Njena umetnost nije samo zbir nota, jezika i melodija – već živa mreža identiteta, prepoznavanja i fluidnosti. Dok takozvani svet ruši mostove, ona ne samo da ih obnavlja, već iz njih gradi nove. I sve što nosi – iz stare Makedonije, sa brdovitog Balkana, iz žilavosti naroda – pretočeno je u pesmu koja zna da bude i uteha i bunt, i molitva i udarac, i mit koji još gori.
Upoznajte, ukoliko već niste ovu mladu umetnicu iz Makedonije, upoznajte Zarinu Prvasevdu.
Tvoj glas nosi eho predaka, ali i tihu pobunu savremenog čoveka. Da li pevanje za tebe dolazi iz mesta nostalgije ili iz potrebe da preživiš sadašnjost?
Odlično pitanje. Mislim da je najadekvatniji odgovor da mi pevanje služi da preživim nostalgiju u sadašnjosti. Ne znam kako je bilo davno, u periodu koji samo delimično dodirujem radeći sa pesmama koje su se tada pevale, ali sadašnjost — sa svim šljaštavilom, hladnim ljudima i gradovima — za mene je pravi izazov za preživljavanje. Kada me to obuzme, vraćam se u babine pesme… i dobro smo.
U tvojim pesmama često čujemo tragove orijentalnog, balkanskog i mističnog. Da li veruješ da umetnost može da pomiri multikulturalnost Balkana — i šta za tebe znači biti umetnica u ovom regionu danas?
Ne verujem u stvarnost u kojoj je Balkan podeljen — pre svega zato što je nemoguće kulturološki postaviti čvrste granice. To su generacije i generacije među kojima su čak i genetski kodovi isprepletani. To se ne može tek tako razdvojiti, i naravno da se to oseća i u muzici kojom se bavim. Svaki narod, grupa i region ovde jeste svoja „horda”, sa autentičnim obeležjima, i to me najviše i fascinira. Međutim, smatram da se mnogo toga fluidno pomešalo, naročito u umetnosti i živom folkloru. Biti kanal kroz koji sve to struji — to je i kletva i blagoslov. Meni je pripalo, pa ću ga nositi ponosno i hrabro, i boriti se da ostane živ i glasan.
S obzirom na sve političke i kulturne promene u Makedoniji, kako vidiš poziciju umetnika? Da li misliš da umetnost ima dovoljno prostora da bude i kritika, i uteha?
Politika u Makedoniji nikada nije bila naročito naklonjena umetnosti — ili bar ne u onoj meri koliko sam ja svesna. Uverena sam da je to slučaj i širom Balkana, pa mi bude lakše jer bar nismo sami. Gde god da se okreneš, slične se stvari se dešavaju.
Smatram da će nam, kao društvu, trebati još mnogo vremena da shvatimo koliko je važno ozbiljno pristupiti očuvanju tradicionalne muzike. Tu nam, recimo, Turci i Grci, pa i Bugari mogu biti primer i škola. Ipak, ne prestajem da se nadam.
Makedonska nezavisna scena postaje sve jača i življa — tamo su se okupili ljudi koji zaista imaju šta da kažu i znaju da to pretoče u umetnost. Ona ume da bude i bunt, i krik, ali i uteha. To je moje pleme. U tim krugovima se još uvek osećam sigurno i potrebno. A ostalo ćemo menjati — kad-tad. Borba se nastavlja.
Koliko ti je važno da sačuvaš tradicionalnu muziku, a koliko da je transformišeš? Gde povlačiš granicu između očuvanja i stvaranja novog mita?
Izuzetno mi je važno da sačuvam ono što u meni gori i vuče me ka tradicionalnoj muzici. Ako tog goriva nema — to je jedan od uzroka njene smrti. Što nas je manje koji tom muzikom živimo, veća je verovatnoća da ona nestane. Važno mi je da ostane živa, da je prenesem dalje, i da od nje stvorim novi mit — jer smatram da je potrebna ovom vremenu. A ona ako se dobro konzumira, može postati tačka preživljavanja, mesto gde staneš, prikupiš snagu i ponovo zaploviš kroz svakodnevicu.
Trudim se da je transformišem do mere u kojoj ostaje u svojoj čistoj formi — tako se najbolje upija u dušu. Želim da se čuje njena autentičnost, da se oseti emocija. Zato sam prilično stroga i konzervativna kada je reč o vokalnoj interpretaciji, dok sa muzikom i oko nje više improvizujem. Tamo postoji prostor, iako ograničen, ali i dovoljno širok i otvoren. Ukratko — sve je to ples instrumenata kako bi muzika mogla da zablista u punom sjaju, za ljude iz mog vremena.
U vremenu kada se sve više brišu granice žanrova, jezika i identiteta – da li umetnost, po tvom mišljenju, postaje univerzalniji jezik? I šta taj jezik ne trpi?
Muzika je, po mom mišljenju, jedini univerzalni jezik koji zaista postoji — i uvek je postojao. Neko ga razume ranije, neko kasnije, ali činjenica je da ostaje. U to sam se uverila bezbroj puta — svirajući na više jezika, posebno van Makedonije, po evropskim gradovima. Ljudi koji ne govore naš jezik, ipak reaguju — suzama i ježenjem. To mi je najveći dokaz da svaka tradicionalna pesma nosi energetski kod vremena iz kog potiče. Ako je duša čoveka otvorena, on može taj kod da oseti. I tada ga čistoća tog zvuka rasplače, nasmeje, naježi — ili prenese u neko drugo vreme, gde su stvari bile drugačije.
Zamisli da pevaš pesmu nekoj osobi iz budućnosti koja nikada nije bila na Balkanu. Šta bi želela da ta osoba čuje u tvom glasu? I koja je tvoja omiljena makedonska pesma?
Bojim se da lik iz budućnosti ne bi osećao ništa — nosio bi osećanja samo kao ukras. Ali ako bi bio čovek, i ako bi osetio „goosebumps”, postigli smo cilj.
Volela bih da čuje ritam, da oseti taj mir koji ova muzika u sebi nosi — a koji rečima ne mogu da objasnim. Što se tiče omiljene pesme… teško je izabrati jednu. To je ogromno blago, riznica. U različitim periodima volim različite pesme.
Trenutno bih izdvojila:
„Air da ne storis, majko“,
„Stojan mi bolan legaja“,
„Što se čulo, nane“
