izvinite“, dok se probijate ka izlazu. Pokušavate da umanjite neprijatnost ignorisanjem same situacije.
Čak i kada smo rešeni da svoja osećanja, stavove i namere zadržimo za sebe, pa makar nas mučili srednjovekovnim spravama, govor tela otkriva i ono što bismo najradije zadržali samo za sebe. Da li volite da se rukujete? Govori li vam to nešto o drugima? Ovaj više od dve hiljade godina star i često korišten način neverbalne komunikacije služi da izrazimo dobre namere, uvažavanje, poverenje i jednakost. Načinom rukovanja možemo da ostavimo dobar ili loš utisak. Setite se, ima li šta neprijatnije od „crknuta riba“ stiska? Gotovo je podjednako neprijatan stisak dominantnog kostolomca. Prvi šalje poruku da mu nedostaje samopouzdanja i sposobnosti u onome čime se bavi, dok drugi prejakim stiskom prikriva kakvu postojeću slabost. A tek oni što ne umeju da puste ruku. Ništa bolji nisu ni oni koji izmigolje ruku, a da nisu ni počeli valjano da se rukuju, jer im nije ni stalo. Posebna kategorija su oni koji, dok se rukuju, posmatraju u koju boju je okrečena prostorija. Nesigurni i stidljivi.
Ako zaista umete da se rukujete, to znači da u tom trenutku vodite računa o držanju tela, održavate kontakt očima, rukujete se desnom rukom naravno, stisak je dovoljno čvrst, traje oko dve sekunde, osmehujete se, i pozdravljate drugu osobu tako što je oslovljavate imenom. Ništa lakše za one koji imaju samopouzdanja i vode računa o tome kakav utisak ostavljaju na druge.
Ipak, nigde govor tela ne dolazi toliko do izražaja kao između dvoje koji se privlače, snažno i bezuslovno. Kada se dvoje privlače, neverbalna komunikacija je u ogromnoj meri zastupljena. Telo je svesno atrakcije i pre nego što to izgovorimo. Jedno drugom su kao odraz u ogledalu. Pogledi oduševljenja i znatiželje, svojstveni samo malom detetu koje čezne za beskrajnom pažnjom i ljubavlju. Raširene zenice. Iskren osmeh koji ne silazi sa usana. Bez prevelike potrebe za rečima. Slučajni dodiri i potreba za fizičkom blizinom. Kratak dodir u predelu vrata, ramena, ruku-ne postoje reči koje mogu takvom brzinom da u mozgu izazovu toliku navalu topline i opuštanja. Otvoreno držanje tela koje izražava poverenje i prihvatanje. Spontano nameštanje kose ili popravljanje kravate ili duksa. Sve je u pogledu i osmehu. Ton glasa je topao, prijateljski i melodičan. Barijere su otklonjene, a telo i lice nemaju šta da kriju. Neprocenjivo.
„Šezdeset procenata ljudske komunikacije čini neverbalni govor tela; trideset je u tonu govora, što znači da devedeset procenata onog što „govorimo“ ne izlazi iz naših usta.“ Bez obzira u kojoj meri je ova statistika istinita, treba da povedemo računa o govoru tela. Ako ništa drugo, zabavno je i prosvetljujuće.
Bacite se na istraživanje. Zaplešite ramenima, uvijajte obrvama, trepćite dok stidljivo i samo na kratko sklanjate pogled, a zatim potvrđujete osećanje privlačnosti veštim zaključavanjem njegovog pogleda. Što se tiče gospode, kratko ću da primetim da su zdrav i vedar smeh kao i dobro držanje u deficitu. A to je nešto što unosi poprilično vedrine i opuštenosti u šašavi muško-ženski svet. Imajte poverenja u sebe i svoje telo koje će spontano preneti svaku i najsuptilniju poruku i otkloniti mnoge barijere dok još nismo ni zaustili da nešto kažemo.
