„Umetnost i priroda će se boriti sve dok jedna drugu ne pokore, tako da pobeda bude jednaka: onaj koji je pokoren biće pobednik u isto vreme.“ – Maria Sibylla Merian
Maria Sibila Merijan je bila prirodnjakinja, istraživačica i jedna od pionirki moderne entomologije (nauka koja se bavi proučavanjem insekata). Ona je svojim detaljnim istraživanjima i živopisnim ilustracijama uspostavila temelje ne samo entomologiji već i ekologiji i ilustraciji.
Rođena je 1647. godine u Frankfurtu, tada slobodnom gradu Svetog rimskog carstva. Oca je rano izgubila pa je odrasla uz očuha Jakoba Marela koji je bio slikar. Od malih nogu pokazivala je interesovanje kako za crtanje tako i za botaniku i zoologiju. Volela je pažljivo da posmatra i analizira biljke i insekte, i onda sve to beleži putem ilustracije. Već sa trinaest godina je započela hobi koji će se pretvoriti u njen životni poziv. Počela je da posmatra gusenice i njihovu metamorfozu (transformaciju u moljce i leptire). Zahvaljujući svojim istraživanjima uspeva da opovrgne Aristotelovu teoriju koja opisuje njihov postepen razvoj iz blata. Kada je imala osamnaest godina, udala se za slikara Johana Andreasa, koji je bio učenik njenog očuha. Njih dvoje se sele u Nirnberg i dobijaju dve ćerke. Tu su proveli četrnaest godina za koje vreme je ona stvorila neverovatnu kolekciju ilustracija. Težila je tome da zabeleži ne samo anatomiju onoga što je proučavala već i njihove životne cikluse i interakciju sa drugim živim bićima.
Posle dve decenije pažljive opservacije, Maria objavljuje knjigu Der Raupen wunderbare Verwandlung und sonderbare Blumennahrung (The Caterpillar, Marvelous Transformation and Strange Floral Food). To je prva knjiga koja je dala detaljan opis životnog ciklusa insekata, kao i njihovih odnosa sa okruženjem.
Dok su drugi naučnici predstavljali svoje primerke u posebnim kategorijama, ona je prikazala životinje, biljke i insekte zajedno. Ni u privatnom životu nije radila kako i „šta bi trebalo“ već je slušala sebe i sledila svoje snove. U vreme kada je bilo gotovo nezamislivo i neprihvatljivo da žena bude samostalna, radoznala i slobodoumna, ona je odlučila da se bori za sebe i za ono što voli. Napustila je muža i sa ćerkama se seli u Amsterdam, grad koji je 1699. godine bio sponzor njenog putovanja u Surinam (tadašnja holandska kolonija). Ovde je provela gotovo dve godine prikupljajući i proučavajući egzotične uzorke flore i faune Surinama i Južne Amerike. Putovala je sa starijom ćerkom tako da boravak dvema ženama nije bio lak. Holandski plantažeri ih nisu shvatali ozbiljno pa od njih nije imale nikakvu pomoć. Iz tog razloga ona se zbližava sa porobljenim Afrikancima i domorocima koji su joj pomagali da prikupi potrebne uzorke za istraživanje i koji su sa njom delili svoja znanja vezana za lekovita svojstva biljaka. Merijan je obolela od malarije što ju je nateralo da se vrati u Amsterdam.
U periodu od 1701. do 1705. godine pravi kolekciju ilustracija kako bi prikazala faze razvoja insekata organizovane oko kultivisanih i divljih biljaka koje je pratila i posmatrala tokom svojih putovanja. Godine 1705. objavljuje svoju najznačajniju knjigu Metamorphosis insectorum Surinamensium (Metamorfoza insekata Surinama). Ovaj rad je otkrio nepoznate biljke i životinje Starog kontinenta i na neki način oslikao brutalnost kolonijalizma (u knjizi ona opisuje kako su Indijanke, koristile seme određenog cveta – „the peacock flower“, kako bi abortirale i na taj način spasile svoju decu od okrutnosti ropstva).
Ovom knjigom raskošnih ilustracija koje detaljno opisuju životni ciklus gusenica, crva, moljaca, leptira, kukaca, pčela i muva, Merijam je uspostavila međunarodnu reputaciju u svetu nauke i ilustracije. Knjiga pored svoje neprocenjive naučne, ima i značajnu umetničku vrednost. U prilog tome govori i činjenica da su njene ilustracije kupljene za cara Rusije, Petra I. Svojim inovativnim istraživanjima i bogatim ilustracijama ona je mnogo toga učinila za svet nauke i umetnosti, a njen najveći doprinos su nova otkrića koja nose njeno ime (devet vrsta leptira, dve bube, šest biljaka).
Nakon smrti počeli su da osporavaju njen rad i istraživanja. Mnogi su smatrali da su njena istraživanja nepouzdana jer se oslanjala na znanje i iskustvo robova. Činjenica da je bila žena i da nije imala formalno naučno obrazovanje dodatno je uticala na diskreditaciju nje i njenog dela. Iako je njen rad nastavio da inspiriše i utiče na generacije umetnika, njen doprinos kao naučnika bio je uglavnom zaboravljen. Međutim, naučnici XX veka će srećom imati drugačiji pogled na njen rad i doprinos svetu nauke. Nakon što su radovi ponovo procenjeni, potvrđeni i objavljeni, njen lik počinje da se štampa na novčanicama, poštanskim markicama a i mnoge škole ponosno nose ime Merijam. Danas u školama svi učimo o stvarima koje je ona godinama istraživala i oslikavala. Istim putem nastavile su i obe ćerke Merjam. Starija Johana Helena se odselila u Surinam i postala poznata umetnica, a mlađa Dorothea je bila naučni ilustrator i prva žena koja je radila za Rusku akademiju nauka.
