Pišite mi o sebi, kad ne znate šta drugo da činite. Radite što je moguće više, to je baš najbolje od svega! Kandidova pouka da treba „obrađivati svoj vrt” trebalo bi da važi za ljude kao što smo mi, za one koji nisu našli. Da li čovek uostalom ikad nađe? A i kad nađe, traži nešto drugo. Novembra ili decembra 1859. Flober piše pismo gospođici Ameliji Boske. Septembra 2021. Valentina i ja razmenjujemo red pisanih poruka, red glasovnih poruka.
Našla sam Valentinu, i ona je pronašla mene. Olga Tokarčuk, između ostalog, oseća i nas dve.
Meni nežnost služi za to – jer je nežnost umetnost personifikovanja, deljenja emocija, čime se neprekidno otkrivaju sličnosti. Stvaranje priče podrazumeva konstantno oživljavanje stvari, omogućavanje postojanja svim malim delovima sveta koji predstavljaju ljudsko iskustvo, situacijama kroz koje su prošli ljudi i njihovim uspomenama. Nežnost otelovljava sve sa čime se dolazi u kontakt, čime im pruža pravo glasa, daje mu prostora i vremena da oživi i da se izrazi.
Nežnost je najskromniji oblik ljubavi. To je vrsta ljubavi koja se ne pojavljuje u jevanđelju, niko se njom ne kune, niko je ne citira. Nema nikakve posebne ambleme ili simbole, niti vodi u zločin, ili izaziva ljubomoru. Javlja se kad god pažljivo pogledamo drugo biće, u nešto što nismo mi sami. Nežnost je spontana i bezinteresna; više je od saosećanja prema bližnjem. Umesto toga, ona predstavlja konstantno, iako možda malo melanholično, zajedničko deljenje sudbine. Nežnost je duboka emotivna zabrinutost za drugo biće, njegove slabosti, jedinstvenost njegove prirode, i za nemogućnost da izbegne patnju zbog prolaznosti vremena. Nežnost poznaje spone kojima smo povezani, sličnosti i istovetnosti među nama. To je pogled na stvari koji nam pokazuje da je svet živ, povezan, kooperativan i zavistan od sebe samog. Književnost je izgrađena na nežnosti prema bilo kojem biću koje nismo mi sami. Od Valentinine prve zbirke poezije, preko preplitanja njenih želja i svakodnevnih obaveza, do mira i mesta za tihovanje. Naš susret je tek otpočeo, a vi uživajte u razgovoru.
Intervju: Jelena Vukićević @katj_unc_ica_
Foto: Ema Bednarž
Posle zbirke “Помеѓу”- Između (Antolog, Skoplje, 2019), u rukama nam je tvoja druga zbirka poezije Slomiti kosti (Dibidus comics&books, Beograd, 2021). Stoga, kako je tekao proces izdavanja prve knjige i sam proces pisanja? A najpre, koja je bila tvoja prva izgovorena reč i prvo sećanje? Mama kaže da je prva reč bila mama, ne znam šta bi tata rekao. Prvo sećanje mi je jako ukusno: selo Vranštica i gajba puna malina. Prvu zbirku poezije nisam planirala kao ni drugu, desila se pošto sam poželela da je posvetim Kalini. Kalina je moja drugarica koja se smrzla na planini i tako umrla. Posle njene smrti nisam umela ništa drugo osim da joj pišem, dok sam pisala sam učila, oslobađala se svojih strahova i shvatila da to što je mrtva, nikako ne znači da mi je daleka. I dalje je življa od mnogih živih u mom životu.
Pretpostavljam da je pominjanje prve zbirke poezije za našu publiku novost (i sama si mi napomenula da većina misli da je druga zbirka prva). Uzgred, glumica si, a pored pisanja, prevodiš, a jedna si od urednica književnog portala astronaut. ba, kao i portala bludni stih koji svakog meseca objavljuje elektronski zbornik savremene ljubavne poezije iz regiona. Gde se osećaš najkomfornije, gde je Vanja Vanjka Vanjuška, u kojim prostorima stvaranja ili je naprosto sve isprepletano?
Najlepše mi je kada sam sama, što bi rekao Mika Antić: „Ne mrzim ljude, ali mi nisu premnogo ni potrebni. Umaraju me. Sad bih se složio da budem trava.” Da, uz astronaut.ba sam počela da objavljujem svoje prve prevode i zahvalna sam Mehu Mahmutoviću i Božani Radenković na poziv u svemir. Forma Bludnog stiha mi se oduvek dopadala i neizmerna mi je radost bila kada sam postala jedna od urednica. Pozvao me je Đorđe Simić, koji pored divnih dizajnerskih rešenja koje je stvarao za naš zbornik, je i lep pesnik. Srećna sam što ih poznajem i što stvaram sa njima.
„Predugo te nema
da bih mogla da verujem
da sam ovde”,
ili
“ …da li će se smrt završiti
ako počnem ispočetka
da je završavam”,
stihovi su pesama iz zbirke Između. S tim u vezi, kada si se prvi put suočila sa smrću? Koja ti je omiljena bajka iz detinjstva, a koja danas?
Omiljena bajka mi je baka. Imala sam dve godine, sećam se mirisa pomorandži i prabake koja spava na krevetu do prozora, naravno, nisam tada znala da je mrtva. Prvi put sam se suočila sa smrću posle Kalinine smrti. Posle njenog odlaska sam naučila da smrt nije tužna, da su rastanci ti koji su tužni i ono što zaboravimo kada odemo.
Osvrnućemo se sada i na drugu zbirku. Opiši nam proces rada i saradnje sa umetnicama Suzanom Su Vulović i
Sofijom Marković. Da li je tebe pronašla Dibidus izdavačka kuća ili ti njih?
Dibidus je pronašao mene, naime, Jelena Stevanović mi se javila sa idejom da objavim knjigu za njenu izdavačku kuću, objasnila mi je da želi da knjiga bude ilustrovana i svoja što mi se tada učinilo lepim, pa sam poželela isto. Zahvalna sam joj na pozivu i radosna sam što se knjiga desila. Su je sunce, ona je tokom celog procesa bila jako vredna i prisutna, a sa prisutnim ljudima najviše volim da radim, iako sam i sama često odsutna. I zaista imam potrebu da joj se zahvalim što je imala strpljenja za sve moje kolibrije, noge u vodi, cvetove… I što je stvorila koricu kakvu sam želela, pa i lepšu! Urednica je Sofku angažovala na kraju procesa, Sofka je jako vredno dete i ja joj želim puno radosti i lepih slova.
Slomiti kosti: šta si nedavno slomila, polomila, razbila, nehajno ostavila? Uzgred, kako si se odlučila za naslov?
Uh, ovih dana bih najradije lomila čaše u kafani! Ne volim nehajna ostavljanja i slična sebična ponašanja. Što se naslova tiče, on mi je najteže pao jer prosto ne umem sa naslovima, prva asocijacija na Slomiti kosti bio mi je zagrljaj, publika će imati svoje.
Kako smo se ovih dana „susretale” putem glasovnih poruka, dok sam uživala u pesmi zrikavaca iz tvog dvorišta, kako ti zvuči jutro? Bez čega ne možeš da ga zamisliš?
I zrikavci su uživali u tvom glasu! Bez sebe. Volim jutra i ceđene voćke. Borhes u Vavilonskoj biblioteci piše da mu svakodnevno pisanje skreće misli od trenutnog položaja čovečanstva.
„Izvesnost da je sve već zapisano poništava nas ili nas čini utvarnima. Može biti da me starost i bojazan varaju, ali strahujem da je ljudska vrsta, jedina, na dobrom putu da iščezne, i da će je Biblioteka nadživeti: osvetljena, usamljena, beskrajna, savršeno nepokretna, opremljena vrednim tomovima, bespotrebna, nepodmitljiva, skrivena.” Kako izgleda tvoja biblioteka, ka čemu su ti usmerene misli, odnosno, pisanje i ti? Kada ste se susreli?
U trećoj godini sam naučila da čitam i pišem, tako da, otkad znam za sebe ja recitujem, čitam, glumim, sve te aktivnosti su prirodni deo mog života. Moja biblioteka je široka i sređena.
Ežen Jonesko govori o prijatnom iznenađenju izazvanom gledanjem Kakojanisovog filma Ifigenija, i zaključuje kako zaboravljamo Šekspira i Sofokla, Euripida, čije nam se delo obraća kao da je juče napisano. Ohrabruje činjenica, i to nam dokazuje njegovo delo, da prolazeći kroz mnoge vekove ljudski identitet ostaje isti, i da je večit. Zastrašuje, naravno, ideja da je ljudska sudbina uvek potresna, tragična tokom čitave istorije, u svim socijalnim preokretima. Međutim, čovek ne može da izgubi svoje osobine, postoji izvesna stalnost i mi ćemo se uvek razumevati. Jonesko dalje navodi da je reditelj Kakojanis sebe prevazišao, i da je to najlepši film koji je ikada gledao. Radoznala sam, koji je tvoj omiljeni film, i šta si gledala u bioskopu prethodnih meseci?
Uh, slaba sam s filmovima, ali reći ću vam neke koji mi se dopadaju… Paweł Pawlikowski i Cold war su mi prvi došli, zatim Garth Davis i Lion, Jim Carrey mi je omiljeni glumac, volim njegove filmove, pa onda tu dolazi Michel Gondry i Eternal Sunshine of the Spotless Mind. Kad treba da izdvojim omiljen, zaista ne umem. Film Devojka Puriše Đorđevića mi je dugo bio omiljen, volim film Neposlušni rediteljke Mine Đukić, volim lepu muziku Minje Subote u tom filmu. Poslednje što sam gledala u bioskopu je film Dragana Bjelogrlića o Tomi Zdravkoviću i skroz bih volela da svi pogledaju taj film jer može spasiti svest, svet i sve. Cela ekipa filma je sjajna, ali poseban utisak na mene ostavio je Milan Marić koji je tako stvaran i čist tokom svakog trenutka filma.
Omiljena predstava u kojoj si igrala…?
“Stand AP Serbie” Akademskog pozorišta SKC-a, rađen po tekstovima pesama Jovana Jovanovića Zmaja, u režiji Vladimira Cvejića.
Rilke je rekao:
“…kroz nas odleću
ptice u tišini.
O, ja, koji želim da porastem
ja gledam napolje, i drvo u meni raste.”
Koje drvo u tebi raste?
Ljubav za Rilkea.
Banjan drvo.
Šta prećutkuješ?
Topline i mekosti, tada mi jedino disanje ima smisla. U stvarnom životu se trudim da ne prećutkujem ništa.
Koliko ti znače stihovi Vesne Parun (Kad ptica prestane voljeti):
„Ljudi vole kratke susrete, kratka pisma,
male doživljaje za koje ne treba tražiti
smisao daleko u zvijezdama ni u odviše opasnim,
nepoznatim predjelima duše.
Ali te male boli uvlače se neopazice
u naše meso izvrgnuto oštrici dosade,
one postaju u njemu naša smrt…
Nema malih boli.
Nema malih boli pod ovim suncem.”
Koliko se danas upoznajemo sa „predelima duše”? Gde stanuju boli?
Kad se spomene Vesna Parun odmah mi dođe stih iz njene pesme Za sve su kriva djetinjstva naša: „Nitko od nas nema dvije cijele ruke.” Meni uglavnom stanuje u stomaku. Volela bih da se svi najpre upoznamo prihvatanjem.
Tvoja junakinja iz života? Kako biste zajedno provele dan i gde?
Volim Fridu i sve što je stvorila, a junakinja iz života je moja mama, Svetlana. Verujem da bismo sve tri dan provele u šumi, šetajući, a s obzirom na to da mama i ja već tako provodimo zajedničko vreme vrlo rado bismo pozvale Fridu da nam se pridruži.
Po čemu želiš da te pamte?
Ne znam da li želim da me pamte, ali volela bih da Bjela napravi film o meni! (smeh)
Tvoj najveći strah?
Da će ljudi prestati da govore kako se osećaju i da će se tako izgubiti.
Šta slušaš kad si zaljubljena?
Nisam zaljubljive prirode, ali me pesma Arsena Dedića Moja ljubav ima uvek zaljubi. Najlepša pesma na svetu je.
Gde i kako Valentina tihuje, pronalazi mir?
Koje bi nam tvoje stihove izdvojila?
ruke u malteru gradile zidove
od zidova ostale su samo ptice
od ptica nebo krvavo
onda mrak
spuštena zavesa
prazna sedišta
tiha igra
kraj predstave
pobegla u kostimu
čuješ li
žvrljotine bez prozora
ljubavi
da li te ne nalazim
zato što ni ja više ne postojim
(Slomiti kosti)
