Njene pesme odišu jednostavnošću topline i lepotom svakodnevice koja nam u brzom ritmu života vrlo često promakne. Objavila je tri zbirke poezije: „Plavo u boji“, „Sve drveće sva deca svi bicikli u meni“ i „Dani punog meseca“. Svaka njena pesma obojena je barem jednom vedrom bojom, svaki njen stih ima poruku za sve nas koji smo na početku i na kraju dana samo ljudi sa dušama. Verujem da je poezija jedna od najvernijih saveznica u našim nastojanjima da sačuvamo duh, razum i sebe u vreme svih promena kojima smo kroz istoriju svedočili, ali i danas, kada svakodnevno svedočimo promenama koje nisu samo lepe. Upravo onda kada krenem u potragu za radošću i izgubljenim delićem sebe, utonem u poeziju Vitomirke Trebovac.

Intervju: Vladislava Milovanović

Tvoja poezija inspirisana je običnim, svakodnevnim stvarima, onim što si jednom prilikom nazvala „mali svet”. Koliko je poslednjih godina bilo izazovno za svakoga od nas da pronađe taj svoj „mali svet” u koji će se sakriti i kako je izgledao tvoj?

Pretpostavljam da se pitanje odnosi na period pandemije i potrebe da se izmisli sadržaj za vreme koje smo iznenada dobili. Meni to nije bilo izazovno, u smislu da sam i dalje neometano radila, a pored toga – ipak je život, pravi suštinski život ono što se dešava u čoveku. Dakle, intimni život, dosta odvojen od stvarnosti. Ne mislim ovde na neko bežanje od stvarnosti, naprotiv, vrlo sam joj izložena. Hoću da kažem da sam navikla na taj život koji je usmeren ka unutra i da mi to ne smeta, štaviše, odgovara mi.

Meni je veći izazov da preživim u svetu kad je u punoj brzini, a to usporavanje mi je prijalo. Sa druge strane, mi smo ovde davno naučili da se zatvaramo u neke male svetove, prijatna geta, jer je to način da se preživi ova perverzija od društva i novih vrednosti, od nacionalizma, bahatosti i svega onoga što nas gura u neki ćošak gde nam niko ne može prići s leđa. Tako da je stvaranje malih svetova-utočišta, naša specijalnost, a vanredne situacije su nam skoro pa redovna stanja.

Sećaš li se trenutka kada si otkrila poeziju, odnosno, kada je „pronašla” ona tebe? Da li je to bila ljubav na prvi pogled i na koji način te je, vremenom, stvaranje menjalo?

Ne sećam se trenutka. Ali prvo što sam pisala kao dete, bilo je u stihu, bez da me je neko tome učio. Za mene to je uvek bila jedna prirodna stvar, a tako je i danas i ja nikad nisam htela da budem pesnikinja. Naprotiv, uvek sam se plašila da ću to postati, jer sam mislila nema jadnije stvari od toga, umreću u bedi kao i sve pesnikinje, treba da se bavim drugim stvarima. Ne mislim samo na materijalnu bedu, već i duhovnu, kompletnu bedu, koja te dovede do beznađa. Iz tog straha sam i postala radnica, pre svega drugog, ja i danas mnogo fizički radim i ne vidim sebe kao intelektualnu osobu, već kao praktičnu osobu. A nastavila sam da pišem, jer je to prirodno i jer je to moja najintimnija potreba, to sam najdublja ja i osećam da ne smem da ugušim tu potrebu, jer bi to bila izdaja prema samoj sebi. Da li me to stvaranje menja, to ne znam, jer ga osećam kao neodvojivi deo sebe i ne umem to da sagledam sa strane.

U kojoj meri je za pisanje poezije i stvaranje umetnosti uopšte važna introspekcija u odnosu na posmatranje sveta oko sebe i obratno, može li se reći da je nešto od toga važnije?

Ne samo za umetnost. Za sve što čovek radi, bitno je da je sposoban da posmatra, kao i da sagleda sebe unutar drugih stvari, pojava, ljudi. To je preduslov za svaku ideju – praktično delovanje ili duhovnu delatnost, nebitno.

Koliko ima istine u tome da umetnik mora ostati dete i šta to zapravo znači?

To je priča o homo ludensu i o tome da je igra starija od kulture, da u njoj ima časti i vrline, kao i potrebe za slobodom. U tom smislu, umetnik je blizak detetu, on mora biti iskren i spreman da se izlaže, mora biti na putu istine, ma kako ovo sad prozaično zvučalo. Pa samo pesništvo je i nastalo u igri. To je posvećena igra, dijalog i ono nema samo estetsku kategoriju, već je živa, društvena stvar. Pesnik i jeste dete koje još uvek ne zna razliku između igre i stvarnosti. Umetnik je do kraja radoznao, on ne stari. Baš sam to nedavno pomislila, kad sam videla fotografiju kompozitora Filipa Glasa, čiji rad pratim i koji me inspiriše. Na toj fotografiji on se smeje i u očima je ta radoznalost, koja čini da on stvarno deluje kao dečak, a u januaru će napuniti 86. Takođe i ta potreba da sarađuje sa jako mladim svetom, koji je skloniji igri. Mislim, to je to o čemu si me pitala, to i nije stvar odluke da li hoćeš da budeš otvoren, čist, radoznao, da li ti želiš da budeš dete, to je jednostavno tako. Ako se igraš, ti zaboravljaš i otvaraš put vedrini.

U savremenom svetu sve je manje mesta, a naročito je malo vremena da se povežemo sa sobom. Neretko, iz različitih razloga, strahujemo od toga, uplašeni od sopstvene ranjivosti. Kako u tome pomaže beg u prirodu koji praktikuješ i u kome pronalaziš mir u svom mikrokosmosu?

I to je jedna obična, prirodna stvar, više nego beg. Pošto sam odrasla u direktnom, svakodnevnom kontaktu sa prirodom, bitan mi je taj kontinuitet, to da se ta relacija ne prekida. Još mi je bitnije da ne moram da idem negde na planinu da to osetim, već da taj kontakt mogu da napravim i u gradu. Nažalost, sve je manje tih niša, gde se čovek može osamiti i osluškivati drugi život oko sebe. Novi Sad je, tokom prethodnih godina, izložen stravičnom nasilju, u smislu gubljenja zelenih površina. U toku je borba za Šodroš, poslednju prirodnu oazu u gradu, Dunav je, mogu to slobodno reći, jedino mesto koje nije do kraja urbanizovano, sve ostalo je teški beton, gde nema mesta za čoveka. Tu je na snazi jedna strašna dehumanizacija. A Dunav, mada je mutan, mada je smrdljiv, ipak je to moja reka i mnogo mi daje, kao odan prijatelj.

U jednoj svojoj pesmi opisuješ grad kao pustinju u kojoj smo zapravo, koliko god delovali povezano, svi vrlo usamljeni. Šta je danas istinska međuljudska povezanost? Gde je možemo pronaći, da li samo u romanima i pesmama ili ima nade da ćemo se vratiti jedni drugima?

Koliko volim prirodu, toliko volim i gradove, posebno one velike. A ljudi su usamljeni, jer su na snazi nove vrednosti, zbunjeni su, jure lovu, ne umeju da odvoje bitno od nebitnog, jednostavno, napolju je vreme stalne zabave, a ako ne znaš da se zabavljaš na taj način, ko ti je kriv, gledaj sa strane. Meni to ne smeta, ja sam uvek i volela da sam malo sa strane, ne osećam kao da gubim nešto, ali verujem da je mladim ljudima to vrlo teško. Možda je uvek i bilo tako. Čovek mora da ima jaku vezu sa sobom da ne bi bio usamljen, a to zahteva neki rad, na koji nisu svi spremni. Da bi bio u stanju da ostvariš kvalitetne međuljudske odnose, potrebna je neka elementarna doza otvorenosti prema drugom/drugačijem, a to izostaje kod mnogih ljudi. Mada, kod nas i nije tako strašna situacija, mi smo ipak po mentalitetu – čist Mediteran, u smislu intenzivnog života na ulici, interakcije. Tako da, mislim da ovde ima nade. Na kraju dana, čoveku ostaje čovek i mislim da će potreba za drugim, koja je prirodna, biološki uslovljena, uvek naći svoj put.

U poslednje dve godine sve se jače čuju ženski glasovi u mnogim sferama, pa i kulturi i umetnosti. Međutim, koliko je žena danas, u bilo kojoj oblasti života zaista slobodna, da li stvarno možemo staviti svoju autentičnost ispred očekivanja društva?

Pa sad, pitanje je šta to znači da je neko slobodan? Svima su nam slobode uskraćene, u svim oblastima života, živimo u jednoj opštoj nekulturi, u necivilizacijskim okvirima, a to čak i ne shvatamo. Naravno, odnos prema ženi mnogo govori o civilizacijskom napretku i o tome gde se mi krećemo. Ne mogu ni da mislim o ženskim „slobodama” i potrebi da se iskaže autentičnost, kad su žene najčešće bazično ugrožene. Nasilje je dominantan i normalizovan jezik. Za mene sloboda predstavlja pojam samostalnosti i ljudskog integriteta. I to je jedna obična, prirodna stvar, od koje se polazi, a mi tek treba tu da stignemo.

Kako da prestanemo da se opterećujemo težnjom da neprestano budemo bolji u vremenu u kom nam svaka reklama implicitno poručuje da „nismo dovoljno dobri”?

Kod moje generacije, takve poruke su najčešće dolazile od autoriteta i mi  smo se protiv toga dosta bunili. To je imalo smisla, jer smo se učili konfron­taciji, odrastali tako, stvarali neki kritič­ki okvir. Danas nema bunta, ni u priči, autoriteti su reklame i konzumeristič­ka politika. Njima je u interesu da si ti gadan, pa da te oni poboljšaju, a sad, ako smo tako glupi, da se pecamo na to, niko nam nije kriv. Da mi neko sa reklame kaže – nisi dovoljno dobra, ja bih se baš onako, od srca nasmejala. A ljudi bi morali da šire svoje vidike, da čitaju, putuju, istražuju, vole, da budu posvećeni roditelji, pa će onda i deca imati jače utemeljenje i neće se baviti takvim glupostima i misliti kako da se bolje predstavljaju. To je odlika pala­načkog mentaliteta. Najbolji ljudi koje sam ja srela u životu uopšte ne izgle­daju kao najbolji ljudi, oni nikad ne bi ni stigli do reklame.

nastavak intervjua pročitajte u decembarskom izdanju Plezira na 16. stranici.

Foto: Sara Kecman

Share

• Tweet
• Pin It