Nevena Zelunka Cvijetić ili Lalica, osnivač je bloga Hleb i Lale i “profesor” u “Lalicinim kuvarskim radionicama”. Pored toga što voli da kuha i putuje, ona voli život i jednostavnost i možda baš zato zajedno sa svojim suprugom Miljanom, dva crna psa Simkom i Rudijem i macama živi u selu pored Novog Sada. U Bačkom Petrovcu je našla parče mira, dvorište u koje je često zagledana kroz prozor svoje kuće i kaže da je tišina seoskog poslijepodneva koju prekida poneki lavež psa ili traktor neprocjenjiva za njih.
NEVENA, TI SI SE IZ NOVOG SADA PRESELILA NA SELO, TAČNIJE U BAČKI PETROVAC. OPIŠI NAM KAKO JE DOŠLO DO TE ODLUKE I ZAŠTO BAŠ BAČKI PETROVAC?
Ubrzo nakon što smo Miljan i ja počeli da živimo zajedno shvatili smo da želimo da to bude za ceo život i krenuli smo da gledamo placeve u okolini Novog Sada, na obroncima Fruške gore. Sanjarili smo o modernoj kući, ušuškanoj u zelenilo sa pogledom na Dunav. Ispostavilo se da finansijski nismo u mogućnosti da si priuštimo takvu investiciju u tom momentu. Takođe, u potpunosti smo zapostavili praktičnost takve ideje. Na primer, da jednom kada budemo imali decu, gde će ona ići u školu? Jeste da bi u proleće i leto bilo predivno ali zimi bi bili zavejani. I vrlo bitno, ja ustvari ne bih volela da živim na usamljenom imanju, koliko god ono romantično zvučalo. Tako da smo odbacili ideju da živimo u šumi.
Godinu dana nakon toga moja firma se prebacila u Bački Petrovac i imala sam prilike da upoznam jedno divno, uređeno i mogu reći, prilično urbano selo. Dve godine posle, počeli smo sa gradnjom naše kuće jer je i Miljan smatrao da će Bački Petrovac biti dobro mesto za naš novi dom.
ČITAJUĆI TVOJ BLOG SHVATILA SAM DA TVOJ ŽIVOT NA SELU NIJE KLASIČAN U SMISLU VELIKOG IMANJA, DOMAĆIH ŽIVOTINJA, USJEVA I BAŠTE. DODUŠE, SA BAŠTOM POLAKO PRELAZIŠ NA TI. DA LI BI MOGLA DA OPIŠEŠ-OBJASNIŠ ŽIVOT MODERNOG PARA NA SELU? KOJE SU PREDNOSTI, ODNOSNO NEDOSTACI?
Da, mi nismo otišli na selo da živimo jer smo želeli da se bavimo poljoprivredom već prosto smo želeli da živimo u kući, da imamo dvorište i svoj mir. Tako da i dalje živimo urbanim načinom. Gravitiramo ka gradu što se tiče kulturnih dešavanja, sporta, druženja i raznoraznih aktivnosti. Kada smo u selu, onda smo kod kuće, u dvorištu, na poslu. Kada hoćemo da se družimo, jedemo, šopingujemo – idemo u grad. Mada moram da priznam da ponekad odemo na picu u lokalnu piceriju. I naravno, redovno odlazim na pijacu.
Polako se i mi adaptiramo. Npr. za ovo proleće pripremamo organsku baštu i krećemo sa sakupljanjem komposta. Prošle godine smo imali svoj paradajz. Ostali proizvodi poput paprika, rotkvica, tikvica i hokaido bundeve nam nisu uspeli ali ne odustajemo.
DA LI JE ISTINA DA SE SA LJUDIMA MANJE VIĐAŠ, POVUČEŠ U SEBE I NAĐEŠ NOVE HOBIJE KADA SE PRESELIŠ U RURALNIJE PODRUČJE? ILI SU TO SAMO PREDRASUDE?
Čista istina. Primećujem po sebi da sam počela da uživam i kada sam sama. Volim da sedim pored prozora, nešto čitam, pišem, čeprkam po interenetu ili samo razmišljam. Skuvam si kafu ili čaj i opustim se potpuno. Nažalost, to nije baš svaki dan jer često posle posla odlazim u grad i vratim se tek oko devet uveče. Ali i onda najviše volim da sipam čašu vinca i zavalim se u kauč pa do spavanja iskontempliram. Takođe sam primetila da mi se tempo usporio. I kada vozim i kada hodam. A mislim i kada razmišljam i pričam.
KAKO IZGLEDA TVOJ DAN KADA NE ODLAZIŠ U GRAD, VEĆ ČITAV DAN PROVODIŠ NA SELU? DA LI SI AKTIVNIJA, DA LI SI VIŠE VREMENA U PRIRODI?
Kada smo duže kod kuće najviše volim da nešto kuvam, radim po dvorištu i čitam. Vikendima smo najčešće kod kuće i tada obavezno napravimo veliki krug šetnje sa kucama pa se vratimo i uživamo oko kuće ili u njoj ako je loše vreme. Pošto nam kuća nije skroz završena, Miljan često ima posla oko sređivanja pa se ja solidarišem. Ponekad vozimo bicikle na Fruškoj gori ili idemo do okolnih sela. Rekla bih da u odnosu na gradski život, više vremena provodim napolju ili u prirodi ali to možda ima veze i sa godinama.
DA LI IMA NEŠTO ŠTO TI NEDOSTAJE IZ PERIODA KADA SI ŽIVJELA U GRADU? NEKI LJUDI SU MI REKLI DA IM PONEKAD NEDOSTAJU SITNICE POPUT VEĆEG IZBORA NAMIRNICA, ŽAMOR GRADA, DOSTUPNOST “HRANE SA NOGU” ILI SLIČNO?
Meni najviše nedostaje druženje. Kada smo živeli u gradu često smo se okupljali, kuvali zajedno i odlazili neplanirano do centra na piće. I mi i naši prijatelji smo nameravali da održimo tradiciju okupljanja, ali u praksi se to pokazalo kao teško izvodljivo. I to mi jako fali. Fale mi i ta spontana druženja u gradu kada ti treba 15 minuta do centra i dok stigneš već te čeka pićence. Za izbor namirnica je bilo povuci potegni u početku, ali uz dobru organizaciju, uglavnom nemam problema. Istina, ako mi se jede kinesko jelo – moram sama da ga napravim. Nema
poručivanja. Ali s druge strane, to je odlično za naše zdravlje! Žamor grada mi ni malo ne nedostaje, hahahahahaa!
DA LI JE ŽIVOT NA SELU SKUPLJI ILI JEFTINIJI U ODNOSU NA GRAD?
Život na selu je mnogo jeftiniji. Troškovi života su mnogo povoljniji i mnogo se manje troši novca na nepotrebne stvari jer nema puno stvari koje te izazivaju da ih kupiš. Npr. meni do posla treba deset minuta peške. Za to vreme ne prođem niti pored jedne prodavnice ili izloga. A i kada prođem pored, ne osećam potrebu da uđem i pogledam šta imaju u ponudi. U gradu je dovoljno da prođem pored DM-a i već sam siromašnija za hiljadarku.
GENERALNO, ALI NEOPHODNO PITANJE. ŠTA JE ONO ŠTO SI IZGUBILA, ODNOSNO DOBILA PRESELJENJEM NA SELO?
Svaka promena donosi sa sobom i dobre i loše stvari. Kao što sam gore napisala, izgubila se spontanost druženja. Uglavnom se sve mora dogovoriti unapred. Takođe, moja omiljena uloga organizatora i domaćina okupljanja u našoj kući se drastično smanjila. Ovo nikako ne znači da se mi kao društvo više ne družimo i ne okupljamo već samo to da ja nisam više domaćica. Što nije mala stvar za mene. Ali, sve ostale promene su pozitivne i ima ih jaaako puno. Jedna od najvećih – živeti u kući koja je u potpunosti prilagođena tvojim željama, potrebama i senzibilitetu je izuzetno ispunjavajuća. Dvorište, koliko god bilo malo ima ogroman uticaj na stanje svesti. Mir koji pruža selo se ne može pronaći u gradu. Čak ni u mirnim delovima. Posle podneva u selu su ispunjena tišinom. Tek tu i tamo se čuju lavež ili neki traktor. To je neprocenjivo za nas. Volim što mi je život postao jednostavniji, sporiji.
OBZIROM NA INFRASTRUKTURU, POVEZANOST, GENERALNU SITUACIJU U NAŠIM SELIMA I ZEMLJI, ZANIMA ME TVOJ STAV O USLOVIMA KOJE DANAŠNJI MLADI LJUDI (PA I DJECA) IMAJU NA SELU? SUTRA, AKO SE TVOJA PORODICA PROŠIRI, DA LI SMATRAŠ DA ĆE TVOM DJETETU BITI TEŽE DA NPR: IDE NA TRENINGE, U ŠKOLU?
Pošto je Bački Petrovac udaljen samo 25km od Novog Sada uglavnom je dobro povezan sa gradom. Ne, naravno, kao u gradu što su delovi grada povezani, ali bus ima svakih sat, sat i po. Pobornik sam mišljenja da su sve aktivnosti i hobiji dobri. To što će našoj deci biti dostupan smanjen izbor nekih nije nedostatak. U slučaju da budu želeli da se bave nekom aktivnošću koje nema u selu, rado ćemo ih odvesti u grad. Važno nam je da imaju mogućnost da se igraju na ulici bez nadzora. Da idu biciklom u školu sama. Da ih ne moramo pratiti svuda. To je u gradu moguće kada su deca starija. U Petrovcu deca idu sama u školu već od prvog razreda, biciklom. Čini mi se da su ovde deca slobodnija. To želimo i našoj.
IMAŠ LI NEKI SAVJET, PREPORUKU ZA MLADE LJUDE KOJI RAZMIŠLJAJU O PRESELJENJU NA SELO?
Da razmisle dobro kakav život žele, šta im je bitno, i da ako osete da te želje i zamisli mogu lakše da ostvare na selu, da ne čase časa. Samo neka pronađu selo za koje misle da će im biti dobar dom i biće nagrađeni za hrabrost.
DA LI SI TI SADA SELJANKA?
Nisam još. I u svojoj glavi i u razmišljanjima sam i dalje gradski čovek. Mislim da se ta promena neće nikada desiti, ali ni ne treba. Ali se radujem što će naša deca biti miks.
fotografije: Miljan Cvijetić
