Dok čekam da voda provri kako bih skuvala jutarnju kafu shvatam da je prošlo više od mesec dana kako sam u izolaciji.
Nekada, pre nego što nas je pandemija uterala u kuće, asocijacija na reč izolacija je bila – izolacija za kuću. U personalnom rečniku i dalje stoji kuća pored reči izolacija, samo su vrata zatvorena i zaključana.
Izolacija u građevinarstvu služi kako bi se objekat zaštitio od spoljnih uticaja. Isti princip primenjen je i sada, u vanrednom stanju. Objekat smo mi, spoljni uticaj su osobe koje i nakon mesec dana apela da ostanemo kod kuće veruju da je COVID-19 izmišljotina i da su ljudi naivni.
Praktikovala sam da pišem ujutru nekoliko rečenica u „dnevniku zahvalnosti” dok ispijam kafu, ali sam dnevnik zaboravila u Beogradu kada sam pakovala kofer.
Prvih nekoliko dana nakon što sam se zatvorila u kuću, pokušala sam da u novoj svesci navedem čemu sam bila zahvalna. Međutim, zadovoljstvo popunjavanja dnevnika nije postojalo, nagrnula je plima anksioznosti, obuzela je ruke i počela da, umesto zahvalnosti, drhtavom rukom nabraja sve strahove.
Zbog toga, pisanje sam zamenila razmišljanjem.
Dok se kafa kuva, ja u sebi pozitivno mislim, i zahvaljujem se i malim i velikim stvarima. Zahvaljujem se predmetima, osobama i vremenskim uslovima.
Hvala bratu koji je išao u kupovinu te I dalje imamo kafu.
Zahvalna sam jer su svi ukućani zdravi.
Zahvalna sam baki jer je bila jako uporna iako smo joj govorili da nam zaista nije potrebno dvadeset sapuna.
Zahvalna sam jer je i ona dobro.
Zahvalna sam ljudima koji su shvatili situaciju dovoljno ozbiljno i ostaju kod kuće.
Zahvalna sam trenucima inspiracije koji nadolaze kad im se najmanje nadam.
Zahvalna sam i na onim momentima potpune praznine, kada nema ni trunčice motivacije u meni i jedino što me zadovoljava je da gledam u prostor ispred sebe.
Zahvalna sam što imamo dvorište.
Hvala prstima koji marljivo sade.
Svim radio stanicama, hvala im što I dalje puštaju muziku i pokreću nas da đuskamo.
Zahvalna sam ljudima koji su nastavili da snimaju podkaste i nisu nas ostavili na cedilu.
Hvala blogerima koji sede iza svojih računara i razmišljaju, dok kursor treperi na početku prazne strane o temama o kojima će pisati kako bi narodu sklonili pogled sa dnevnika.
Hvala onima koji su postavljali svoje kolekcije elektronskih knjiga.
Hvala na svim predlozima knjiga, filmova, serija i nove muzike.
Zahvalna sam osobi koja je napravila gifove te mogu da voljenim ljudima pošaljem virtuelne zagrljaje.
Hvala ljudima koji se bore protiv virusa, vredno rade i daju nam nadu da ćemo se uskoro grliti i ljubiti bez straha.
Popiću kafu i staću na prostirku za jogu, otpozdraviću sunce i pokušaću da ovaj dan bude onoliko produktivan koliko je to moguće. Potpuno je normalno strepiti za budućnost u ovim trenucima, zato treba da se, možda i po prvi put, fokusiramo na sadašnjost.
