Vitki Gurman mesto je na domaćem online nebu koje sigurno niste omašili ako ste ikada poželeli da pročitate po koju informaciju o zdravoj i pravoj ishrani. U nekoliko godina postojanja blog koji piše Maja Petrović postao je jedan od vodećih autoriteta u ovoj oblasti. Ako prošvrljate blogom, biće vam jasno i zašto: autorka izgleda bolje od mnogih tinejdžerki, ali ne zato što, kako je uvreženo mišljenje, jede samo salate – naprotiv, uživa u dobroj hrani, kako u njenom konzumiranju, tako i spremanju, a sa čitaocima nesebično deli recepte, tips & tricks i svoje iscrpno znanje nutricionizma. Pre nekog vremena došla je na ideju da sprovede anketu o tome kako se hrane deca u domaćim vrtićima i pozvala roditelje da joj jave šta to njihova deca tamo jedu. Rezultati ankete, nažalost, nisu takvi da se njima možemo hvaliti. Ovo je bio povod da sa Majom popričamo o ishrani u obdaništima, ali i ishrani dece uopšte. A ponešto korisno naći ćete za sebe čak i ako niste roditelj

Šta vas je navelo na sprovođenje online istraživanja o ishrani u vrtićima?

Za mnoge tekstove na blogu mogu da zahvalim svojim čitaocima. Ne mogu baš sve da ispratim sama, a oni me odavno obaveštavaju o određenim problemima na koje smatraju da treba da obratim pažnju. Zbog tema koje obrađujem na blogu, a i zato što moji bratanci idu u obdanište, ova tema mi je bila jako važna. Istraživanje koje sam odradila je izazvalo veliku pažnju ljudi, koji su slali jelovnike i bilo mi je drago što postoji veliko interesovanje.

Da li ste bili iznenađeni rezultatima, ili ste ih očekivali?

Na moju veliku žalost – očekivala sam ih. Beli hleb umesto pečenog krompira ili kuvanog integralnog pirinča. Margarin umesto maslaca ili pavlake. Kolutići salame ili viršla umesto jaja. Keks koji sadrži margarin umesto domaćeg kolača s jabukama…

Zbog čega je očevidan nedostatak kreativnosti u vrtićima? Da li mislite da je novac razlog zašto jelovnici nisu zdraviji? Ako nije, šta je?

Pomenula sam „zamene“ u prethodnom pitanju upravo zato što ni one nisu skupe. Novac, dakle, nije izgovor. Krivci su neznanje, nezainteresovanost, a možda i tenderi za firme koje rade ketering.

Neznanje me ipak najviše boli. Neverovatno je  koliko ljudi misli da je Plazma zdrava hrana za decu (a sadrži margarin, soju, šećer, belo brašno, veštački dodate vitamine). Ovo je zemlja gde pojedini nutricionisti i dalje fotokopiraju dijete u kojima ima viršli i pilećih salama, a doktorka sa VMA agresivno reklamira margarine – pa vam bude jasno gde smo se i koliko zaglavili.

Šta je najveća greška koja se pravi u vrtićima? Šta je za pohvalu?

Davanje margarina deci je najčešća i meni najgora greška, a slede mesne prerađevine. Premalo voća i povrća. Premalo jaja, koja su jeftina, a nutritivno bogata hrana. Poslednje može da se ispravi brzo.

Ono što je najčešće (ne uvek) pristojno jeste ručak, jer deca dobiju i supu, i neko meso s prilogom i salatu. Nisu sva obdaništa ista, pa u nekima nema salate ili im opet daju prerađevinu – riblje štapiće, drugo pohovano meso ili picu.

Koje su posledice ovakve ishrane u vrtićima?

U Srbiji nemamo apsolutno nikavu edukaciju o ishrani. Dete nema gde da nauči ni najbazičnije stvari. Kad pođe u školu ima obaveze – pa obdanište, posebno starije grupice, predstavljaju idealno vreme i mesto za ovakvu vrstu edukacije.

Skoro sam držala predavanje u Visokoj školi za nutricioniste u Zemunu i rekla im da bi bilo divno da imaju program gde bi studenti završne godine radili sa decom u vrtićima. Makar neke najosnovnije i najopštije stvari: recimo, važnost voća i povrća, upoznavanje sa namirnicama… Ono što je deci prihvatljivo i što su „opšta mesta“. Trenutno nema saradnje između vrtića i ove visokoškolske ustanove, što je šteta.

Da li je moguće „popraviti štetu“ balansiranom ishranom kod kuće?

Ugavnom ne. Vidite, ja sam radila mini online istraživanje, ali smo imali i pravo i ozbiljno istraživanje o prehrambenim navikama odraslih u Srbiji. Rezultati su poražavajući, ispada da nema ko da ispravlja te greške. Ako se edukacija ne uvede u škole, biće samo gore.

Svakako da ovo „ne“ ide na račun većine. Ima i prehrambeno osvešćenih ljudi koji saniraju štetu pravom hranom kad dete dođe kući. Ali je ovo manjina i cela priča je prepuštanje slučaju. Koje dete ima sreće – ima. Koje nema, nikom ništa…

Postoje li neki trikovi kojima se šteta može popraviti i na licu mesta – na primer, učiti dete da ne jede hleb uz ručak?

Odličan predlog. 🙂 Tako može da se ograniči unos praznih kalorija i „sačuva prostor“ za više nutritivno bogatije hrane, koja bi se davala detetu kad dođe kući. Na primer, učiti dete da ako ima pirinač ili testeninu – nema potrebe da uzima hleb. Da pojede manje hleba, a zatraži više salate. Da skida salamu s hleba ili ne pojede viršlu. Pa sve to nadoknaditi i nagraditi kod kuće npr. nekim ukusnim omletom sa sirom i povrćem za večeru.

Često pročitam savet da se treba hraniti onako kako biste hranili svoje dete. Da li zdrava, balansirana ishrana za decu ipak treba da se razlikuje od ishrane odraslih, i kako?

Deca su aktivnija i sebi mogu da priušte nešto više praznih kalorija od odraslih koji npr. sede u kancelariji. Meni postojanje limitiranih količina praznih kalorija (šećer, beli pirinač, pa i ponekad beli hleb) u delu dana kada su deca aktivna – nije toliki problem. Mnogo me više brinu margarini, prerađevine, obilje aditiva. To nema šta da traži u ishrani dece, pa čak ni „umereno“. Umereno je reč koja se koristi za neprejedanje pravom hranom. Nije reč kojom se opravdava kljukanje dece ovim stvarima.

Problem obdaništa je što najveći deo kalorija iz većine njihovih menija dolazi iz praznih kalorija, tj. skrobnih namirnica (hleb, pirinač, testenina) i šećera. Znači, unos nije „limitiran“ nego preteran.

Što se masti tiče, i zvanični nutricionizam koji je do skoro bio potpuno „lipofobičan“ slaže se da deci ne treba ograničavati masti u ishrani do punoletstva – ali to moraju da budu prirodne masti iz maslaca, pavlake, punomasnog mleka ili jogurta, jaja, mesa. Ne masti iz štetnih zejtina i margarina, koje su dominantne u vrtićima.

Više ste puta na blogu pomenuli kako ste odrasli misleći da je redovno sledovanje slatkiša jedno malo životinjsko carstvo subotom. Zašto danas deca jedu mnogo više slatkiša? Kako da reaguje roditelj čije dete traži slatkiše, ili je već dovoljno veliko da ih samo uzme iz ostave / kupi na odmoru?

Moja mama je tako kupovala čokoladu i nikada mi slatkiš nije bio nagrada. Nisam imala ni šta da uzmem iz ostave, a voća na stolu je uvek bilo. Deca jedu industrijske slatkiše zato što im to neko daje i zato što su tako naučeni. Ne uče se oni na to kad dobiju džeparac, nego su na to naučeni kada su znali kako se izgovaraju dve reči i pravi jedan korak.

Skoro sam sedela u bašti kafića. Preko puta mene mama sa tri preslatke, jako male devojčice i svaka je imala kesicu čipsa, dok je u kesi na stolu bilo još grisina i keksa. Ni voćka, ni jogurt, ni kikiriki… Iskreno, bilo mi je jako neprijatno da gledam kako je svaka od njih slistila po punu kesicu za par minuta. Očito dobro naviknute na ukus nečega što u tom uzrastu ne bi trebalo ni da se takne.

Naravno da će dete kad bude starije, samo ili uz drugare, odstupiti od kućnih navika. Ne može da se utiče na to. Fora je da znaju čemu da se vrate i šta je ispravno. Ove devojčice, vrlo očigledno, to nikada neće naučiti kod kuće.

Nikada nisam bila u situaciji da ne jedem nešto što mama skuva jer se to podrazumevalo – ali šta ćemo sa primerima kad su roditelji suviše popustljivi, a deca suviše slobodna, pa to završi tako da ne jedu, na primer, ništa zeleno sa tanjira? Postoji li lek za ovakve situacije ako je do njih već došlo?

Roditelji su uvek najvažniji i najveći uzor svojoj deci, pa ako hoće da menjaju loše navike deteta neka prvo postanu najbolji primer tom detetu. Nećete ga nahraniti zelenišima dok vas gleda kako jedete kupovni sladoled. U principu, ako dete ne jede ništa zeleno, to nije strašno. Ali ako ne jede ništa što nije keks iz kesice ili hamburger iz restorana brze hrane – verujte mi da roditelji te dece neće čitati ovaj intervju. A njima je najviše potreban.

U čemu roditelji danas najviše greše kad je reč o ishrani dece?

Misle da će nešto da im uskrate ako im ne daju sok, sladoled, grickalice… i tačno, uskratiće im. Samo ne to što misle. Uskratiće im šansu da budu gojazni, tromi, lošeg imuniteta i da jednog dana bacaju pare na preparate za mršavljenje. Sekirajte se ako ste detetu uskratili ribu i trešnje, a ne napolitanke i igračku iz lanca fast-food restorana.

Da ne pričam da se neki ljudi i dalje plaše prirodnih masti, pa se sklanjaju od pavlake i maslaca – dok decu kljukaju kojekakvim Fitnes i Velnes keksićima, jer se zdravo zovu i na reklami promoter kaže da su zdravi.

U poslednje vreme vegetarijanstvo, veganstvo i bezglutenska ishrana dobijaju sve više poklonika. Pojedini roditelji se kunu da njihovoj deci „ništa ne fali“ jer žive samo na hrani biljnog porekla. Nedavno smo bili svedoci jedne američke porodice koja živi samo na stejkovima – i iako to zdravorazumski zvuči nezdravo, deca izgledaju normalno i živahno, a roditelji čak tvrde da im je loše kad pojedu komad voća. Koje su prednosti, a koje mane ovakve ishrane dece? O čemu treba da vode računa roditelji vegetarijanci i svi oni koji su se priklonili, bilo zbog zdravlja ili trenda, nekoj od novih struja u ishrani?

Ovi primeri su ekstremi, a ja ekstreme ne volim. Navedene su retke „studije slučaja“ i od njih ne može da se pravi generalizacija. Moja mama ne voli kokos i toliko ne podnosi miris, da sam i ja hejtovala kokos kad sam bila mala. Kao što rekoh – roditelji su najuticajniji ljudi u životu dece…

Mogu samo da kažem da niskomasna veganska ishrana nikako nije za decu jer deci ni slučajno ne treba uskraćivati masti u toku razvoja, a jako maloj deci je neohodno da unose holesterol iz hrane. Što je ishrana ekstremnija, što više grupa namirnica se izbacuje – morate da imate veće znanje i iskustvo. Plašila bih se novopečene veganke koja tako želi da hrani i dete, jer „novopečeni“ iz bilo kog „prehrambenog pravca“ još uvek ne znaju da hrane ni sebe. Što je pravac zahtevniji, to gore.

Vegetarijanska ishrana je već lakša za sprovođenje jer u opticaju postoji mnogo više grupa namirnica nego u veganskoj ishrani: sir, maslac, jaja, ponekad i riba ili morski plodovi. Ako se dete ne kljuka testom i margarinom radi vegetarijanstva, ovakva ishrana može da bude sasvim OK. Isto važi i za bezglutensku ishranu. Nećete napraviti nikavu štetu što detetu dajete krompir, heljdu, proso i integeralni pirinač – umesto pšenice, ječma i raži. Čak i podržavam da se pšenica limitira u ishrani dece i odraslih, zarad drugih izvora skroba. Npr. što bi detetu dali parče hleba kad može da pojede pire od celera ili graška sa puterom? Ili da mu u salatu dodate kuvanu heljdu? I to su sve izvori skroba, ali kvalitetniji.

Postoje li neke tipične greške koje prave i oni roditelji koji se većinom trude da deci obezbede pravilnu ishranu?

Ne bih koristila reč „greška“ jer postoji namera, trud i želja. Izdvojila bih nešto što sam primetila – u želji da nadoknade ono što nije bilo dobro, krenu da kupuju egzotične i preskupe namirnice koje su „aktuelne“. Nemam objašnjenje zašto dete mora da jede aroniju kad postoji borovnica i kupina. Zašto kinoa kad je tu proso? Da ne shvatite pogrešno, super su i kinoa i aronija – ali nema potrebe za opterećenjem kućnog budžeta. Ko sebi može da priušti – sjajno. Ali nije OK da se zbog reklama misli da je ovo moranje i da bez „egzotike“ nema zdrave ishrane za dete.

Zatim, misle da je zdrava hrana u prodavnici zdrave hrane. Pogledajte keks tamo. I on ima margarin. Pogledajte musli i pahuljice i gotove kaše. Pune su šećera. Zdrava hrana je na pijaci, u ribarnici, mesari… I zahteva da roditelji budu u kuhinji. Tu ne pomažu „egzotične“ namirnice.

Kako se kod nas u školama gleda na donošenje obroka od kuće? Stekla sam utisak da je to hit u inostranstvu, da li se slično dešava i kod nas ili smo i dalje u mindsetu u kom se to ne radi, nego je in kupovati u pekari?

Mindset? Ili podpadaš pod tuđ, ili kreiraš neki bolji 🙂 I mene su na poslovima koje sam radila prvo gledali čudno, a onda počinjali da kopiraju ono što radim. Posebno pred leto. Nije teško: „Zdrava hrana i domaća hrana su totalno „IN“. Nijedna svetska zvezda ne jede u pekari. A ja ne mogu da verujem da to još ne znate?!“ 🙂 Sad ozbiljnije…

Bila sam u kontaktu sa jednom mamom čija devojčica zbog zdravstvenog stanja nosi svoju hranu. Mama se plašila da joj se deca ne podsmevaju i da je to ne obeshrabri. Bilo je važno da devojčici promena prija i bude zadovoljstvo, a ne muka, moranje i teret. Ja sam joj rekla da odmah zauzme stav da je njena hrana bolja, kvalitetnija, posvećuje joj se posebna briga – da ona ne želi da jede „loše i neukusne prerađevine“ jer one nisu „dovoljno dobre za nju“. I delovalo je. Njeni stvarno zdravi, preukusni obroci spremljeni s pažnjom – postaju hit među vršnjacima. Skoro su imali i prezentaciju recepata u razredu.

Ne savetujem da se ovde nastupi skromno i bojažljivo. Naprotiv. Lepe kutijice, šarene salvetice, stav da je u to uloženo više truda, kvaliteta, posebnosti… Što je i tačno. Mama koja pakuje ćerki za školu treba da pakuje i sebi za posao. Da joj po povratku priča kako je kolege stalno pitaju šta lepo ima danas, da traže recepte – ali i da su oni (jadni) morali da idu na onaj grozan kroasan sa salamom jer nisu poneli ništa zdravo a ukusno.

Šta je sa odraslima koji još nisu roditelji? Da li i oni treba da misle o ovome?

Vaša deca su prvenstveno deca koju volite i o njima se brinete kao mame i tate jer su vaše odluke prvo i poslednje što se važi. Ali se računamo i svi mi koji ih volimo kao tetke, strine, ujke, babe, dede, braća, sestre ili bliski prijatelji porodice. „Naša deca“ su sva ona deca o kojoj se brinemo ili koju hranimo redovno, povremeno, ugostimo ih ili im odnesemo poklone. Roditelji neosporno igraju presudnu i najveću ulogu – a mi ostali doprinosimo ili ometamo (setite se samo rođake ili komšinice koja dolazi u posetu sa kesicom gumenih bombona i čipsom, ili pak ujke koji redovno vodi sestrića na sport).

Ja nisam mama, ali postoji četvoro dece kojima sam veoma „uticajna“ odrasla osoba – dvoje tinejdžera i dva mala deteta. Nisu moji postupci ni zanemarljivi ni nebitni kada ih pravim kao mnogo starija sestra ili rođena tetka.

Ako postoji savet u vezi ishrane koji biste roditeljima dali u samo jednoj rečenici, kako bi on glasio?

Isto ono što sam rekla i u jutarnjem programu jednom, ponoviću sada: izbacite margarin. Ne samo onaj koji se maže na hleb. Ako ga izbacite to znači da više nema kupovnih sladoleda, kolača, keksića, grickalica… Vaša ishrana i ishrana vaše porodice samo tim jednim činom menjaju se na bolje iz korena.

I organizujete se tako da u kuhinji provodite što manje vremena. Pročitajte tekst na mom blogu Moj Fast Food. Ako vam to ne uštedi vreme i živce, ne znam šta bi drugo na ovom svetu moglo.

Share

• Tweet
• Pin It