„Ali dušo, ja sam tvoja tetka Mejm!“ ovo je kultna rečenica koju izgovara Rosalin Rasel u filmu Auntie Mame, samo jednom od mnogih ostvarenja u njenoj bogatoj karijeri. Američka filmska, televizijska i pozorišna diva iz prošlog stoleća ostavila je iza sebe neverovatnu karijeru ovenčanu sa pet Zlatnih globusa i nekoliko nominacija za Oskara, život ispunjen ne samo glamurom, već i predanim radom i brigom za druge.
Frenk Sinatra je rekao da nema osobe koja više zaslužuje specijalnog Oskara za humanitarni rad, kao i da „nema autobiografije čije stranice tako dišu“, kao stranice autobiografije njegove dobre prijateljice Rosalin. Besprekorno talentovana i na dramskoj sceni i pred kamerama, raskošnog stasa, glasa i posve duhovita, ukratko-velika glumica.
Rođena je 1907. u Konektikatu, u velikoj, bogatoj porodici, kao srednje od sedmoro dece. Po završenoj katoličkoj školi upisala je Akademiju dramskih umetnosti u Njujorku. Pre nego što se profesionalno posvetila glumi, bavila se manekenstvom, što nimalo ne čudi s obirom na njenu visinu i vitku siluetu. Posle rada sa glumačkom trupom glumca Edvarda Kliva i manjih uloga na Brodveju, potpisaće ugovor sa Universal-om, ali ubrzo prelazi na višegodišnju saradnju sa MGM-om, gde je u početku igrala sporedne uloge „podrške“ zvučnijim imenima poput Mirne Loj. Debi je napravila filmom „Other Woman“, a kako je multitalentovana, kratko će se baviti i operom. Međutim, u ovoj vrsti dramske umetnosti se nije snašla najbolje zbog teškoća sa visokim tonovima, što ne umanjuje njen solidan pevački potencijal jer se sasvim dobro „hvatala u koštac“ sa mjuziklima, pogotovo onim komičnog karaktera.
Već u ranim dvadesetim, uspela je da se probije na vrh, a ulogom Silvije Fauler u filmu „The Woman“, steći će renome vrsne komičarke i glumice kojoj savršeno pristaju uloge aristokratkinja i dama iz visokog društva. No, daleko od toga da su njene uloge bile površne ili čak tipične za doba u kome je živela. Bilo da je posmatramo kao brbljivu reporterku u „His girl Friday“ (film uvršten među dvadeset najboljih komedija ikada), ili zanosnu Mejm Dejvis koja pravi žurove u svom plavom penthausu u „Auntie Mame“, Rosalin je unela jednu novu dinamiku ženskim karakterima na filmu, nezavisno od toga što su, žanrovski, većinom komedije u pitanju.
Za razliku od svojih koleginica iz Zlatnog doba Holivuda koje su mahom igrale zavodnice i strastvene ljubavnice koje su uvek uz svoje partnere, Rasel uglavnom tumači junakinje koje su pametne, profesionalne i obrazovane, koje su uz to i privlačne, dobro situirane i odlično koketiraju rečima. Dakle, svoju karijeru nije gradila prvenstveno na dobrom izgledu, već na sposobnosti da iznese veoma specifične uloge i u njih ugradi delić sopstvenog karaktera. Kritičari, producenti, režiseri, kolege glumci, ali i prijatelji, kažu da je svaku od uloga barem delom modifikovala po sebi. Brz govor, konstantna pokretljivost, krupne oči koje fiksiraju pogled u daljinu, nekad sanjalački, nekad arogantno, sarkastično, a nekad zavodnički. Govorimo o dvadesetim i tridesetim godinama, kada se odnos prema ženama u javnosti tek menja, godinama kada se još uvek dovodilo u pitanje pravo žena da glasaju i emancipacija žena u javnom životu je bila na početku. Rasel se često u šali žalila da je nosila svakakva ukrojena odela ili svilene negliže haljine, da bi konačno bio red da jednom zaigra i domaćicu.
Njen suprug je neposredno pre nego što su se zvanično upoznali rekao da će tu devojku ili ubiti ili oženiti. Zapravo, Frederik Brison je na prekookeanskom putovanju u Ameriku više puta odgledao film „The Woman“, koji se na brodu stalno puštao i dobio je snažnu želju da upozna glumicu, i tada je i izgovorio čuvenu rečenicu. Brak sa Frederikom Brisonom, koji je Frenk Sinatra obeležio pesmom “I’ll Never Smile Again”, trajao je 35 godina i zaključila ga je, nažalost, glumičina smrt u njenoj 69. godini. Duže vreme se mučila sa reumatoidnim artritisom, a zbog kortizola, hormona koji je morala da uzima zbog bolesti, lice joj je poslednjih godina života postalo veoma naduto. Međutim, ono što bolest i starost ne mogu da nagrizu jesu oči, koje su kod Rosalin, za života, uvek ostale uporedo tople i žive, sa raskošnim trepavicama i nekako entuzijastičnim sjajem.
Život je, pored glume, posvetila i humanitarnom radu, siročićima i slepima, a donirala je i sredstva za istraživanja reumatoidnog artritisa. A onda, dolazimo do trenutka kada „život piše drame“, čak i glumicama koje su se specijalizovale u komediji. Rosalin je poslednjih godina života otkriven rak dojke koji ju je na kraju umorio. Do svog poslednjeg trena na ruci je nosila dijamantsku narukvicu koju je dobila od supruga za 35 godina braka. Sve devojke bi trebalo da usvoje makar malo životne filozofije Rosalin Rasel. Čak i u trenucima velikih fizičkih patnji zbog bolesti ona je igrala, smejala se i šalila na svoj račun, jer je čvrsto verovala da je „radost najbolja ženska kozmetika“. Gotovo njen alter ego, Mejm Dejvis, poručuje: „Živi, živi, živi!“ Prema navodima njenog jedinog sina Lansa, razlog zašto je brak njegovih roditelja bio tako dug je sposobnost da jedno drugo uvek nasmeju. I to su radili do kraja. Godinu dana nakon njene smrti, pisac i prijatelj Kris Čejs, dovršava njenu autobiografiju i objavljuje „Life is a Banquet“ 1976. godine. Knjiga opisuje život glumice od detinjstva, preko glumačkog uspona do svih uzbudljivih i autentičnih trenutaka jedne filmske zvezde. Kritika kaže da će svakome ko pročita knjigu postati jasno da je Rosalin Rasel rođena da igra Mejm Dejvis. Njen veliki prijatelj Frenk Sinatra je rekao da stranice autobiografije prosto dišu. Sinatra je u svom govoru neposredno pred uručenje Oskara svojoj prijateljici, u najavi naveo da je prvo što je uradila kada je došla u Holivud otpakovala svoju šminku, a potom odmah otišla u jevrejski starački dom, gde je ceo dan provela sa starima. Bernard Dik, profesor komunikologije u Engleskoj, napisao je knjigu „Forever Mame“, biografiju Rosalin Rasel sa akcentom na društveni život u svetu slavnih. Dik je knjigu sastavio na osnovu intervjua koje je uradio sa glumicom, oslanjajući se i na priče njenog supruga.
Moram da napomenem da pored svih ženskih likova o kojima sam do sada pisala, a pričamo o slavnim i neverovatnim damama iz različitih branši i epoha, ni kod jedne nisam osetila ovoliku potrebu da napišem nešto u prvom licu. Iskoristiću zaključak da iskažem poštovanje jednoj velikoj glumici koja je, po mom skromnom mišljenju, zadužila kinematografiju i svet uopšte, kako svojim ulogama, interesantnim i ispunjenim životom koji je dao dovoljno materijala za uzbudljivu knjigu, tako i humanitarnim radom. Stavila je drugačiji fokus na ženske likove, onaj vispreni i luckasti.
Nažalost, glumica je ostala u senci drugih velikih glumica, koje su bez pogovora talentovane i velike, ali kojima bi na najvišem pijedestalnu trebalo pridružiti i ovu damu o kojoj sam vam ovom prilikom pisala. Sebe nije smatrala posebnom, a Oskara za humanost je, prema njenim rečima, primila u ime svih humanih ljudi kojih na svetu ima mnogo. No, iako skromna, Rasel je neosporno iskoristila svoju slavu i novac na pravi način. Ako pogledate „Auntie Mame“, shvatićete ono što sam vam danas napisala. Jasno ćete moći da povučete paralelu između života glumice i Mejm. Dobro situirana i okružena glamurom i poznatima, a opet darežljiva, prizemna, žena koja, pošto joj Velika depresija odnese sve, poslednji novčić daje prosijaku. Možda nije dobila status „seks simbola“ i „filmske dive“ ali Rosalin je idol i predmet divljenja mnogima. Jedan od poznatih fanova njenog rada i ičnosti je i modna ikona Olivija Palermo, koja modnu inspiraciju nalazi u ulogama Rosalin Rasel, te ako je i vama potrebna ideja sada znate gde poznata trendseterka crpi inspiraciju. Međutim, to bi trebao da bude poslednji razlog da koliko sada uključite „Auntie Mame“ ili „His girl Friday“. Preporučujem da prvo odgledate ta dva filma kako biste Rosalin doživeli u punom sjaju, a potom se možete posvetiti „proučavanju“ duge liste njenih filmova. Najbolje se kotiraju još i „The Women“, „Gypsy“ (ako ste gladni avantura i puni snova i ideja), „The Trouble with Angels“, „Craig’s Wife“…
