Fotografija današnjice
Zahvaljujući sveopštoj popularnosti koju je serijal o Hari Poteru (Harry Potter) doneo spisateljici Džoan K. Rouling (Joanne Kathleen Rowling), ni njena prva knjiga izvan ovog serijala, Upražnjeno mesto, nije prošla nezapaženo. Naprotiv, dostigla je 15. mesto na listi najprodavanijih u 2012. godini i postigla najbržu prodaju u toku prve nedelje u Ujedinjenom Kraljevstvu.
I sama sam je dodala na listu za kupovinu čim se pojavila, rešena da ne pogledam kritike pre čitanja knjige. Kao i svaki drugi Hari Poter fan, pitala sam se šta se krije iza živo obojenih tvrdih korica i, svesno ili ne, priželjkivala još jednu nežnu, prijatnu priču koja proklamuje pozitivne životne vrednosti. Nakon samo nekoliko pročitanih poglavlja postala sam svesna da će ovo očekivanje ostati iznevereno.
Istog momenta kada sam “ušla” u ovu priču shvatila sam da nije namenjena tinejdžerima. Pre će biti da su ciljna grupa oni koji su bili u tinejdž dobu kada je Hari Poter bio aktuelan. Dakle, odrasli ljudi.
Ako ćemo potpuno otvoreno, prvi utisak bio je razočarenje, a bilo je i momenata kada sam poželela da odustanem od čitanja, iako to inače ne radim. Za ovo postoji jednostavno objašnjenje: “Upražnjeno mesto” sem po stilu pisanja ni malo ne liči na prethodna dela Roulingove.
Nakon dopadljive priče o mladom čarobnjaku, jednom izmišljenom svetu i pravom prijateljstvu pred sobom imamo delo koje naglašava ljudske mane i nesposobnost da vidimo dalje od sopstvenih problema.
“Upražnjeno mesto” prati živote nekoliko porodica i bavi se osetljivim socijalnim temama poput nasilja u porodici, narkomanije i prostitucije. Roman doživljavam kao fotografski zapis problema današnjeg društva. Namerno naglašavam reč “problema” jer želim da verujem da postoji i druga strana, ono dobro, što se tek na momente javi u ovoj priči.
Ljudi koje nam Roulingova predstavlja su sebični, egoisti, samoživi, nezainteresovani za ono što ih okružuje sem kada od toga imaju koristi. Nadmeni, žrtve okolnosti, bespomoćni, bez snage i mogućnosti da nešto promene. Dakle, likovi prepuni mana. S druge strane, upravo te mane ih čine tako realnim, stvarnim. Bila sam i te kako svesna da čitam izmišljenu priču na kraju koje bi lako moglo da stoji “inspirisano istinitim događajima”.
Preko 500 stranica pratimo živote ovih ljudi i kroz izuzetno lične priče postajemo svesni surove realnosti. A deo te realnosti je bezrazložno maltretiranje putem društvenih mreža, vređanje na nacionalnoj osnovi, nedostatak komunikacije roditelja i dece, nedostatak brige za partnera, nepostojanje ili loša organizacija institucija za pomoć ugroženim ljudima. Prikaz srednje klase koja zanemaruje probleme siromašnih je jedan od dominantnih motiva ovog romana.
Jednostavnog rešenja ovih problema nema, kao što nema ni srećnog kraja ove priče.
Međutim, ono što nam rasplet nudi je nagoveštaj poboljšanja čitave situacije. Kao što u životu biva, određeni događaji mogu da promene neke ljude na bolje, ali je tragično što mora da se dogodi nešto jako loše da bi ljudi postali svesni problema i reagovali. Još je tragičnije što ima i onih koje ni tako drastični životni momenti ne mogu da pogode, o čemu svedoči i “Upražnjeno mesto”.
Uprkos teškoj tematici, konačni utisak o knjizi je takav da je rado preporučujem svima. A zašto? Zato što motiviše. Motiviše da se osvrnemo oko sebe i ne dopustimo da se pretvorimo u opisane likove, niti da svojim postupcima doprinesemo stvaranju jednog tako lošeg mesta za život. Baš naprotiv!
