Vidimo se u avgustu, G. G. Markes, Beograd: Sezam Books, 2024
Poslednji, posthumno objavljen, roman nobelovca, Gabrijala Garsije Markesa, dočekala sam sa velikim očekivanjima. Očekivanja su bila u pravcu traženja markesovskog stila i jezika u kojima sam uživala čitajući romane „Sto godina samoće“ ili „Ljubav u doba kolere“. Ako su ga čitaoci tražili, pretpostavljamo da su većma razočarani, jer ovaj roman nije ni prineti velikim Markesovim ostvarenjima. Za čitaoce koji nisu poredili knjigu sa drugim delima ovog autora, roman može da se čini solidnim i pitkim. Uzrok ovakve oštre ocene leži u razlogu zašto Garsija Markes nije ni hteo da se objavi ovo delo, pamćenje ga nije više nije služilo: „Pamćenje je moj alat i moja osnovna sirovina. Bez njega nema ničega.“ Prema utisku ovog čitaoca, ali i zaključku pisca, ova knjiga nije kvalitetna: „Ova knjiga ništa ne valja. Treba je uništiti.“
Da bismo bili pošteni u davanju ocene, poći ćemo od dobrih strana romana. Već na prvoj strani se upoznajemo sa glavnom junakinjom, udatom ženom četrdesetih godina iz visokog društva, Anom Magdalenom Bać. Anu Magdalenu, slično kao gospođu Dalovej, srećemo na početku knjige sa buketom cveća, ali za razliku od gospođe Dalovej, gospođa Bać ne ide kući, već ide na groblje. Gospođa Bać ide na groblje koje se nalazi na ostrvu, da bi odnela gladiole na majčin grob. Jednostavan čin odlaska na groblje se transformiše u ljubavnu avanturu, uplitanjem još jednog razloga odlaska na ostrvo, traženjem ljubavnika.
Simbolika ostrva, kojoj je potčinjena radnja romana, kao mesta ljubavnog susreta nije nov motiv, već ona datira još od antičke književnosti. Ostrvo kao mesto ljubavnog susreta je idealno, zato što je izdvojeno i daleko od kopna, te tako preljubnika ili preljubnicu niko poznat ne može da sretne dok traži partnera. Tako preljuba na ostrvu ostaje tajna onog ko je čini, dok na kopnu može da održava sliku sebe kao lojalne osobe. U antičkoj književnosti i mitologiji ostrvo je kao mesto preljube čest motiv, a najpoznatiji „ostrvski preljubnik“ je junak Trojanskog rata, Odisej. Odisej, kralj Itake, u čuvenom delu „Odiseji“, vraća se kući i na tom povratku ima ljubavne susrete sa dvama neodoljivim boginjama, Kalipso i Kirkom. Supruga Odiseja i kraljica Itake ne može da sazna za Odisejevu preljubu, baš zato što se dešava na ostrvu. Tako ostrvo postaje mitsko mesto na kojem ljubavno iskustvo biva obavijeno velom tajne. Ali, izdvojen predeo u grčkoj mitologiji nije ograničen samo na preljubu, već se na ostrvu dešava i hijerogamija ili sveta svadba bogova. U epu „Ilijadi“ se na planini Idi polno spajaju boginja Hera i vrhovni bog Zevs, te izdvojena oblast u prirodi postaje mesto za bračno sjedinjavanje. Sa druge strane, polno spajanje u ovom romanu možemo da tumačimo i kao osvetu glavne junakinje. Suprug gospođe Bać, Domeniko Amaris, u svom mestu ima reputaciju velikog zavodnika i pre nego što su se on gospođa Bać venčali. Zbog toga, moguće je da se menjanjem ljubavnika, Ana Magdalena sveti suprugu za brojne prevare u braku. Pošto suprug gospođe Bać nikad nije uhvačen u prevari, verovatnija motivacija za preljubu na ostrvu gospođe Bać jeste činjenica da na je ostrvu mala verovatnoća da bude uhvaćena ona sama. Na taj način sakralno vreme obilaska mrtvih, postaje vreme susreta glavne junakinje sa uvek novim ljubavnikom.
Linearna radnja romana se komplikuje i dobija misteriozni sloj, kada se Ana Magdalena pita zašto je njena majka zahtevala da je sahrane na ostrvu u stranoj zemlji. Ani Magdaleni razlog majčine želje nije jasan, ali svaki put kad ostavi cveće na majčin grob, ona prestaje da misli o majci. Misteriozna majčina želja dobija objašnjenje kada prilikom posete majčinom grobu, Ana Magdalena Bać zatiče veliki broj cvetova gladiola. Gospođa Bać shvata da je majčin grob posetio nepoznati muškarac i ostavio cveće. Tim povodom protagonistkinja uviđa da je razlog majčine želje da je sahrane na ostrvu isti kao i njen što se mu se iznova vraća.
Pored misterije u vezi sa željom majke glavne junakinje da bude sahranjena na ostrvu, nailazimo na još jednu misteriju koja za razliku od prethodne, nije dobila razrešenje. Gospođa Bać nakon prvog ljubavnog eksursa na ostrvu dobija od ljubavnika novčanicu od dvadeset dolara ostavljenu u knjizi, kao nagradu za prijatnu noć: „Tek kad je uzela knjigu s noćnog stočića da je spakuje u torbu, primetila je da joj je, među stranicama horora, ostavio novčanicu od dvadeset dolara.“ (26) Iako je želela, junakinja nikad više nije videla ljubavnika i nije saznala zašto je dobila novčanicu. Osim te nerazrešene epizode, nailazimo na još jednu nedovršenu celinu, kada gospođa Bać ispituje supruga o njegovim preljubama. Nakon prvog ljubavnog doživljaja na ostrvu, protagonistkinja je priznala sebi da nije u srećnom braku i da je sloga sa mužem samo prividna: „svađe su se izbegavale da se ne bi o njih spotakli, kao kad se smeće sakrije ispod tepiha.“ (65) Uzrok prividne sloge je sumnja na neverstvo junakinje od strane njenog supruga. Pošto nakon brojnih pitanja o muževljevom neverstvu junakinja dobije pozitivan odgovor, bračni par nastavlja da živi kao da se ništa nije dogodilo: „I tako više nisu pričali o tome, ni tada, niti ikada više.“ (74) Ispitivanje o preljubi supruga na koncu nema svoju svrhu, jer ne znamo šta junakinja želi da postigne ispitivanjem. Kao u epizodi sa novčanicom od dvadeset dolara, i ova epizoda ostaje bez razrešenja.
Ovaj roman po svemu sudeći nije veliki, barem ne u poređenju sa najboljim ostvarenjima ovog pisca. Fabula koja roman čini jednostavnim i junakinja čija je motivacija za posetu ostrvu jasna, nisu komponente koje tvore fantastičan roman. Pored rečenice zapretene prelepim slikama, u ovom romanu nemamo ništa što nam može ukazati na tipična obeležja markesovog romana, poput fantastike i magijskog realizma. Čak ni magijski realizam nije nužan da bi roman bio markesovski uspešan, već nedostaje kauzalnost koje u ovom na mnogim mestima nema, te ona ostaju otvorena samo kao potencijal koji nije bio ostvaren. Da ne budem suviše isključiva, mogu da navedem primere koji imaju u sebi trag velikih Markesovih ostvarenja. Roman u sebi ima osobine nekih junaka iz drugih romana ovog pisca, tako osećamo prisustvo Meme iz „Sto godina samoće“ u kćerki gospođe Bać, Mikaeli. Mikaela se zaređuje u redu Bosonogih karmelićanki, ali za razliku on Meme, Mikaela se predaje dobrovoljno. Meme nalazimo i u ljubavnim avanturama Ane Magdalene, jer se njena žudnja obeležava metaforom leptira, kao i Memeina: „S prvim julskim vrelinama u grudima joj se razlepršao roj leptirića“ (41), kao i „leptirići su joj ponovo nepodnošljivo zalepršali u grudima od same pomisli da će imati čoveka svog života dok ne svane dan.“ (61)
Primećujem da je roman lepo napisan, da je radnja zaokružena i da je stil jednostavan i elegantan. Ipak, koliko god da je roman lep i pitak, nedostaje mu ta čudesna komponenta koja nas vezuje za Markesa. Nedostaje nam Markes.
