Nedavno sam na poklon dobila knjigu „Velikani srpske štampe“ čiji su autori Dimitrije Boarov i Dr Vladimir Barović. Već nakon prvog uvida u sadržaj primetila sam da se među dvadeset šest imena iz domaćeg novinarstva nalazi samo jedno žensko ime – Milica Jakovljević. Danas smo svedoci da se novinarstvo kao ni mnoga druga zanimanja više ne posmatraju kroz prizmu muškarac-žena, čak statistički broj zaposlenih u većini novinskih redakcija čine žene. I dalje postoje pitanja koja treba rešavati i slobode koje još nisu u potpunosti osvojene (postoje zemlje, naročito zemlje u kojima religija i dalje ima vodeću ulogu usled čega ženska deca i dalje ne mogu da pohađaju škole, posebno više škole, zemlje u kojima žene ne mogu da voze automobile, da rade, glasaju i slično. Postoji takođe i dalje prisutan problem nejednake zarade žena i muškaraca na istim pozicijama, ali kako ne bismo sada komplikovali i proširivali ovu priču fokusiraćemo se na moderno uređena društva u kojima su pomenute slobode osvojene, na razvoj novinarstva kao profesije u našoj zemlji i ulogu žena u tom razvoju). Ako pogledate unazad, ne tako davno, u periodu krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka, prava koja danas uživamo nisu bila svima dostupna i retke, odvažne žene bile su spremne i dovoljno hrabre da se bore ne samo za sebe, već i za sve nas danas. Proces osvajanja ženskih prava i sloboda bio je dugotrajan i mukotrpan a posao i dalje nije u potpunosti završen uprkos ogromnom napretku. Setite se samo Platonovih beseda u kojima je on još onda pozivao na jednakost ljudi i predlagao veća prava za žene. U ovom tekstu govorićemo o ženama koje su postavljale svoja pravila i borile se za žensko pitanje, osvajale slobode i prava koja mi danas često uzimamo olako.
Draga Dejanović (1840-1871) je kako to istorija beleži bila jedna od prvih žena koja je pokušavala da ideje za koje se zalagao feministički pokret sprovede na ovim prostorima. Draga je bila pesnikinja, učiteljica, nastavnica, autorka tekstova za tadašnje časopise, autorka proznih tekstova i romana a uz to i aktivistkinja i borac za jednaka prava. Imajući u vidu da je živela veoma kratko (samo 31 godinu) postigla je mnogo toga i otvorila neka veoma važna pitanja za to vreme. Rodila se u Staroj Kanjiži, školovala se u institutu Vinčikov u Temišvaru, a zatim i u Pešti. U Pešti upoznaje osnivače Ujedinjene omladine srpske kojima se ubrzo priključuje. Ujedinjena omladina srpske je nastala po uzoru na Macinijevu Ujedinjenu omladinu Italije, a osnovali su je Svetozar Marković, Svetozar Miletić i Vladimir Jovanović. Cilj organizacije je bio prosvećivanje Srba i razvoj kulture, a Draga im se priključila sa velikom željom da uradi nešto po pitanju prava žena, odnosno ravnopravnosti polova. Draga se javno zalagala i isticala važnost obrazovanja ženske dece, obraćajući se direktno „srpskim majkama“ i pozivajući ih da školuju ćerke i vaspitavaju ih na drugačiji način od onog kako su one vaspitavane, kako bi sutra same mogle da odlučuju o svojoj sudbini. Kritikovala je žene zbog njihovog pasivnog stava i nezainteresovanosti za veća prava. Među prvima pokreće pitanje emancipacije žena. Njenim idejama i zalaganju da se devojčicama omogući isto pravo na obrazovanje i isti uslovi kao i dečacima, su se oštro protivile crkva i konzervativci. Tekstovi kojima se obraćala „Srpkinjama“ i „srpskim majkama“ objavljivani su u „Zastavi“, „Matici“ i „Mladoj Srbadiji“ časopisu Ujedinjene omladine srpske.
Draga je tragično preminula prilikom drugog porođaja a iza sebe je ostavila ne samo neproživljenu mladost, puno otvorenih pitanja i planova već i nedovršenu dramu u rukopisu “Dioba Jakšića“, pripovetku „Svećenik u Moraku“, pesmu „Mučenik“ i pedagošku raspravu „Mati“.
Katarina Milovuk (1844-1913) je svojim pedagoškim radom, zalaganjem za prava žena i neprekidnom borbom utabala put drugim uspešnim ženama koje su sledile njen put. Nakon završenog osnovnog obrazovanja odlazi u Rusiju i završava Nikolajevsku gimnaziju, a potom i pedagogiju na Univerzitetu u Odesi. Po povratku u Srbiju udala se za Milana Milovuka (nakon čije smrti se posvetila iskuljučivo radu). Katarina je bila jedna od najobrazovanijih žena u Srbiji tih godina i govorila 4 svetska jezika (francuski, nemački, ruski i engleski).
Sa samo devetnaest godina dobila je ponudu od tadašnjeg načelnika Ministarstva prosvete, Ljubomira Nenadovića da postane upravnica novoosnovane “Više ženske škole”. Ona prihvata ovu ponudu i na tom mestu će ostati čitav svoj radni vek, a pod njenim nadzorom školovale su se druge velike i važne žene koje će nastaviti da menjaju svet – Draga Mašin (buduća kraljica), Nadežda Petrović, Maga Magazinović (o kojoj ćemo takođe govoriti) i prva žena doktorka medicine (u Srbiji) Draga Ljočić. Veliku pomoć i podršku je imala u kraljici Nataliji koja je često umela da
prisustvuje časovima i sa učenicama sluša predavanja iz istorije, veronauke, računanja i kuvanja. Nastojala je da popravi položaj žena u patrijarhalnom srpskom društvu boreći se za pravo na obrazovanje i rad svake žene. Govorila je da “pismene majke rađaju pismenu decu” kao i to da “najveća pažnja mora biti usmerena na nauku, a ne na kojekakve besmislice”. Čitavog života se borila protiv predrasuda, konzervativnih struja i nemaštine. Njeni protivnici i protivnici emancipacije su govorili da ženska deca ne treba da se školuju jer onda postaju neposlušna prema muškarcima.
Bila je prva predsednica Ženskog društva, koje osniva 1875. godine. Društvo je četiri godine nakon svog osnivanja počelo da objavljuje prvi ženski časopis “Domaćica”. Ta 1879. godina je veoma značajna i zbog osnivanja Ženske radionice i „Pazara“ gde su se mogli kupovati radovi iz Ženske domaćice. Ženska radionica/Radenička škola (škola za siromašne devojčice) i „Pazar“ su za cilj su imali očuvanje zanata poput šivenja i krojenja i obučavanje devojaka uzrasta između 13 i 17 godina. Pokretanje časopisa “Domaćica” imalo je važan i veliki uticaj na širenje ideja za koje se Katarina čitavog života borila. Ona je osnivačica i Ženskog saveza koji se borio za pravo glasa koje žene u tom trenutku nisu imale.
Godine 1897. zatražila je da je upišu u birački spisak. Reakcije javnosti su bile burne i dok su joj mnogi govorili kako je “ovog puta stvarno preterala”, drugi su se pitali “šta je sledeće?”- ona je na to odgovorila i ovim rečima objasnila svoj postupak: “Ne znam s kakvim su pravom ljudi prisvojili svu vlast u svoje ruke i upravljaju sudbinom ove zemlje bez naše saradnje, kada je ova zemlja naša koliko i njihova, i mi smo deca ove zemlje i mi s njom delimo i zlo i dobro.” Njen zahtev je odbijen na Kasacionom sudu, sa samo jednim glasom protiv koji je presudio protiv njenog predloga. Ovo je nije obeshrabrilo pa 1900. godine Aleksandru Obrenoviću šalje zahtev da dozvoli ženama da glasaju, pogađate i ovog puta je odbijena. O tome koliko je Katarina bila ispred vremena u kome je živela svedoči i primer da je Međunarodna alijansa za žensko pravo glasa u Londonu osnovana tek četiri godine potom.
Njen nesalomiv duh nije poznavao poraze pa tako iste godine (1900.) prevodi nemački roman “Dole oružje” sa izraženom antiratnom porukom baronice Berte fon Sutner, a Berta je 1905. godine postala prva žena koja je dobila Nobelovu nagradu za mir. Godine 1893. Katarina odlazi u penziju i povlači se sa mesta upravnice Više ženske škole u Beogradu, ali njen angažman se tu ne završava. Ona zatim odlazi u Solun da radi kao upravnica Srpske više ženske škole sa internatom gde je radila tri godine. Ovu školu pohađaju srpske devojke iz krajeva koji su bili pod turskom vlašću. Godine 1906. izabrana je za prvu predsednicu Srpskog narodnog ženskog saveza. Osim toga bila je i jedna od potpredsednica Kola srpskih sestara. U Katarininom radu veliki deo angažovanja se odnosio na pomoć deci i mladima, a većina organizacija u koje je bila uključena imale su humanitarni karakter. Za svoja zalaganja i angažman dobila je i brojne nagrade i pohvale. Godine 1877. dobila je Orden Društva srpskog Crvenog krsta (za vreme srpsko-turskog rata radila je kao bolničarka), naredne godine odlikovana je Medaljom kneginje Natalije, a 1886. godine Medaljom Kraljice Natalije i Ordenom Svetog Save III reda.
Milica Tomić (1859-1944) je bila prva žena urednica časopisa, političarka, feministkinja i aktivistkinja. Školovala se u Pešti i govorila je 4 svetska jezika (nemački, mađarski, francuski i engleski). Kao ćerka Svetozara Miletića našeg uticajnog političara, imala je od detinjstva uvid u očeve poslove i ideje pa je još kao mlada devojka postala njegova glavna saradnica. Kada joj je otac završio u zatvoru ona je bez muke preuzela njegove poslove. To je bio razlog zbog koga je odustala od studija medicine u Švajcarskoj. Tih godina počinje da uređuje list “Zastava” za koji je često pisala i članke (na taj način spasila je list od gašenja ili prelaska u ruke političkih protivnika). Godine 1885. udaje se za Jašu Tomića, književnika, novinara i političara koji je bio vođa jedne radikalne grupe u Vojvodini. Njihov brak je bio na čestom udaru javnosti i političkih protivnika koji su tvrdili da je on sklopljen iz koristoljublja. Milica je bila veoma aktivna u stranci svog muža, čak je bila i jedna od sedam Novosađanki koje su izabrane kao poslanice Velike narodne skupštine (1918. godine) kada su žene na kratko dobile pravo glasa.
Prilikom rada na časopisu “Zastava” Milica uviđa da postoji potreba za jednim specijalizovanim ženskim časopisom, pa tako 1911. godine sledeći primer Helen Gordon Lazarev (prva direktorka francuskog časopisa Elle) pokreće prvi časopis te vrste kod nas časopis “Žena”. Časopis je imao za cilj da približi domaćoj javnosti svetska kulturna dešavanja i kao takav dobija pozitivne reakcije. Milica je vodila učestale prepiske sa brojnim svetski poznatim feministkinjama, sa sifražetkinjama i osnivačicama novosadske čitaonice “Posestrima” (okupljala žene u cilju opismenjavanja). Tako su se i u časopisu često objavljivali tekstovi o ženama i ženskim pravima, potrebi za emancipacijom. “Žena” je propagirala nov pogled na ženu i moderne poglede na njenu ulogu u društvu. Pisala je i o praznoverju koje je bilo zastupljeno među Srpkinjama, nedovoljnoj higijeni, strahu od lekara, ishrani, modi, uređenju doma.. Milica Tomić je bila prva i jedina žena u prvoj polovini XX veka u Srbiji koja je bila urednica časopisa. Konstantno je isticala potrebu za obrazovanjem jer samo obrazovana žena može da bude stub porodice i stvori zdravo porodično okruženje vaspitavajući decu na odgovarajući način.
Zorka Janković (1870-1933) je za ženski pokret i ženska prava učinila značajan iskorak napisavši knjigu “Žensko pitanje”. U njoj se bavila položajem žena “u prastarom, klasičnom i novijem dobu”, a zatim se usredsređuje na “savremeno doba” baveći se pitanjima iz kulture, društva i ekonomije. Bavila se takođe ženskim pitanjem i ženskim organizacijama u Francuskoj, Švajcarskoj, Italiji, Belgiji, Portugalu, Španiji, Holandiji, Švedskoj, Norveškoj, Danskoj, Finskoj, Islandu, Engleskoj i Nemačkoj. U svom pogovoru (iz 1913.) pozabavila se problematikom ženskog pitanja kod Srba. Svoje prevode, knjževne radove i druge tekstove objavljivala je u listovima “Ženski svet” i “Brankovo kolo”. Iz hobija je izučavala i beležila folklorne običaje Srema, pisala “folklorističke crtice” koje je potom slala tadašnjem upravniku Etnografskog muzeja u Beogradu, Simi Trojanoviću. Godine 1910. učestvuje kao predstavnica “svih Srpskih krajeva” u organizaciji izložbe “Srpska žena” u Pragu. Takođe, učestvuje i u osnivanju Saveza Srpkinja iz Vojvodine i Hrvatske. Godine 1914. postaje aktivna u Narodnom ženskom savezu SHS. Godine 1926. objavljuje knjigu “Problem saveza” u kojoj je pisala o problematici umrežavanja ženskih grupa i pokreta. Bila je jedna od sekretarki odbora Ženske zajednice, a ove godine (1926) izdaje Pravila Narodne ženske zajednice Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Od 1928-1933. sa Jovanom Palavestrom i Jelenom Demajo uređuje mesečnik “Glas Narodne ženske zajednice”.
Marija Maga Magazinović (1882-1968) je bila borac za žensku ravnopravnost i jedna od najznačajnijih žena vremena u kome je živela. Bila je obrazovana, napredna, višestrana, radoznala i spremna da menja svet oko sebe. Maga je bila prva žena sa diplomom Filozofskog fakulteta i prva bibliotekarka u Srbiji. Njena prva pobeda u borbi za jednakost i ženska prava dogodila se 1904. godine kada je uspela da se izbori za to da žene mogu da studiraju ravnopravno i dobiju diplomu Filozofskog fakulteta umesto da samo fakultativno slušaju predavanja što je do tada bio slučaj. O tome piše u svojoj autobiografskoj knjizi Moj život: “Moja borbenost bunila se protiv takvog stanja. Ideš uredno na predavanja, radiš revnosno, često savesnije od mnogih redovnih slušalaca, a ovamo nikakva prava, kao kakvi pastorčići! …Zašto da nam ne daju indeks, pa neka na njemu piše ono vanredni slušalac! …To je bio prvi korak u mojoj borbi za ženska prava – za feminizam. Ali je većina vanrednih studentkinja, po navici i liniji najmanjeg otpora, i dalje polagala ispit u vidu kolokvijuma“.
Osim prava žena na školovanje isticala je važnost prava na zaposlenje van kuće, a tih godina osniva i Klub studentkinja koje su prevodile feminističke tekstove poznatih feministkinja i socijalistkinja tog vremena. Kasnije će ovakve i slične tekstove objavljivati u “Prosvetnom glasniku”. Godine 1909. odlazi u Minhen s namerom da tamo doktorira. Međutim u toku njenog boravka ona menja planove i ljubav koju je osećala prema umetnosti i plesu nadvladala je njenu želju za doktoriranjem. Maga je ljubav prema umetnosti gajila od detinjstva imajući u vidu da joj je otac radio u Narodnom pozorištu a ona koristila svaku priliku da posmatra predstave i glumce izbliza. Bilo je jasno još tada koliko je njena ljubav prema sceni velika. Prilikom svog boravka u Minhenu a kasnije i u Berlinu pohađala je brojne kurseve plesa i glume. U jednom momentu je išla na kurs čuvenog Maksa Rajharta, čoveka koji je vodio plesnu školu Isidore Dankan. Nakon četiri godine provedene tamo, odlučila da se vrati u Srbiju, ponese sa sobom sve što je naučila i primeni svoje znanje i umeće tako što će reformisati i modernizovati ples, umetnost ali i školstvo. To je bio podvig velik sam po sebi, a imajući u vidu da se vratila u osiromašenu, ratom razorenu zemlju u kojoj je umetnost bila među poslednjim stvarima koje su ljude zanimale, imala je gotovo nemoguću misiju. Ipak, čini se da je njen osećaj i talenat da se nosi sa preprekama i mudrost da svoje ideje prezentuje zatvorenom, tradicionalnom društvu tako ga za njih zainteresuje, bila osobina koja ju je izdvojila. Maga je, kako navode danas pojedini izvori, umela da igra na kartu žene potčinjene vremenu u kome su dominirali muškarci dok je mudro osvajala slobode jednu za drugom. Ona je po mnogo čemu bila posebna i prva. Začetnica slobodne igre, humanista, socijalistkinja, prva žena zaposlena u Narodnoj biblioteci, prva žena novinar u “Politici”. Za “Politiku” je pisala i bila prva žena u redakciji. Uređivala je i rubriku Ženski svet, međutim tamo se nije zadržala predugo. Govorila je kako ima lepe uspomene iz redakcije ali da je bilo očigledno da su kolege bile pomalo revoltirane činjenicom da im se u posao meša žena. Vladislav Ribnikar, vlasnik lista, umeo je da je provocira zbog njenih feminističkih stavova i u šali joj govori kako će se jednog dana srećno udati za oficira i biti uzorna domaćica “kao sve poštene žene”. Bila je takođe i klasna učiteljica u Višoj ženskoj školi, profesorka filozofije u Prvoj ženskoj gimnaziji, bolničarka u balkanskim ratovima, žena koja je osnovala Školu za ritmiku i plastiku, balerina, koreograf, glumica, pedagog, autorka nekoliko knjiga o ritmici i baletu… Maga je živela punim plućima i iza sebe ostavila brojna otvorena vrata drugim ženama koje su bile spremne da slede njen put.
Milica Jakovljević Mirjam (1887-1952) je slavu stekla zahvaljujući velikoj popularnosti njenih ljubavnih romana, međutim njen veliki doprinos se ogleda u njenoj borbi za emancipaciju žena. Njen značaj za istoriju srpskog žurnalizma je neprocenjiv, a o tome koliko je bila popularna u svoje vreme govori podatak da je u jednoj publikaciji koja je govorila o našim najcenjenijim novinarima (u zbirku je ušlo 100 imena), Milica bila jedna od tri žene (druga je bila već spomenuta Maga Magazinović). Njena borba za pravo na obrazovanje, zaposlenje i veća prava u odlučivanju u periodu između dva rata kada je status žena bio veoma marginalizovan, svrstava je među grupu odabranih žena o kojima sam u ovom tekstu govorila. Bila je obrazovana žena, rusku i fancusku književnost je čitala u originalu, a rad na rubrici “ženski svet” u Novostima svrstava je u pionirke ženskog, specijalizovanog novinarstva. Novinarstvom je počela da se bavi 1921. i u ovoj branši u kontinuitetu ostaje sve do Drugog svetskog rata, da bi nakon rata jedno kraće vreme pisala u beogradskom “Glasu”. U “Novostima” je objavljivala putopise, koji su u to vreme bili veoma popularni, zatim pomenutu rubriku “Ženski svet” u kojoj je pisala o modi, muzici, muško-ženskim odnosima, pozorištu.. U njenim tekstovima bilo je promišljanja o feminističkom pokretu, savetima na temu muško-ženskih odnosa ali i pozivi muškarcima da na žene gledaju manje kao na objekte a više kao majke, sestre i osobe jednake sebi. Razlikovala se od sledbenica feminističkog pokreta u tome što je smatrala da se za pomenuta prava u konzervativnoj sredini kakva je bila Srbija (u ruralnim oblastima žene su smatrane vlasništvom muškarca), treba boriti postepeno.
Njeni romani su bili veoma popularni, i svoju drugu slavu doživljavaju nakon njihove televizijske ekranizacije kojoj smo bili svedoci poslednjih nekoliko godina. Mirjam je nemali broj puta proglašavana srpskom Džejn Ostin, međutim njen značaj i uticaj na žensko pitanje je bio fokus moje priče kada je Milica Jakovljević u pitanju. Njena karijera se nakon Drugog svetskog rata ugasila najviše iz političkih razloga, a ona umrla zaboravljena i u besparici.
Ove hrabre žene su učinile mnogo za emancipaciju i izdvojile se svojim stavovima i odlučnošću da menjaju svet u kome su živele. Mnoge od njih gledale su ispred svog vremena i pokazale da iako dolaze iz male, patrijarhalne sredine to nije nešto što će ih sputati, već ih ovo motiviše da se školuju u inostranstvu i u zemlju vrate pokušavajući da promene sredinu iz koje su potekle. Zdušno ulažući sebe i ponekad se izlažući javnoj poruzi i oštrim kritikama konzervativnih struja u društvu, nisu posustale u svojoj borbi da generacijama žena koje će doći posle njih omoguće da budu ravnopravni članovi društva.
