Mog sagovornika nije jednostavno predstaviti budući da postoji opravdano veliki rizik da neke od njegovih brojnih talenata i dosadašnjih uspeha zaboravim da spomenem, zato vas i neću zamarati nabrajanjima nego vam predlažem da svratite do prve knjižare ili biblioteke i za sebe nabavite primerak poslednjeg romana Vladislava Radaka – „Knjiga“. Sa Vladislavom sam razgovarala o Knjizi, romanu koji vas i samim naslovom provocira, a priča se spontano proširila na teme koje nas sve okupiraju poput pitanja slobode, propasti civilizacije ili društva Velikog Brata
Da li tvoj novi roman „Knjiga“ nema drugačiji naslov zbog toga što si želeo da provociraš i na neki način uporediš je sa Biblijom koja u prevodu znači knjiga ili si želeo da je ogoliš i svedeš na njenu suštinu, a da istovremeno sačuvaš misteriju?
I jedno i drugo. U književnosti pisac može provocirati samo ako vrlo brzo pokaže da vlada suštinom i da mu nije cilj da samo šokira. Dakle kao provokacija se može shvatiti do tridesete strane, tada, ukoliko čitaoca držim u šaci vreme je da mu objasnim na koje sve načine ovaj roman nije imao izbora da se zove drugačije. I izdavač je mislio da je posredi šala te se pre čitanja naoštrio da mi predloži čitav niz naziva. Posle pročitanog rukopisa nismo naziv ni pominjali.
Da se zadržim i dalje na koricama. Podnaslov koji nas sugestivno poziva pitanjem „Koliko košta ljudska sloboda?“ intrigira možda i više od naslova imajući u vidu da živimo u vremenu Vikiliksa i Asanža, Edvarda Snoudena i društvu Velikog Brata. Zaista, koliko košta ljudska sloboda i da li i dalje postoji s obzirom da smo i kao pojedinci dopustili da naše privatno postane javno?
Ja sam veliki poštovalac hrabrosti i buntovništva Asanža, Snoudena (ne treba zaboraviti ni Meninga), ali oni su učinili samo mali korak ka smanjenju motiva Velikog Brata u našim životima. Drugi, mnogo veći korak moramo mi sami da napravimo i tu je srž problema na koji, s vremena na vreme, ja pokušavam da ukažem. Naša žrtva bi tada bila velika jer bi morali da se odreknemo čitavog stila života. Ono što je danas mnogo opasnije jeste uljuljkivanje svesti ljudi kroz medije i novu tehnologiju. Pretnja naizgled nije stvarna, jer špijunaža našeg privatnog dobra ne služi više da bi nam neko ugrozio živote ili ugrozio bezbednost naše zemlje, već da bi nam uvalili proizvod i način mišljenja. A to je mnogo gore jer dozvoljavamo da nam um bude kidnapovan.
„Knjiga“ se žanrovski teško može definisati budući da je mešavina naučne fantastike, sa elementima distopije, drame, ljubavne priče. Zbog čega su distopije ovoliko popularne u poslednje vreme i šta te je navelo da napišeš svoju verziju budućeg društva?
Za mene je distopija kao takva samo jedna umetnička prizma, scenografija, kroz koju studiram ljudsku psihu u ekstremnim uslovima. Rađanje distopije za mene nije iznenadni faktor već kontinualni proces koji nam se već sada polako dešava. Sve što sam uradio da bih stigao do ekstremnih uslova jeste pojačavanje temperature u „rerni“ društvenih činilaca. Ono što mi se nije sviđalo u svakom post apokaliptičnim i futurističkom romanu i filmu od Orvela, preko Asimova do Vilijama Gibsona jeste što su svi zaboravili da su ljudi – ljudi sa svim svojim dobrim i lošim osobinama. Ma koliko ljude gurali u teorijski singularitet sa mašinama, mnogi zaboravljaju da oni imaju jednu kompleksnu nepredvidivu funkciju koju mašine nikad neće imati. Zato sam i ja imao potrebu da dam svoju verziju budućnosti koja možda i nije budućnost.
Po profesiji si matematičar, zatim imaš pozamašno iskustvo u pisanju imajući u vidu da ti je ovo treći roman odnosno četvrta knjiga, baviš se osim toga i režijom kratkih filmova za koje si dobijao nagrade, muzički si obrazovan i komponuješ.. Dobro da li postoji neka oblast za koju si se zainteresovao i da ti nije išlo?
Da, fudbal.
Da li se po tvom mišljenju genijalci rađaju ili se genijalac postaje napornim radom i trudom? Na predavanju koje si održao na TEDxNovi Sad „Matematika nije bauk samo ima loš PR“ govorio si o tome da ljudi često imaju predrasude da se za matematiku mora roditi sa posebnim genom, međutim tvoje iskustvo je da je rad ipak presudan. Koliko su loši profesori i neodgovarajući, zastareli programi i loša motivisanost nastavnika krivci za loše rezultate dece sa ovih prostora i činjenicu da mnogima matematika jeste bauk?
Nije samo to problem na ovim prostorima i odgovore za strah i loše prihvatanje matematike treba tražiti u više nivoa društva. Matematika se pokazala bitnijom od drugih predmeta i nauka u obrazovanju jer je promena na bolje u predavanju u školama i univerzitetima mnogim zemljama donela izuzetno velike zaokrete u ekonomiji za vrlo kratko vreme. Mladi sa petnaest godina koji su na pravi način ulazili u koštac sa ovom naukom su kroz samo deset godina vodili zemlju – ekonomski odgovornije. Singapur je samo jedan od desetine primera. Nisu samo profesori i loši udžbenici krivi. Veliki deo odgovornosti za naše katastrofalne rezultate treba da snose i roditelji. Kod nas je ustaljen „opušteno sine i ćale ti je imao dvojku“ pristup. Oni ne shvataju da živimo u svetu gde nisu svi predmeti podjednako bitni. Danas je svet drugačiji nego pre pedeset godina – lako možete da preživite ako ne možete da pretrčite ni pedeset metara ili ne znate da recitujete „Gorski Vijenac“, ali ćete vrlo teško preživeti ako ne znate da izračunate ratu za kredit.
Koliko matematike ima u tvojim knjigama i kako ti je ona pomogla da postaneš bolji pisac?
Uticaj matematike na umetnost je, istorijski gledano, veliki, pa samim tim i moje poznavanje iste na pisanje. Takav uticaj se ne može uočiti „na prvu loptu“. Ja koristim trikove koje sam i sam osećao kod dokazivanja velikih teorema. Iako naizgled znamo ishod, nama se čini da u jednom trenutku matematičar izvodi mađioničarski trik. Odjednom se haos pretvara u apsolutni red, publika je oduševljena i frenetično pljeska. Takvo osećanje ja pokušavam da prenesem čitaocima. Želim da imaju osećaj da su oni razrešili veliki problem i da im je rešenje sve vreme bilo ispred nosa.
Da bi se napisala dobra knjiga, pročitala sam negde, savetuje se da iza svakih napisanih 100 stranica mora stajati 1000 pročitanih. Koliko su trajale tvoje pripreme i rad na romanu Knjiga i kako izgleda u tvom slučaju proces pisanja, verujem da će ovo čitati i budući pisci koji žele da svoja razmišljanja i ideje uobliče u smislenu celinu, pa im možeš reći kakva su tvoja iskustva?
Pisanje jednog romana je kompleksna stvar koja zahteva puno odricanja, puno samoće i žrtvovanje svega što, naizgled, pisac poseduje. Za pisanje ovog romana sam se, iz specifičnih razloga, vratio i detaljno studirao preko stotinu knjiga koje su imale uticaj na mene. Za mene, proces pisanja ne uključuje samo sedenje za tastaturom, već višegodišnje fantaziranje o likovima, razmišljanje o njihovoj prošlosti, budućnosti, motivima, sredini… Ne postoji način da se pisanje nauči, ali jedini savet koji prekaljeni i vrsni pisci daju mladima jeste – čitajte.
Koji pisci su najviše uticali na tvoje pisanje i doprineli tvom stilu?
Vrlo komplikovano pitanje, a nadam se da se odgovor menja iz dana u dan. Samo tako mogu znati da napredujem u pisanju. Ali svakako da je to lista usual suspects-a: Mark Tven, Hemingvej, Artur Miler, Ficdžerald, Kuper, Selindžer, Stiven King, Salman Ruždi, Dž. M. Kuci, Čehov, Saramago, Pesoa, Servantes, Borhes, Markes, Ljosa, Čehov, Asimov, Mišima, Murakami, Nušić, Andrić…
Misliš li da je paradoks što živimo u vremenu kada nam je znanje nikad dostupnije, vremenu u kome je informacija nova valuta, dok istovremeno znamo sve manje? Ako bismo stvari sveli na lokalni nivo, svedoci smo sve lošijih rezultata naših đaka na testovima opšte informisanosti, a verujem da je taj trend globalan. I mi stariji ćemo, sada već iz navike, svaku potrebnu informaciju radije potražiti na Guglu umesto da sednemo i razmislimo. Misliš li da nas je tehnologija otupela i zaglupela i da joj dobrovoljno prepuštamo da razmišlja umesto nas?
Ne treba mešati obrazovanje i opštu informisanost, apsolutno je nepotrebno memorisati neke informacije za koje znamo da se kriju na četiri otkucaja na našem telefonu koji već imamo u džepu. Ipak, dekompozicija i rešavanje kompleksnih problema se i dalje ne mogu obaviti mašinama, potreban je senzibilitet koji samo ljudska vrsta poseduje. Odgovor – ne mislim da je paradoksalno to što ljudi ne znaju više neke stvari koje su bile normalne pre samo par godina, ljudski mozak ima eksponencijalni evolutivni tok, te napreduje iz dana u dan. Ipak, usled rasta populacije, sve je veći procenat onih koji su prosečni i ispod prosečni u svakom smislu. Prividna sigurnost koju sa sobom donosi kapitalistički poredak, nošen tehnološkim napretkom, dozvoljava sve veću uljuljkanost društva u trivijalnoj stvarnosti. Sa tom sigurnošću, ljudi se okreću svojim iskonskim, životinjskim potrebama: trci za seksualnim zadovoljenjima, prežderavanju, beskonačnom snu… Otud i osećaj da je narod sve gluplji.
Koliko postojeći sistem visokoškolskog obrazovanja stvara od mladih ljudi Fah Idiote usmeravajući ih na usku specijalizaciju?
Sve više i više, te sam spreman da vas šokiram kad kažem da je to dobra stvar. Dobra iz ugla evolucije čovečanstva. Nama trebaju eksperti u svakoj oblasti, ne renesansni, nadahnuti ljudi. Druga je stvar to što će sve više ljudi biti prinuđeno da traži partnera sa kojim neće imati o čemu da priča, kada se to beskonačno radno vreme završi.
U jednom intervjuu si se dotakao toga da postapokaliptični aspekt knjige koji nagoveštava našu sumornu budućnost, ne mora nužno da bude budućnost kao posledica nuklearne katastrofe ili Trećeg svetskog rata koji se dogodio u tvojoj priči, već naša civilizacija prirodno ide tim putem. Mislim da su i generacije pre naše verovale da se tehnologija brzo razvija i da su izumi koji su u njihovo vreme nastali potpuno fantastični i nešto što će biti teško prevazići, pa opet, uvek ih je vreme demantovalo. Šta misliš koja će biti sledeća faza ukoliko posmatramo dosadašnji razvoj tehnologije i pravac njenog kretanja i može li se nešto uraditi da postojeća loša predviđanja okrenemo u svoju korist?
Nema loših predviđanja, čovečanstvo napreduje krupnim koracima. Da, u potpunosti ćemo da useremo Zemlju kao planetu, ali do tada ćemo naučiti kako da perfektno živimo u datom paklu. Nama koji volimo cvrkut ptica i kristalno čiste peščane plaže to deluje kao ostvarenje svih košmara, ali će se do tada ljudi navići na datu situaciju. Već naša deca neće biti u mogućnosti da za života vide divlju životinju u prirodnom okruženju.
Šta će spasiti ljudsku rasu i život kakav poznajemo na Zemlji?
Nauka. I malo emocija i humanosti.
Misliš li da će putovanje kroz vreme u našoj bližoj budućnosti biti moguće?
Ne. Duga priča.
Da se vratimo na trenutak u prošlost i tvoje detinjstvo. Da li si mogao da zamisliš kako će tvoj život izgledati kada si prvi put seo za sto i napisao knjigu „Plava vežbanka“ ili momenat kada si prvi put otkrio bogatstvo koje kriju biblioteke?
Huh, nisam baš seo i napisao prvi roman, to je više bio kontinuiran proces koji je počeo oko moje desete godine i hiljade i hiljade ispisanih strana pre Plave vežbanke. Iskreno, pisao sam katastrofa. Zaista smeće. Ali sam održao jasan nivo samokritičnosti koji i dan danas negujem. Nisam mogao da zamislim, iz stolice petnaestogodišnjaka, kakav će uticaj ta knjiga imati. Mnogi mi i dalje pišu kako ih oduševljava, u nekim osnovnim školama su đaci uspeli da je izglasaju kao slobodnu lektiru… Bio sam u šoku dugo vremena. Što se biblioteka tiče tu nije bilo dvojbe, kada sam pročitao samostalno prvih par knjiga, pomislio sam da je pisanje i čitanje najkulja stvar kojom čovek može da se bavi.
Koje knjige i pisci su obeležili tvoje detinjstvo i opredelili tvoj životni put?
Tven, Kuper, Karl Maj, Ladlam, Mario Puzo, Ćopić.
Roman „Knjiga“ je i dalje „vruća“ i tek se pojavila na policama domaćih knjižara, ali da li već u planu imaš nešto novo? Da li si razmišljao o filmskoj adaptaciji Knjige budući da već imaš iskustva kao reditelj?
Nikada ne pričam o planovima jer to donosi nepotreban pritisak i ubija osećaj apsolutne samoće koji je za pisanje potreban. Poričem da bilo šta pišem i da ću ikad ponovo pisati, pa je i moj odgovor izdavaču na to pitanje uvek negativan. Voleo bih da Knjiga pronađe svoje mesto na velikom platnu, ali ne bih želeo da učestvujem ni u jednom delu procesa stvaranja tog filma. Hemija i osećaj koji je u meni izazvalo pisanje romana Knjiga više nikad neće biti ponovljeni i to je jedna od strahota koju pisanje nosi sa sobom.
Foto: Eugene Kamenew, Georg Reibel