Ponekad je potrebno da otputujemo daleko kako bismo otkrili nešto što nam je čitavo vreme bilo tu. To se dogodilo i mojoj sagovornici, Dragani Kojičić, ženi koju bismo bez i malo preterivanja mogli da nazovemo jednostavno ženom inspiracijom. Inspiracijom zato što je pokazala da entuzijazam i dobru ideju ne mogu ugasiti ni sva odlaganja, nerazumevanja i komplikacije koje često prate svaku priču i osobu koja pokuša da napravi pionirske korake u društvu u kome se na promene čeka decenijama. Dragana je nakon studija arhitekture otišla iz zemlje na dalja stručna usavršavanja i onda je, sasvim slučajno, posle nekoliko godina saznala za program u Francuskoj, koji u svom fokusu ima gradnju zemljom. Kada je otkrila zemljanu arhitekturu i zaljubila se u ovaj materijal i mogućnosti koje on pruža, shvatila je da u državi iz koje je otišla postoji veliki broj kuća koje su građene ovim materijalom, ali je zbog nebrige vlasnika i nerazumevanja nadležnih institucija o njihovom kulturnom značaju, usled protoka vremena i neodržavanja najveći broj njih izložen propadanju. Zbog toga, Dragana već godinama pokušava da vrati stari sjaj zemlji, zemljanoj arhitekturi i edukuje ljude o materijalu koji je u gradnji uspešno korišćen hiljadama godina. Uz pomoć supruga, prijatelja, kolega iz Francuske i brojnih volontera iz zemlje i sveta već nekoliko godina radi na obnovi blatne kuće u Mošorinu. Radovi sada ulaze u završnu fazu, u kojoj Dragana najviše uživa. I dok pratimo realizaciju ove priče i željno iščekujemo one čuvene slike pre i posle, Dragana nam je pričala o svim izazovima gradnje zemljom, dobrim stranama zemlje, radionicama koje svake godine organizuje i Centru za zemljanu arhitekturu koji ovde nastaje.
Fotografije: Mihajlo Vujašin (Bašte iz mašte)
PO STRUCI SI ARHITEKTA, MOŽEŠ LI DA ISPRIČAŠ NAŠIM ČITAOCIMA KAKO SI OTKRILA ZEMLJANU ARHITEKTURU I ZBOG ČEGA TI SE TOLIKO DOPALA. DA LI SI IMALA DODIRA SA OVAKVIM NAČINOM GRADNJE TOKOM OSNOVNIH STUDIJA?
Znala sam da je Vojvodina građena zemljom, čula sam ponešto o naboju, ali, osim nekolicine predavanja na predmetu „Ekologija građene sredine“ koje je držao profesor Krnjetin, gotovo da ništa nisam znala o zemlji kao građevinskom materijalu… Bilo je potrebno da prođe(m) dosta godina i nekoliko kontinenata, da shvatim da je zemljana arhitektura ono što me zanima i što me vratilo (našoj) zemlji, kako bih je istraživala i sa njom se igrala.
NAKON BORAVKA U SIRIJI, KOLUMBIJI, RUANDI, BUGARSKOJ I FRANCUSKOJ VRAĆAŠ SE U SRBIJU. ŠTA JE OPREDELILO TVOJU ODLUKU DA SE VRATIŠ I POSVETIŠ SE EDUKOVANJU LJUDI O PREDNOSTIMA ZEMLJANE ARHITEKTURE?
Do odlaska u Francusku, uživala sam u putovanjima i nisam imala nameru da se vratim kući. Kada sam krenula na specijalizaciju, znala sam – idem tamo da prikupim znanja i da se vratim. I tako je i bilo. Shvatila sam da gotovo svaka zemlja u svetu ima svog ili nekolicinu svojih stručnjaka, ljudi koji se time bave, a da smo o našoj zemlji mi gotovo sve zaboravili. I da je krajnje vreme da se ta znanja prikupe, jer ćemo ih nepovratno izgubiti. Fasciniralo me je saznanje koliko tehnika gradnje zemljom smo imali, na koje sve načine su naši preci zemlju koristili, a da smo mi to sve odbacili. Znala sam kako se ovde sve sporo dešava, pa sam se vratila naoružana strpljenjem i entuzijazmom. Isto tako sam znala da ova situacija ima i svojih prednosti i da možemo početi ispočetka, na pravi način, da mogu sama birati koji zemljani put ću da utabam.
GODINAMA SE NA OVIM PROSTORIMA GRADILO NA OVAJ NAČIN KORIŠĆENJEM MATERIJALA KOJI JE LJUDIMA BIO BESPLATAN I LAKO DOSTUPAN. ZBOG ČEGA SE U JEDNOM MOMENTU PRESTALO SA OVOM PRAKSOM, PEDESETIH GODINA JE ČAK DONETA ZABRANA OVAKVOG NAČINA GRADNJE?
Razloga je više i oni nisu vezani samo za ovo naše područje, nego za gotovo čitav svet. Nakon ratova, potreba za brzom gradnjom i industrijalizacija uslovile su širu primenu betona i drugih materijala. Osim toga, tu su i drugi razlozi: jedan je upravo taj da zemlja ništa ne košta, što ne odgovara današnjem svetu u kome je sve na prodaju. Zatim su tu i neke regulative, u cilju smanjenja rizika od požara u gradovima (za krovove od slame i trske, na primer). Tako je doneta zabrana gradnje zemljom u užim urbanim područjima tih pedesetih godina, ali niko danas ne zna da nam kaže da li je ona i dalje na snazi, da li se odnosi samo na ta uža urbana područja itd.
KAKVI TIPOVI ZEMLJANE ARHITEKTURE POSTOJE U SVETU I DA LI SE OVAKAV NAČIN GRADNJE I DALJE UČESTALO PRIMENJUJE (NE SAMO U NERAZVIJENIM ZEMLJAMA NA ŠTA PRVO POMISLIMO KADA SE SPOMENE ZEMLJANA ARHITEKTURA) ILI SE U STRUČNIM KRUGOVIMA POSMATRA KAO NEKA VRSTA ALTERNATIVE?
Postoji 12 osnovnih tradicionalnih tehnika gradnje zemljom (prema podeli koju je napravio CRAterre) sa oko 100 varijacija, prilagođenih klimi i mestu gradnje. U nekim delovima sveta, taj se kontinuitet gradnje zemljom gotovo nije ni prekidao. U većini je, ipak, napravljen prekid i poslednjih decenija, sa ekološkom, ekonomskom i krizom identiteta, zemlja opet postaje veoma interesantan građevinski materijal koji može odgovoriti na mnoge prohteve modernog doba. S jedne strane, zemlja kao materijal i dalje ostaje „alternativa“ manjeg procenta stanovništva sa razvijenom svešću o njenim kvalitetima, a sa druge strane, veoma često, i stvar trenda i današnjih eko tendencija, tako da postaje luksuzno skup materijal.
POSTOJI LI NEKA SPECIFIČNOST VEZANA ZA ZEMLJANU ARHITEKTURU, ODNOSNO STILOVE I TEHNIKE KOJI SU NAJZASTUPLJENIJI NA NAŠIM PROSTORIMA?
Interesantno je koliko različitih tehnika gradnje zemljom imamo na ovim našim prostorima. Mnogo više sam se bavila izučavanjem zemljane arhitekture Vojvodine (nadam se da će se naći neko ko će da pokriva Jug, jer je i ovo „preveliki zalogaj“, za mene i nas!), tako da mogu malo više o tome. Smatra se da smo prvo imali kuće od pruća, oblepljene blatom, pa su tu zemunice i lagumice (izdubljene vertikalno i horizontalno u zemlji), pa kuće od naboja, ćerpiča i pletera, sve do putrika – kuća sa ravnim krovom od zemlje (koje su zabeležene u selu Sajanu u Vojvodini). Suštinski, sve ove tehnike postoje i u svetu, ali je uvek interesantno posmatrati kako se prilagođavaju podneblju: u Alžiru, na primer, koriste palmino lišće, mi ovde trsku, na istoku bambus…
METODE KOJE SE KOD NAS NAJČEŠĆE KORISTE ZA GRADNJU ZEMLJOM SU NABOJ, ĆERPIČ I PLETER. DA LI BI MOGLA DA POJASNIŠ NAŠIM ČITAOCIMA KOJE SU NJIHOVE ODLIKE?
Naboj je, uglavnom, vezan za Vojvodinu – pravi se u, nekad, drvenim, a danas metalnim, oplatama, u koje se zemlja nasipa u slojevima i nabija drvenim i metalnim (danas i pneumatskim) nabijačima. Dobijamo monolitne, prilično debele zidove. Ćerpič je zastupljen na čitavoj teritoriji Srbije, to su cigle od nepečene zemlje (često sa dodatkom pleve ili slame), koje se suše na suncu, a potom se koriste ili za zidanje nosećih zidova ili samo kao ispuna drvenoj konstrukciji. Pleter je tehnika tipična za Srem u Vojvodini, gde se prvo postave drveni stubovi, potom se potkonstrukcija isplete (od leske ili bagremca), a tek onda se oblepljuje blatnim malterom. Varijacija na temu je prošće (malo deblje drvene letvice), negde se zovu „šeperuše“. Poznata je i čatmara, kuća sa drvenom konstrukcijom, na koju se kucaju letvice, a zemlja stavlja unutra…
KADA GOVORIMO O OVOJ VRSTI GRADNJE PITANJE TRAJNOSTI SE UVEK POSTAVLJA NA SAMOM POČETKU. SPOMENULA SI U SVOM PREDAVANJU U OKVIRU TEDx KONFERENCIJE DA JE DEO KINESKOG ZIDA GRAĐEN ZEMLJOM, DA SU PRVI SOLITERI GRAĐENI U JEMENU PRE 500 GODINA TAKOĐE ZEMLJOM I DA I DANAS TAMO STOJE, ZATIM PERUANSKE PIRAMIDE ILI GRAD LION KOJI JE TAKOĐE GRAĐEN ZEMLJOM. ZBOG ČEGA JE ONDA DANAS OVAJ PRIRODAN I LAKO DOSTUPAN MATERIJAL STAVLJEN U DRUGI PLAN U ODNOSU NA OSTALE MATERIJALE KOJI SE KONVENCIONALNO KORISTE?
Kao i svaki materijal, zemlja ima svojih mana i prednosti. Ako znamo da je koristimo na pravi način, onda je ona odličan, a iz primera se i vidi i viševekovni saveznik. Međutim, ako je izložena uticaju prirodnih nepogoda, zemlja se brzo oštećuje. Stoga je prvi i osnovni korak da zemlju sa kojom radimo dobro upoznamo da bismo znali da je koristimo.
Razloga zašto se zemlja danas ne koristi je mnogo, ali mislim da je suštinski problem u tome što se danas sve ubrzalo i što ljudi žele gotova rešenja, sada i odmah, bez mnogo truda, odricanja i zalaganja. Jer, rad sa zemljom je proces, a kako danas više nema onih moba i zajedničkih radnih akcija, čoveku (ili ženi) kao pojedincu je veoma teško da sam stvara, potrebno je vreme i strpljenje.
DA LI SE BILO KOJA VRSTA ZEMLJE MOŽE KORISTITI ZA GRADNJU?
U suštini da, bilo koja zemlja se može koristiti za gradnju, samo je prvo potrebno da uradimo testove i vidimo od čega se sastoji, pa da joj se prilagodimo, odnosno da tehniku gradnje prilagodimo sastavu zemlje. Za naboj nam, na primer, ne treba toliko glinovita zemlja, ali nam ona treba za maltere i slično. Kad smo kod toga, a već smo spominjali i Kineski zid, u pustinji Gobi, gde čak nije bilo ni zemlje, nego samo peska, deo zida je rađen tako što su ređali sloj peska, pa ga, na neki način, armirali pustinjskim biljkama. Sloj peska, pa sloj biljaka i tako dok nisu napravili zid dovoljne visine. Uz malo prakse, poznavanja materijala i kreativnosti, svaki materijal može se koristiti.
NAJVEĆE PREDNOSTI I NEDOSTACI GRADNJE ZEMLJOM, ŠTA DANAS ZNAMO ŠTO NAŠI PRECI NISU ZNALI?
Već smo spominjali da je zemlja lako dostupna, skoro svaka se može koristiti za gradnju. Ideja je da koristimo onu koja se nalazi na samom terenu na kome se gradi ili u neposrednoj blizini, tako da su troškovi svedeni na minimum. Ona je zdrav, prirodan, topao materijal, podložna je reciklaži, ima sposobnost termoregulacije okoline (upija višak vlage iz vazduha, pa ga, po potrebi, oslobađa), svojom termalnom masom dovodi do onog čuvenog efekta „zimi greje, leti hladi“, otporna je na požare. Ima ogroman kreativni potencijal, a kako je netoksična, u gradnji može da učestvuje čitava porodica, pa ispunjava i tu socijalnu komponentu. Što se mana tiče, neotporna je na vodu (bilo kapilarnu iz tla,
bilo kišu i sneg) i na zemljotrese, ali dobrim izborom tehnika i za ove nedostatke može da se nađe odlično rešenje (dobra hidroizolacija, krov sa prepustom, drvena konstrukcija u trusnim područjima…).
Sve ove mane i prednosti, gotovo sam sigurna, poznavali su dobro ili još bolje, naši preci. Razvijali su i unapređivali ove tehnike, koristeći sve što im je bilo na dohvat ruke da bi ih unapredili (od pleve, jaja, dlaka, mleka itd.) i, iznad svega, mislim da su zemlju mnogo više poštovali nego mi danas. Naravno, često kažu da su, naročito vojvođanske kuće, tako „trošne“, jer nemaju temelja (ili ga imaju, ali od naboja) i hidroizolaciju, ali su oni zato sadili dudove ispred kuće (čiji koren raste u dubinu i izvlači vlagu iz okolne zemlje), imali čitave sisteme za odvođenje vode od kuće itd. Tako da mislim da puno toga još treba da naučimo iz načina na koji su oni gradili, da bismo mogli da naše kuće unapređujemo i prilagođavamo današnjem vremenu.
SPOMENULI SMO DA KUĆE OD ZEMLJE NE PODNOSE NAJBOLJE VLAGU. KAKO SE NAJEFIKASNIJE MOGU ZAŠTITI OD NEŽELJENE VODE I KAKO IH MOŽEMO UČINITI OTPORNIJIM NA VREMENSKE NEPOGODE KAKVE SU RECIMO POPLAVE?
Kuće od zemlje ne podnose vlagu, a ako su građene na temeljima od zemlje, onda smo u velikom problemu kad dođe do poplava. Ali, kao što smo već rekli, da nismo zatrpali kanale i savršene sisteme za odvodnjavanje kakve smo imali, mislim da bismo danas imali mnogo manje problema. Takođe, crkve i čitava naselja su se, obično, gradili na najvišim kotama, tako da su ređe bili plavljeni nego drugi delovi. Što opet svedoči o inteligenciji i suživotu s prirodom naših predaka. Ovo je veliki problem Vojvodine, dok su se, u ostatku Srbije, kuće, uglavnom gradile na kamenim temeljima (i podrumima), što je velika prednost.
DA LI JE RESTAURACIJA OVAKVIH OBJEKATA SKUPA I KOMPLIKOVANA?
Zavisi u kakvom se stanju objekat nalazi i koji nam je krajni cilj, odnosno namena objekta. Može, ali ne mora da bude skupa i komplikovana, ali često bude skuplja nego što se očekivalo, jer se dosta problema uoči tek nakon što se sve ogoli. Ali, ako se radi u sopstvenoj režiji, mnogo se može uštedeti.
U OKVIRU VAŠE FIRME EARTHS&CRAFTS TI I TVOJ SUPRUG VRŠITE USLUGE KONSULTOVANJA, DIJAGNOSTIKOVANJA STANJA OBJEKATA, ZATIM STRUČNOG SAVETOVANJA I OBUKE KAKO PRAVILNO OBNOVITI KUĆE OD ZEMLJE (KOJIH NA OVIM PROSTORIMA IMA DOSTA I NISU UOPŠTE SKUPE), A NERETKO SE I VAS DVOJE LATITE FIZIČKOG RADA. KAKVO JE INTERESOVANJE ZA ZEMLJANU ARHITEKTURU I POSTOJE LI I DALJE STARI MAJSTORI KOJI ZNAJU KAKO SE POSAO RADI?
Interesovanje, na našu veliku radost, raste iz godine u godinu i naš tim se polako, ali sigurno, širi. Starih majstora je jako malo, većina njih je suviše stara da bi radila, nažalost. Ipak, sve je više mladih koji se obučavaju, što kod nas, što na drugim mestima, te se, polako, priča širi i razvija.
JAKO MI SE DOPADA TO ŠTO INSISTIRAŠ NA TOME DA TVOJA MISIJA NIJE SAMO OČUVANJE TRADICIJE, VEĆ PRE SVEGA OČUVANJE UZ UNAPREĐENJE I PRILAGOĐAVANJE SAVREMENIM TRENDOVIMA U GRADITELJSTVU. KAKO TO IZGLEDA U PRAKSI?
Iako s jedne strane razumem i donekle i podržavam taj povratak tradiciji u svakom smislu, ipak ne mislim da treba da pravimo replike i da sve radimo na način „kao nekad”. U našem primeru, što bi rekao moj suprug: „zadržali smo sve što je zanatski vredno” (restaurirali prozore, vratili donjem delu glavne fasade njegove secesijske ukrase), a sve ostalo radimo prema našim potrebama, ali gotovo bez izuzetka prirodnim materijalima! To znači da, na primer, na južnoj strani želim staklenik sa brisolejima, da nas zimsko sunce ogreje dok budemo spavali u potkrovlju naše (zbog strogih propisa u ono vreme, ne najbolje orjentisane) kuće u Mošorinu (južna fasada je glavna fasada kuće, pa nam je zabat dobio prozore, što jako smeta etnoljupcima.)
Severni zid od naboja, koji je bio u veoma lošem stanju smo srušili i napravili zid od balirane slame i zbog izolacije i zbog eksperimenta kombinacije ove dve tehnike. Probili smo dva mavarska luka između kuhinje i trpezarije, ja trenutno zidam kuhinju i želim kompletno da je uradim u tadelakt marokanskoj tehnici (utrljavanjem kreča sa primesama u završni sloj, kako bih dobila vodonepropusnost), videćemo da li će i kako biti uspešan!
IMAŠ LI NEKE UZORE MEĐU ARHITEKTAMA KOJI U SVOM RADU KORISTE ZEMLJU KAO MATERIJAL?
Veoma cenim Martina Rauha i njegove radove, on je od zemlje i zemljane arhitekture napravio čudo u Austriji, Nemačkoj i Švajcarskoj. Pratim i obožavam rad Amerikanke Sigi Koko, volim njenu kreativnost i inovativnost. A tek što volim japanske majstore! Ima tu još nekoliko profesora sa specijalizacije u Francuskoj, pa nekoliko evropskih kolega sa kojima sam imala prilike da sarađujem. Vidim da sam, većinom, navela ljude koji su, prvenstveno, ljudi iz prakse, a ne toliko arhitekte!
MISLIM DA JE VAŽNO SPOMENUTI KOLIKO STRPLJENJA I RADA SI ULOŽILA U PROJEKAT IZGRADNJE CENTRA ZA ZEMLJANU ARHITEKTURU U MOŠORINU. OVAJ PUT NIJE BIO NI KRATAK NI JEDNOSTAVAN. MOŽEŠ LI DA ISPRIČAŠ NAŠIM ČITAOCIMA KAKO JE SVE POČELO, KAKO SI ODABRALA KUĆU, KOLIKO DUGO VEĆ RADIŠ NA OVOM PROJEKTU, KAKVA JE BILA SARADNJA I PODRŠKA OD INSTITUCIJA S KOJIMA SI BILA U KONTAKTU I DA LI SE DANAS NEŠTO PROMENILO? U KOJOJ FAZI SU RADOVI?
Moj povratak u Srbiju sa ogromnim entuzijazmom i željom da negde radim, volontiram, prošao je nezapaženo, pa sam konkurisala na sve moguće i nemoguće strane… na kraju, pomoć dolazi odakle se najmanje nadam i daleko izvan stručnih krugova. Ženski časopis Cosmopolitan mi je omogućio da započnem ovu priču, kuća je kupljena novcem od nagrade za čitateljku godine. Od 2011. godine, polako počinjemo sa razgradnjom urušene šupe i štale, vikendima, sa puno entuzijazma i praznim džepovima, uz pomoć prijatelja i poznanika.. Nakon 5 godina pisanja projekata, od pre dve godine, podržava nas Ministarstvo građevinarstva, Dunđerski fondacija i Rekonstrukcija ženski fond, te se ubrzavaju radovi, konačno! Moj tata je nedavno rekao da je u kući, kad sam je kupila, moglo da se živi, ali da to više ne može i da ona izgleda sve gore iz godine u godinu. To je donekle istina, jer smo sve ogulili, izvadili 40cm zemljanih podova, napravili mnogo eksperimenata (jer, jedno je teorija, a drugo praksa; jedno – zemlja negde drugde, a drugo – naša zemlja!) i dosta grešaka.
Ali, nakon 2-3 godine grubih radova, konačno smo došli do onoga zbog čega smo priču i započeli – završnih radova, oblikovanja unutrašnjosti, vajanja polica, pa se sad igramo i u tome maksimalno uživamo! Težimo da završimo enterijer prizemlja ove godine, te da sledeće godine radimo spavaonice u potkrovlju i da, konačno, postanemo pravi centar sa sertifikovanim i evropski priznatim treninzima i radionicama. Iako je bilo baš teških momenata, skoro na ivici odustajanja od cele priče, nekako smo shvatili da je sve to proces, da ide svojim tokom, i puštamo da se stvari tako i odvijaju, pa je sve mnogo lakše. Moj najbolji prijatelj kaže da najveća vrednost ove naše priče i nije sama gradnja, nego svi ljudi koji su prošli, ostavili svoj trag i, iznad svega, oni koji se vraćaju. Prošle godine smo imali radionicu sa jednim divnim majstorom za pećke iz Šikloša, i on mi je ispričao da je (kao i ja!) imao nameru da kuću obnovi za jednu godinu, ali da mu je trebalo 25 da to uradi! Što znači da smo mi tek na početku.
IAKO NIJE SASVIM ZAVRŠEN CENTAR ZA ZEMLJANU ARHITEKTURU VEĆ UVELIKO FUNKCIONIŠE, ORGANIZUJETE RADIONICE, PREDAVANJA I VELIKI BROJ LJUDI JE ZA OVIH NEKOLIKO GODINA PROŠAO KROZ IMANJE. KAKO SU KONCIPIRANE RADIONICE, KOME SU NAMENJENE, KOLIKO ČESTO SE ORGANIZUJU I ŠTA OBUHVATAJU?
Prve radionice su započete sa francuskim biciklistima na putu za Kinu, pa sa mojih sedam kolega iz Francuske i Brazila, da bi, potom, počeli da dolaze ljudi iz Srbije, a onda i iz regiona, što je velika čast za nas. Uvek postoji mala doza zabrinutosti, ljudi se često šokiraju kada dolaze po prvi put, ali čim se ublatnjave, sve je lakše i jednostavnije. Sa radionicama, obično, počinjemo s proleća i radimo dok nas zima na otera: radimo skoro svakog vikenda.
Radionice su obično jednodnevne i namenjene ljudima sa ili bez iskustva, koji žele da obnove svoje kuće, nauče kako da rade sa zemljom, steknu praktično iskustvo na gradilištu… Ima i dužih radionica, a one zahtevaju mnogo više organizacije svih nas, ali svake godine organizujemo višednevnu školu zemljane arhitekture, kao i neke specijalizovane radionice.
INTERESANTNO JE ZA SPOMENUTI I RADIONICE „OD HOKLICE DO POLICE“ U KOJIMA SU UČESTVOVALE ISKLJUČIVO ŽENE. RADIONICE ZA OBUKU ŽENA U GRADITELJSKIM ZANATIMA SU PODRŽANE OD STRANE ORGANIZACIJE REKONSTRUKCIJA ŽENSKI FOND. KAKO JE DOŠLO DO OVE SARADNJE, KAKO SU SE POKAZALE MAJSTORICE I NAMERAVATE LI DA PONOVITE NEŠTO SLIČNO?
Priča počinje sa Pokrajinskim sekretarijatom za ravnopravnost polova i jednim sjajnim Božom koji predlaže projekat „Žene u zemljanoj arhitekturi“, kroz koji pravim malo istraživanje o vojvođanskim, bivšim i sadašnjim majstoricama, nakon čega organizujemo i tribinu, gde, preko moje drugarice i saborkinje Smilje (Earthship Serbia) saznajem za RŽF i učestvujem u njenom projektu „Zidarke“. Nakon ovoga, pišem predlog za obuku žena za rad sa trskom i izradu pećki, koji one podržavaju, a saradnju nastavljamo i ove godine, na našu veliku radost. Kako je jedan od mojih dugoročnih planova čisto ženski tim graditeljki, sigurno da ćemo nastaviti u tom smeru! I koliko god da se muškarci žale na ovo, žene su uvek u većini na našim radionicama. Majstorice su sjajne, a za sledeću godinu razmatramo ideju o radionicama za mame i decu, gde bismo, paralelno, radili radionice i sa mamama i sa decom, ali o tom potom!
PORED ARHITEKTONSKOG, DRUŠTVENOG, KULTURNOG I EKONOMSKOG, ČITAVA OVA PRIČA U MOŠORINU IMA I VEOMA VAŽAN EKOLOŠKI I PERMAKULTURNI ASPEKT. KAKO SI OTKRILA PERMAKULTURU I U KOJOJ MERI SE VODIŠ OVIM PRINCIPIMA?
Razvoj permakulture kod nas pratim od samog početka, ali zbog naših radionica, nikada nisam bila u prilici da završim kurs, što mi je veoma žao. Ipak, čitala sam dosta, a dosta toga primenjujemo i u našoj priči. Kuća je sastavni deo priče o permakulturi, pa sve to, nekako prirodno, ide jedno sa drugim. Trudimo se da recikliramo i da ništa ne ode sa imanja, da svemu nađemo novu namenu. Svake godine ambiciozno posadim i malčiram svoju baštu koja se, nakon par meseci, pretvori u džunglu… Imamo improvizovani kompostni toalet sa separatorom, trudimo se da jedemo zdravu vegetarijansku hranu, domaće proizvode, da radimo sa dobrim ljudima, da svima kroz ovu priču bude dobro i da se ova priča zaokruži.
KAKVI SU PLANOVI ZA NASTAVAK LETA, ZNAMO DA JE SEZONA GRADNJE U PUNOM JEKU?
Završene su radionice sa ženama, nakon čega sam, zahvaljujući podršci moje mame, provela 15 dana malterišući i zidajući kuhinju (kad obučavamo druge, najmanje mi radimo, pa mi je ovo bila jedinstvena prilika da samo radim). Opština Titel je podržala nastavak radionica, tako da svakog vikenda, imamo radionice (blatne maltere, podove, plafone itd.).
Krajem avgusta planiran je Kamp zemljane gradnje sa učenicima Tehničke škole Mileva Marić Ajnštajn, a početkom septembra mORA – 7. škola zemljane arhitekture na kojoj ćemo raditi fasade, a u planu je i izrada letnje kuhinje i nadstrešnice sa zelenim krovom u septembru i oktobru.
KOJI SAVET IMAŠ ZA SVE ONE KOJI BI ŽELELI DA SE SAMOSTALNO UPUSTE U GRADNJU ZEMLJOM?
Prvo se informišite o svim mogućnostima putem knjiga i interneta. Nakon toga, posetite ljude koji grade i učite od njih. Onda idite na vašu zemlju i posmatrajte pejzaž, pratite vetrove, kretanje sunca, biljke, životinje. Pričajte sa ljudima u okolini, pogledajte kako su nekada građene kuće oko vas, kojim materijalima i na koji način. Onda napravite neku malu ostavu, radionicu, garažu, vežbajte i učite na sopstvenim greškama. Nakon toga, krenite u realizaciju svoje kuće iz snova. Svesni da je to proces, uz entuzijazam i strpljenje. I dobre prijatelje i pomoćnike.
