made in china
Verovali ili ne, u Kini se svake nedelje otvori po jedan muzej. Snaga zemlje nije samo u privredi. Vlada je postala razumnija prema savremenoj umetnosti i odlučila da je paralelno razvija sa ekonomijom.
Piše: Nikola Todorić
Ime o kome svi razmišljaju kada se pomene kineska savremena umetnost je Aj Vejvej (Ài Wèiwèi). Kao aktivista i umetnik, načinio je veliki korak napred. Kritikovao je komunizam i kinesku vladu. Govorio da im nedostaje empatija prema demokratiji, da se ne poštuju ljudska prava, da zemlju izjeda korupcija. Posebno je bio glasan kada je vlada pokušala da zataška skandal u jednoj školi u Sečuanu posle zemljotresa 2008. godine. I kao svaki pokretač razvoja demokratije u komunizmu, bio je uhapšen.
Zašto je ovo bilo važno naglasiti?
Zato što je njegova umetnost neodvojiva od politike, tačnije, on koristi umetničke forme kako bi svetu prikazao stanje u Kini. Živi u izgnanstvu, a njegove skulpture rasute su po svetu. Narav mu je do kraja buntovnička. Kada je radio na arhitektonskom rešenju stadiona Ptičje gnezdo, posle svega, izrazio je antiolimpijske stavove, a onda se i potpuno distancirao od tog velikog nacionalnog projekta. Danas ga smatra simbolom lošeg ukusa švajcarskog arhitektonskog biroa Herzog & de Meuron.
Nije lako biti umetnik u zemlji potiskivanja individualizma, a kolektiv se smatra svetinjom poput zatvorenih entiteta gde je cilj pojedinca podređen cilju većine. Vlada insistira na takozvanom grupnom ponašanju, pa samim tim i na grupnom razmišljanju. Lični stav je nepotreban. Umetnici ne mogu da budu pokorni, pa se bore za svoje stavove. Prvi koji je izašao iz okvira kolektiva bio je Aj Vejvej, a za njim Kju Đi Cje (Qiu Zhi Jie) koji je kinesku kaligrafiju ispisivao na dugačkim platnima.
U svoje delo upleo je istraživanje samoubistava na jednom mostu koji je simbol kineskog komunističkog samopouzdanja. Predgovor pesmama pisanim na tradicionalnom okupljanju književnika u paviljonu orhideja ispisao je hiljadu puta. Uradio je to kako bi pokazao kako bez pojedinaca nema kolektiva, a da grupa i te kako može da ugrozi pojedinca.
Savremena umetnost je eksperiment, ali za kineske umetnike, odrasle u tradicionalnoj kulturi, eksperiment kao žanr, nije mogao da se dosegne tako lako, već je podrazumevao borbu. Slikarka Lju Hong (Hung Liu) je isticala grešku uočenu kog mnogih koji su previše usmereni na tehniku, a manje na koncept, odnosno ideju. Ne bi trebalo da nas iznenađuje ovakav stav od nekoga ko je razbio zid između kineskog tradicionalnog slikarstva, odnosno soc-realizma, od savremenog. Lju Hong prava je predstavnica „plačljivog realizama”, njeni radovi su puni kapljica, što je metafora gubitka istorijskog pamćenja.
Eksperimentalna umetnost, posebno umetnost mešovitih medija, stiče sve veću pažnju. Sil Čen, ne samo da kombinuje različite medije već spaja religijske teme sa istorijskim. Skulpturama ili bolje rečeno rukotvorinama, dočarava bića koja liče na Bošova iz Vrta uživanja. Izmišlja svetove pune grotesknih stvorenja da bi pokazao koliko je savremeni čovek otuđen. Upotrebljava stare predmete kao i Hung Lju koja se smatra slikarkom, ali je site-specific instalacijama uzdrmala Kinu jer se bavi mračnim temama, teškim za suočavanje, poput raseljavanja, rata, patnje…
Cao Fej (Cao Fei) kritikuje ne samo društvo, već i svakodnevnicu savremenog čoveka, a sve to pod uticajem nezapamćeno brzog ekonomskog rasta Kine. Fascinirana je skulpturama i uopšte otuđenjem čoveka od glavnih tokova.
Njen film Čija je ovo utopija istražuje kontrast, odnosno odnos između različitih težnji radnika na traci u fabrici sijalica nedaleko od Biserne reke, treće najduže reke u Kini. Radnici su govorili o svojim snovima, maštarijama i talentima. Prikazani su na drugačiji način od uobičajenog. Nije slučajno što je odabrala baš fabriku, jer se upravo tu nalazi razumevanje kineskog prosperiteta, odnosno, u sociološkom kontekstu – u fabrikama se jasno vidi kontrast između ograničenog industrijskog načina života i ličnih utopija.
Šu Đen (Xu Zhen) se suočava sa tabu temama. Veoma je provokativna u svom radu i prikazuju prelazak iz post-Mao ere u konzumerizam. To čini performansima, video zapisima i instalacijama. Inspirisana antičkom skulpturom Posejdona izradila je svoju najpoznatiju instalaciju. Reprodukovala je statuu i na ruke boga stavila nekoliko pekinških patki. Spojila zapadnu i istočnu kulturu ističući da istorijske interpretacije nisu uvek tačne niti dobro definisane kao što se smatra. Primer je ova kultna skulptura za koju se vekovima ne zna kog boga predstavlja.
Instalacija ShanghART SUPERMARKET potpuno je drugačija. Replika kineske prodavnice svega i svačega u rezoluciji 1:1 lažna je. Tačnije, proizvodi na rafovima su prazni, tu je samo ambalaža. Delo definiše prazninu i dvosmisleno postojanje supermarketa.
Jedna od prvih kineskih umetnica koja je ovenčana međunarodnim priznanjem je Lin Tjenmjao (Lin Tianmiao). Poznata je po neobičnoj tehnici umotavanja niti kose, svile, pamuka ili filca.
Izražava se uglavnom skulpturom i instalacijom. Istražuje baš ono što odlikuje kinesku savremenu umetnost –odnos između ličnog i društvenog. Neprestano propituje identitet ženstvenosti i konvencije društvene uloge majke, iako je u početku nije pokretao feminizam. Osporava ideje lepote i ženstvenosti, a u svom radu Dečak i devojčica potencira odnos između tradicionalnog vaspitanja da dečaci ne smeju da plaču, a devojčice moraju da budu nežne. Razaranjem rodnih stereotipa pokušava da navede ljude da promene način gledanja na feminizam.
Da zaključimo, savremena umetnost u Kini vruća je i delikatna tema. Izložena je vladinim kritikama pa su umetnici naučili da drže ravnotežu između slobode i politike, svesni da je cenzura i dalje jaka. Kineske vlasti su u 21. veku razumnije i privredni razvoj zemlje polako prati i umetnički. Svesni su da i na slike, skulpture, instalacije, video snimke ili na fotografiju mogu da stave oznaku MADE IN CHINA.
