Da li ste se nekada zapitali šta se krije iza naizgled jednostavnog i minimalističkog dizajna na web-u i kako izgleda realna slika internet stvarnosti? U srži Interneta je takozvani grafikon usmeravanja koji mapira veze između servera mreža, a Vladimir Mitrović je bio dovoljno znatiželjan da se upusti u proučavanje algoritama Google, Facebook i Amazon servera, a onda je grafikone dobijenih podataka predstavio u formi triptiha koji na jedinstven način vizualizuju javno dostupnu infrastrukturu web servera ovih kompanija. Osim toga, Vladimir postavlja vizuelnu percepciju svakodnevnih informacija na novi nivo u projektu Itinerant – u pitanju je iOS aplikacija za vremensku prognozu koja nasuprot tradicionalnom „čitanju“ prognoze uz pomoć brojeva i reči koristi ljudsku vizuelnu percepciju, tj. prepoznavanje oblika i boja. Sebe definiše kao inženjera po struci i ljubitelja vizuelnog u srcu, a sigurno je da Vladimir na jedinstven način prepliće filozofiju i psihologiju kroz softverske sisteme i stvara vizuale, o do sada, slabo viđenoj strani ljudske percepcije.
Iza sebe imaš zavidno iskustvo kao programer od, sada već više od 10 godina, što uključuje i rad u Nordeusu i Apple-u. Takođe se baviš i UX dizajnom, kao i VR-om i AR-om. Možda sva ova polja na prvi pogled nemaju dodirnih tačaka, ali ti si uspeo da njihovim preplitanjem izgradiš svoj specifičan poziv. Kako si iz programiranja i stvaranja virtuelne i proširene (augmentovane) realnosti prešao na proučavanje podataka i njihovo prikazivanje kroz dizajn i umetnost uopšte?
Vizuelnom umetnošću se bavim već godinama pa je bilo pitanje vremena kada ću krenuti da je spajam sa mojom ljubavlju prema računarima. Sve je ovo krenulo odavno, još na mom prvom Commodore računaru u osnovnoj školi, kada sam prvi put probao da postavim komande za iscrtavanje prave linije u petlju koja se ponavlja. U svakom „prolazu” petlje sam malo pomerao koordinate početka i kraja linije i time na ekranu dobijao ludačke spirale i fraktalne oblike. Od tog trenutka sam bio navučen. Na prikaz podataka sam prešao tek u poslednjih nekoliko godina, jer me ujedno inspiriše i zastrašuje kompleksnost sistema kojima smo okruženi, a koje ne razumemo. Pošto sam po struci inženjer, a u srcu ljubitelj vizuelnog, na neki uvrnut način osećam odgovornost da ljudima približim ove nevidljive konstrukte. Izložba koju sam imao u novembru je moj prvi pokušaj da to uradim na tradicionalan način, kroz izlaganje u galeriji.
Umetnost koristiš kao medij za izražavanje svojih eksperimenata o vizuelnoj percepciji. Možeš li da nas sprovedeš kroz kreativni proces vizuala koji nemaju obradu podataka za svoju osnovu, kao i u koje svrhe se koristiš bojama, njihovim tonovima i nijansama?
Svaki projekat počinje ad-hoc, istraživanjem neke ideje koja mi deluje da je interesantna za prikaz, i uglavnom imam dva-tri takva projekta u isto vreme pa se vremenom jedan od njih iskristališe kao zanimljiv za dalje kopanje. Sakupljam inspiraciju na Pinterestu ili lokalno u iCloud folder, a intenzivno koristim papir i olovku jer je po mom mišljenju to i dalje najoštriji alat za „lomljenje problema” i introspekciju. Ovo radim dosta uredno, sa datumima i opisnim pasusima pored svakog dijagrama, bukvalno kao neki dnevnik koji sadrži moja trenutna razmišljanja o problemu koji rešavam. (Ovo mi pomaže i kasnije, jer sam jako zaboravan.) Tek kada na papiru testiram razne scenarije, pravila, izuzetke, vizualne algoritme, krećem sa kucanjem koda. Što se tiče boja, moji raniji radovi su bili dosta šareni i koristili su neke oprobane algoritme generisanja paleta, ali se polako distanciram od takve estetike. U poslednje vreme se više bavim proučavanjem slikarskih tehnika, pa obraćam pažnju na kompoziciju, odnos svetlosti i tame, itd. U algoritamskim radovima boje je najlakše posmatrati kroz koordinatni sistem HSV – hue, saturation, value, ili na srpskom nijansa, zasićenost, vrednost. Pod uticajem slikarskih tehnika, poslednjih par radova sam krenuo da skiciram u crno-beloj tehnici da bih najpre dobro uhvatio vrednosti boja na ekranu, a tek nakon što sam zadovoljan kontrastom i kompozicijom krećem da dodajem zasićene boje i nijanse. Cilj mi je da vremenom moji radovi dobiju težinu slike Frensisa Bejkona ili Vladimira Veličkovića, ali do tada imam još mnogo da učim i grešim.
Hajde da pričamo o Unwelcome Gaze projektu. Ako se ne varam, proučavao si algoritme Google, Facebook i Amazon servera, a onda si grafikone dobijenih podataka predstavio u formi triptiha koji na jedinstven način vizualizuju javno dostupnu infrastrukturu web servera ovih kompanija. Šta te je zainteresovalo za ovo istraživanje i koja je simbolika naziva projekta?
Glavna motivacija je definitivno prožimanje algoritamskih sistema ovih kompanija sa našom „digitalnom svakodnevicom”, a toga u velikom broju slučajeva nismo ni svesni. Pošto sam po struci računarski inženjer, osećao sam potrebu da ljudima kojima ove teme nisu bliske približim te sisteme na način koji bi ih zaintrigirao i naveo da postavljaju dalja pitanja. Vizuelizacija topologije internet mreža ovih giganata mi se učinila kao dobar kanal, jer one direktno mapiraju i na neki način daju prvi nivo uvida u kompleksnost ovih sistema „ispod haube”. Ime „Neželjeni pogled” sam odabrao kao odgovor na poglede koji nam sistemi ovih kompanija upućuju dok ih koristimo. Svaka naša akcija se zapisuje i koristi za dalje poboljšavanje njihovih internih algoritama, ali i kao proizvod koji se dalje prodaje drugim kompanijama. Kao što stara dobra internet izreka kaže, „if the product is free, you are the product”. Ovaj projekat je naš pogled nazad ka ovim kompanijama, a neželjen je jer (donekle očekivano) ove kompanije ne vole kada im se neko „šeta” mrežama i osmatra njihovu strukturu. Iako su moje metode bile skroz legalne, ipak sam morao moje mehanizme da usporim i napravim ih manje upadljivim, kako me njihovi sistem administratori ne bi stavili na „crnu listu” i time otežali moje dalje istraživanje.
Ono što je naizgled jednostavno i minimalističkog dizajna na web-u zapravo ima stotine redova koda „tamo iza“ i ta pozadina je realna slika internet stvarnosti. Obrađujući grafikone nastale od strane mašine daješ im topliju, mekšu notu uz pomoć boja i oblika. Čime se rukovodiš pri odabiru boja i da li se ovako predstavljeni podaci, iz tvog iskustva, lakše vizualizuju kada su u boji ili crno-beli?
Do sada sam boje koristio uglavnom u estetske svrhe jer su mi struktura i kompozicija na prvom mestu kod dizajna svih generativnih radova. Ranije sam mislio da su crno-beli radovi „lakši” za izvođenje, ali mislim da sam bio naivno površan. Tek kada sam zaronio malo dublje u slikarstvo sam shvatio koliku razliku čini kada neko vlada nijansama sive i koliko potencijalno dobar rad može da bude upropašćen nespretnim korišćenjem tih nijansi. U skorijoj budućnosti će moji radovi svakako biti svedeniji, ali verovatno ne skroz crno-beli, jer ipak mislim da potpuno zapostavljanje boje znatno osiromašuje paletu alata sa kojima radite.
U novembru prethodne godine si u KC Gradu izlagao Unwelcome Gaze vizuale. Kakvu su reakciju izazvali kod ljudi koji nisu „tehnički potkovani“ kao ti? Koje je najzanimljivije pitanje vezano za njihovu realizaciju koje si dobio?
Prezadovoljan sam reakcijom ljudi na izložbu, da budem iskren očekivao sam mnogo više ravnodušnosti i sleganja ramenima. Mislim da su radovi bili dovoljno vizuelno zanimljivi da uz par zalogaja propratne priče zagolicaju maštu svakog posetioca. Bilo je dosta pitanja vezanih za strukturu rada, šta koja linija predstavlja, šta znači ova boja, šta je to sad internet mreža itd. Mislim da je dobar broj ljudi na nekomosnovnom nivou skapirao to kanalisanje kompleksnosti, čak i malo starija publika koja internet koristi površnije nego mi koji smo na njemu odrasli. Svakako me najviše razveselio jedan stariji gospodin kojeg sam u prolazu čuo da je rad okarakterisao kao „travuljine”, apsolutno se slažem!
Još jedan tvoj projekat koji mi se izuzetno dopao je Itinerant; u pitanju je iOS aplikacija za vremensku prognozu koja nasuprot tradicionalnom „čitanju“ prognoze uz pomoć brojeva i reči koristi ljudsku vizuelnu percepciju, tj. prepoznavanje oblika i boja. Kako je ovo eksperiment o ljudskoj prirodi razumevanja, zanima me razvojni proces iza njega – koje oblasti nauke si prvo proučavao da bi se približio ovoj temi pre nego što si mogao da primeniš naučeno o ljudskoj percepciji kroz vizuelnu obradu podataka?
Već neko vreme proučavam knjigu „Information Visualization: Perception for Design” (autor je Colin Ware), koja je za mene bila apsolutno transformativna jer se bavi vizuelnom percepcijom počevši od njenog najosnovnijeg mehanizma – neurona – i onda dalje gradi na ovim osnovama, dajući smernice za korišćenje ovih osnovnih karakteristika ljudskog vizuelnog sistema u cilju pravljenja što efektnijih info prikaza. Toplo preporučujem ovu knjigu svima koji na bilo koji način dodiruju prikaz podataka. Glavna konceptualna inspiracija mi je bila neegzaktnost vremenske prognoze (jer ipak je u pitanju prognoza) i krajnje egzaktan način na koji se ovi podaci tradicionalno prikazuju kada pokrenete neku od „standardnih” aplikacija za prognozu. One vam kažu „sutra će biti tačno 19°C i postoji 73% šanse da će padati kiša”. Ljudski mozak je poznat po svojoj nemogućnosti da percipira verovatnoće, pa se ovih 73% u našoj glavi uglavnom prevodi u „verovatno će kiša”. Takođe, svi znamo da sutradan nikad ne bude 19°C (iako smo se nadali), a uostalom naše telo i ne zna šta je 19°C već je vremenom istrenirano da otprilike taj broj mapira na subjektivni osećaj receptora za toplotu. Hteo sam da ovim projektom uradim dve stvari – da prikažem ove podatke u njihovom istinitom nesigurnom obliku, i da pokušam da umesto simboličke interpretacije i mentalnog prevođenja broja 73 u „verovatno će kiša” za to iskoristim ovaj najniži nivo percepcije koji je brži od simboličkog. Ideja je da u nekoliko prevlačenja prstom po ekranu veoma brzo dobijete uvid kakva će biti prognozirana temperatura, koja je šansa za padavine (i njihova prognozirana količina), i da li će u posmatranom periodu dana biti toplije ili hladnije nego u istom tom periodu juče.
Koliko se filozofija ili pak psihologija prepliću sa programerskim jezicima ili dizajnom u ovakvim projektima?
Postoje ogromna preplitanja, to je jedan od razloga zašto sam zaljubljen u pravljenje softverskih sistema. Na vama kao autoru je da odaberete nivo preplitanja i koliko želite da u svoju kreaciju ulijete filozofije, psihologije, ličnih stavova, najboljih praksi, tuđih mišljenja, dogme, itd. U mogućnosti ste da napravite živu, interaktivnu stvar „ni iz čega”, postoje bezbrojne niše gde ljudi ispituju granice softvera kroz eksperimentalne igre, interaktivne pripovetke, društvene eksperimente… Pomalo mi je žao što se softver danas većinom percipira kao neki ozbiljni poduhvat od kojeg se dobro živi (što je svakako tačno), zaboravlja se ova sloboda koju nam interaktivni sistemi daju.
Nedavno je završena izložba u Tajpeju na kojoj su predstavljena tvoja 3 projekta. Kakav odziv si dobio iz Azije i da li imaš u planu neka nova izlaganja u inostranstvu ili kod nas?
Završen je projekat u Tajpeju, ali i u Jokohami u Japanu gde se „vrteo” moj poslednji konceptualni rad – Support. Obe ove izložbe su realizovane u saradnji sa ljudima iz platforme za digitalnu umetnost FRAMED koji su me nakon što sam objavio Support na njihovoj platformi pozvali da radove preradim tako da budu prikazani na velikom ekranu. Žao mi je što nisam bio u prilici da ih vidim uživo, nadam se da se ljudima dopalo. Planiram ove godine barem još jedan umetnički rad (ne-vizuelizaciju), pa ću videti da li ću opet ići preko njih ili ću kontaktirati neku lokalnu galeriju. Svakako bih više voleo da radove vidi domaća publika.
Primetila sam da svoja pisanja na blogu često završavaš sa „Obey the Algorithm“. Koliko veruješ u život po algoritmu?
Zabrinjavajuće je koliko algoritama poslušno pratimo, a da toga nismo ni svesni. Pritom ne mislim na algoritme u uskom kompjuterskom smislu, već u širem smislu slepog praćenja serije predefinisanih koraka. Na primer, kada odete da izvadite pasoš u opštini, imate seriju koraka koju morate da obavite – fotografišite se, pribavite dokumentaciju, fotokopirajte dokumentaciju, sačekajte u redu, itd. Šta možete da uradite protiv tog algoritma? Apsolutno ništa. Jedino što možete da uradite je da mu se povinujete. Slično je i sa sajtovima i aplikacijama koje koristite. To su tuđi algoritmi, tuđe liste, slike i dugmići, na koje ni na koji način ne možete da utičete niti da ih promenite. „Obey the Algorithm” je jednostavno moj poziv na
percepciju.
