Živi zidovi ili vertikalne bašte kako ih još nazivaju su sve popularniji vid oplemenjivanja fasada kuća, zgrada, hotela, različitih institucija ali sve češće i enterijera. Veliki tržni centri, korporacije, bolnice, škole, starački domovi i vlasnici privatnih kuća otkrili su dobrobiti vertikalnih bašta. Vertikalne bašte ne samo što dovode do uštede prostora budući da biljke rastu u vis, one oplemenjuju životni prostor, prečišćavaju vazduh i ponovo povezuju ljude sa prirodom. Da ovo nije samo modni krik govore studije koje su pokazale da je ozelenjavanje prostora i vertikalne bašte koje su sađene u bolnicama, mentalnim institucijama, rehabilitacionim centrima i staračkim domovima imalo povoljan uticaj na ljude koji provode vreme u ovom prostoru. Dugotrajan boravak u zatvorenom prostoru loše deluje na psihološko stanje pa je dovođenje prirode u ovakva okruženja izuzetno povoljno.
Zgrada pokrivena bršljenom ili papraću izgleda vrlo dekorativno i sve što vam je potrebno je malo usmeravanja kako bi pokrila celu fasadu. Međutim, koliko god lepo izgledale ove zelene fasade imaju svoju manu, one prilikom svog rasta mogu oštetiti fasadu i napraviti na njoj pukotine, pa čak i otvore i ući u objekat. Moderni vrtovi teže istom estetskom efektu sa dodatnim ekološkim prednostima, ali bez mogućnosti da loše deluju na fasade, već ih i štite. One su prva brana od nepovoljnih vremenskih uslova kojima ukoliko je zgrada izložena mogu dovesti do njenog postepenog propadanja. U njihov rast i nastanak je potrebno uložiti izvesna sredstva, a najveća stavka su specijalna podloga i hidroponični usevi.
Kako je započela današnja pomama za vertikalnim baštama?
Sve je počelo tako kada je Patrik Blank čuveni botaničar i dizajner došao na ideju da osim klasičnih možemo praviti i vertikalne vrtove. Patrik je prilikom boravka na Tajlandu otkrio da brojne biljne vrste žive na gotovo nemogućim mestima za život. Veoma se iznenadio kada je video biljke koje su izrasle iz stenja i drugih nepristupačnih mesta. Njima nije bila potrebna ni zemlja, ni voda, ni idealna osunčanost pa su ipak uspevale. One bi se verale uz stene i tražile svoje puteve do skrivenih niša, rastući gotovo ni iz čega. Ovo ga je inspirisalo da kod kuće pokuša da napravi nešto slično.
Po povratku u Pariz on odlučuje da pokuša da napravi sam svoj vertikalni vrt, a to mu 1982. polazi za rukom. Blank patentira svoj sistem i registruje izum. Njegovo tehničko rešenje se sastoji u tome da se akrilna osnova pričvršćuje za podlogu, preko nje se postavlja rešetka, a u otvore koji su pričvršćeni za akrilnu osnovu se postavljaju odabrane autohtone vrste biljaka. Nakon ovoga, sledeći korak je ugradnja cevi koje omogućavaju navodnjavanje. Ventili koji se nalaze u cevima u planirano vreme ispuštaju određenu količinu vode pomešane sa hranljivim materijama koja su neophodne za rast i razvoj biljaka. Višak vode koji preostane se cevima sprovodi do donjeg dela vertikalnog vrta odakle započinje svoj novi ciklus kruženja i hranjenja biljke.
Da bi vertikalni vrt bio uspešan neophodno je dobro kombinovanje biljaka kao i uzimanje u obzir faktora kao što su izloženost Suncu i klimatski uslovi.
Blank je započeo ovu revoluciju, ali od njegovog patenta pojavile su se brojne kompanije koje nude svoja rešenja za vertikalne bašte ili mini vrtove u zatvorenom.
Jedna od mogućih aternativa je takozvani „zeleni beton“. Ova ideja nam dolazi iz “Structural Technology Group“, koja pripada Politehničkom univerzitetu Katalonije (Universitat Politècnica de Catalunya) iz Barselone, gde je tim predvođen Antoniom Aguadom osmislio “biološki beton” projektovan da bude podloga baštama. Njegova prednost je u tome što ne zahteva puno pažnje, jednostavan je i lak za održavanje. Oni su došli na ideju da običan beton koji se koristio na fasadama zamene tim zelenim, biološkim betonom. Biološki beton, izmeđuostalog, u sebi sadrži magnezijum fosfat koji je odlična sredina za mikroalge, gljivice, lišajeve i mahovinu u mediteranskim klimatskim uslovima. Tehnički, vertikalna bašta se pravi u tri sloja koja se dodaju na fasadu postojeće ili nove zgrade. Jedan sloj je osnova, drugi je zeleni beton, a poslednji spoljašnji sloj koji onemogućava propusnost vode kao i njeno curenje. Zahvaljujući ovakvoj postavci mehanička sredstva za održavanje vertikalne bašte neće vam biti potrebna. Ekološki aspect ovih panela je i u tome što oni akumuliraju kišnicu i tako stvaraju idealnu podlogu za nastanak mahovine, paprati i drugih jednostavnijih organizama.
Takođe, španska firma “Ceracasa” je predstavila svoju inovaciju i verziju vertikalne baste. Njihov proizvod “Lifewall” se sastoji od ploča na kojima je istovremeno moguće gajenje više različitih vrsta biljaka (ne samo onih najprimitivnijih kao u prethodnom primeru). Ove bašte se navodnjavaju sistemom kap po kap, čime je izbegnuto rasipanje vode. Ploče su manjih dimenzija i mogu se vertikalno postavljati na bilo koju zgradu, uz mogućnost da se postignu najrazličitiji oblici. Ovaj sistem je pogodan i za marketing zbog toga što su ploče lake za manipulaciju pa je moguće napraviti logo ili oblik koji je zaštitni znak kompanije koja bi na ovaj način poželela da ga istakne i da se reklamira.
Osim na velikim površinama biljke je na ovaj način moguće gajiti i na manjim površinama. Ovaj vid ozelenjivanja se koristi na onim mestima koja imaju manjak raspoloživog prostora ili vlasnici jednostavno žele neobične vertikalne baštice u svom enterijeru. Osim cveća i zelenila, u vertikalnim baštama se može saditi i začinsko bilje pa su ovakve mini bašte česta rešenja u kuhinjama. Saksije od različitih materijala metala, plastike ili keramike se ispunjavaju materijalom koji se zove sfagnum. Ova smeša je poznata i kao zlatna Čileanska mahovina. Specifično za ove sadnice je što nisu previše zahtevne za održavanje, traju u proseku oko 7 godina, nije ih potrebno mnogo zalivati jer iako ova mahovina deluje suvo na prvi pogled, ona u svom korenju čuva dovoljnu količinu vlage koja biljkama omogućava razvoj. Čileanska zlatna mahovina je dostupna i kod nas, u Srbiji, pa postoji mogućnost da sami napravite svoju vertiklanu bašticu u svom domu ili van njega.
Prednosti vertikalnih vrtova su višestruke. Stavka koju smo pomenuli na početku teksta, a odnosi se na propadanje fasade, sa današnjim modernim vertikalnim baštama nije stavka koja bi trebalo da vas brine. Nove tehnologije su nam omogućile da ove bašte izuzetno povoljno deluju na svoje okruženje. Zavisno od sistema koji se koristi, one svaka na svoj način štite zidove od izlaganja vremenskim nepogodama (ukoliko su deo eksterijera). Osim toga, vertikalna bašta može značajno smanjiti energetske zahteve jedne zgrade time što obezbeđuje veću hladovinu i izolaciju. One povoljno deluju i na tzv. zvučno zagađenje i efekat toplotnog ostrva (preterano zagrevanje u gusto naseljenim urbanim sredinama). Osim toga one povoljno deluju na kvalitet vazduha.
Za održavanje unutrašnje vertikalne bašte je potrebno malo više truda u odnosu na spoljašnje, jer je tehnologija koju koriste malo komplikovanija zato što nisu prirodno izloženi dejstvu Sunčevih zraka. Priprema za njihovu postavku takođe treba da bude dobra, zidovi moraju da budu vodootporni, a neophodno je voditi računa i o suvoći lokalnih zidova, podova i plafona.
Vertikalne bašte su poslednjih godina sve popularnije u modernoj arhitekturi. Lako se uklapaju u fasade i njihovu unutrašnjost, a osim što zgradama pružaju lep izgled i intereantnu teksturu, postoji čitav niz povoljnih uticaja koji smo već spomenuli. Zahvaljujući modernim tehnologijama one su prilično zahvalan materijal za rad, vrlo su lagane (oko 25 kg/m²), nije im potrebna zemlja nego mineralni supstrat a voda koja se koristi može biti i kišnica i može se upotrebljavati i nekoliko puta.
