Ovog jula bili smo u gostima kod Teodore Grkinić, mlade beogradske umetnice u čijim rukama stari, dotrajali ormari, spašeni kauči i grane izvučene iz Dunava kao od šale postaju ključni komad u enterijeru, na velikim slikarskim platnima oživljavaju izgubljene priče o životima „malih ljudi“, a običan dan se uz ukusne zalogaje spremljene u njenoj kuhinji, fino vino i odabranu muziku pretvara u hedonistički san. Zadovoljstvo mi je kada u gostima imam ljude koji su višestruko talentovani, večito rastrzani između nekoliko kreativnih projekata i beskrajno mnogo ideja.
Kako ja ne bih izostavila nešto, prepustiću tebi da se sama predstaviš našim čitaocima?
Imenom bih se predstavila kao Zorka Karamarković, što je u početku bio moj „alter-ego” na netu gde sam o Zorki pričala u trećem licu i radila domaćinske stvari tipa kuvala, krečila, renovirala… Sve ono što je za Teodoru „devojku iz centra” bilo neočekivano da ume radi. Međutim, vremenom sam shvatila da Teodora jeste Zorka i da u tim stvarima sve više uživam. Profesionalno bih se predstavila kao umetnik. Umetnik u smislu tvorac, zanatlija, neko ko prenosi svoje znanje i maštu i stimuliše tuđa čula. Da, zapravo mislim da je zanatlija baš dobra reč da me opiše.
Nedavno si otvorila višenamenski prostor „Saten“ u kome smo imali priliku da te posetimo. Možeš li da nam ispričaš kakav je koncept u pitanju?
Prošle godine sam krenula u potragu za prostorom koji mogu da koristim kao radionicu i atelje. Tako smo došli do kotlarnice koja je izdvojena zgradica srednje Tekstilne skole. Prelep prostor 8m x 8m sa istom visinom, ali bez krova i poda. Prihvatili smo taj zahtevan izazov. Kada je prostor dobio oblik, shvatila sam da želim da ga delim sa ljudima na neki način, i odlučila da bude „venue“, u nedostatku reči na srpskom moram ga tako nazvati. Želela sam da bude toplo, kućevno i retro. Za jazz svirke, proslave godišnjica i rođendana. Za ljude kojima je dovoljno društvo do 50 prijatelja da naprave „kućnu žurku”. Nije kafić, nema radno vreme, ali sam ja u ateljeu na spratu svaki dan. Prostor je na zakup. Hoćete da napravite čajanku i da slušamo vinil? Može. Promocija knjige? Može. Gustiranje sireva i vina? Može. Baš kao što si rekla, višenamenski je prostor, od klasičnih rođendana i korpo žurki do najintimnijih večera uz klavir i violinu. Želim da pomognem ljudima u njihovoj ideji i izvedbi.
Da li „Zorka“ sprema svoje delicije u Satenu?
Jeste, Zorka je par puta za prijatelje spremala klopu, međutim, pripremim kod kuće pa donesem u Saten, jer tamo nemam „Zorkinu kujnu”. Naravno nije mi isti ugođaj kao kada bih tamo kuvala dok pijem vino i pričam sa ljudima preko šanka, ali mnogo volim da spremam za druge, i odavno maštam o tome da najavim večeru na koju može da se prijavi do 10 ljudi, pravim par različitih jela i cirkamo vino – po nekoj simboličnoj ceni, ne više nego što bi u restoranu bili tanjir i piće. Puno ljudi mi se unapred prijavljuje svaki put kad pomenem to, pa me to i gura da jednom isprobam. Ko zna, možda postane i redovno.
Interesantno je spomenuti da ste ti i tvoj partner Strahinja ovom prostoru u potpunosti udahnuli život počevši od nameštaja koji ste restaurirali pa do umetničkih slika koje si ti naslikala. Koliko vremena je bilo potrebno da ideje iz vaše mašte budu sprovedene u delo?
Stra ima svoj posao i drugu sferu interesovanja, ali uz mene je zavoleo sređivanje. Stalno vučemo stvari, nosimo iz jednog prostora u drugi. Tako je bilo i sa Satenom. Recimo ovaj šank je bio obična komoda koju smo dobili od nekog prijatelja, i stajala nam je u garaži čekajući da joj se nešto desi. Kada je Saten krenuo svojim tokom zapela sam da od nje napravim šank, digli smo je da bude viša, od nogara napravili nosače za šipku. Za mene šank nije šank ako nema šipku za noge. A onda sa neke treće strane smo dobili zlatnu lavlju glavu koja je isto čekala svoj red i onda dobila teatralno mesto na sredini šanka. Satenu je trebalo par meseci što se enterijera tiče, da dođe do onoga što sam zamislila. Naravno moja ideja na početku sređivanja i ono što ispadne na kraju se mnogo razlikuje, i sve to zavisi od predmeta s kojima baratam. Ali to je taj deo u kome uživam, kako to Stra kaže: „Volim da rešavam probleme kroz improvizaciju”. Imam nešto što treba rešiti kao recimo taj šank, i onda stavim ispred sebe sve stari kojima bi mogla da se poslužim i krenem u kuvanje. Da, zapravo, taj proces je baš sličan kuvanju, kao kad otvorim frižider i napravim nešto od pet stvari koje trenutno imam na raspolaganju.
Gde i kako pronalaziš komade kojima daješ novu šansu da zablistaju?
Jednom rečiju ja sam horder. Sve što mi je zanimljivo uzmem sa ulice, često dobijam od prijatelja, nađem na kupujem- prodajem i čuvam i čekam da mi dođe ideja, i jednog dana se sve sklopi. Neke stvari čekaju godinama svoj red, neke jedva nađem kad su potrebne. Retko kad ću odbiti kad mi nudite gotivne stare stvari.
Na svojim profilima na Instagramu često putem videa prikazuješ proces redizajna kako određenih komada nameštaja, tako i enterijera u potpunosti. Mnogi projekti uopšte nisu jednostavni, i pored velike kreativnosti da bi se kvalitetno sproveli u delo potrebno je dosta veštine. Kako si savladala ovaj zanat?
Moji roditelji su veliki deo svog znanja prenosili na mene kroz ceo život, bavili su se modom koju su takođe sami savladali kroz praksu. Zbog toga sam i upisala Tekstilnu, da naučim zanat i sve ono što je moglo da nas unapredi u poslu. Sa 16 godina sam upisala faks nakon drugog razreda srednje, jer je taj program bio previše spor za moje apetite. Poslednje godine fakulteta sam provela u našoj šnajderskoj radionici praveći garderobu koju smo prodavali. Uz to su se moji uvek interesovali za sređivanje enterijera, čime se sada i oni bave. U svemu su samouki, a tako i ja uz njih. Šta god da je tata radio, ako je to popravljanje struje ili luster, lepljenje pločica u kupatilu, ja sam čučala pored njega i upijala ono što on zove „suvišno znanje”. I dalje to radim. To suvišno znanje se tako nadograđivalo s godinama i postalo meni bitno. Uvek sam volela da rastavim nešto da vidim kako radi i da neku stvar iz Ikea-e preuredim u unikat. Odgovor na pitanje je da i dalje učim, i kad nešto može da se reši ja ne zovem pomoć već kažem sebi OK aj’ da probam. Nekad uspe, nekad ne, ali iz svega naučim nešto. U poslednje vreme sam osim restauriranja krenula da pravim od nule nameštaj. To mi je novi izazov i baš uživam u tome. Za naš stan sam napravila dvosed i umesto klasičnih naslona za ruke stavila dve grane koje sam izvukla iz Dunava proletos, a to divno rešenje se dogodilo jer nisam imala dovoljno dasaka kod sebe. Nekad ni sama ne znam šta će na kraju da ispadne.
Interesantno je da ti i Strahinja paralelno razvijate još jednu lepu priču, brend nameštaja Pina & Pastel. Kakvi komadi se mogu pronaći pod okriljem vašeg brenda?
To nam je bio prvi projekat nakon venčanja. Uspeli smo da za relativno kratak period da napravimo brend, sa porodičnom vrednošću, od prirodnih materijala. Glavni proizvodi su krune sa baldahinom od drveta divlje trešnje. U svetu je tako zovu – bed crown. Kod nas nije bilo naziva za to tako da sam ja odgovorna za unos u rečnik, jer niko to nije ni pravio u Srbiji. I dalje smo jedini. Osmislila sam dizajn koji graviramo mašinski, farbam bojama na vodenoj bazi i šijem baldahine od srpskog platna koje je 100% pamuk. To je moj deo – dizajn i izrada. Stra se bavi ovim još bitnijim delom, a to je plasiranje brenda i proizvoda. Ima dosta iskustva u tome, mnogo dobre ideje, plan i upornost. Bez njegove ekspertize ovaj brend ne bi zaživeo intenzitetom kojim se i dalje kreće. Oboje iskreno uživamo u svojim ulogama tu i mislim da je to deo koji je i dao vrednost tome što radimo i da ga zato ljudi prepoznaju i žele iznad kreveca svoje bebe. Povremeno ubacujemo i restauriran nameštaj koji nije serijski nego nešto staro čemu dam novi život.
Gde možemo videti nameštaj iz vaše radionice Pina & Pastel?
Krune su izložene u prodavnici Petit Coco u Krunskoj na Vračaru, a što se tiče ostalog nameštaja koji sređujem, ono što se ne proda odmah je u Satenu u ateljeu tako da se osim na Instagramu i sajtu, može videti i tu uživo.
Planiraš li realizaciju još nekih kreativnih projekata ili povezivanje različitih interesovanja u nekom novom obliku?
Trenutno sam se baš dosta posvetila slikarstvu, to mi je bio omiljeni predmet na faksu i imala sam divnu profesorku koja je videla potencijal u meni. Nakon faksa se baš dugo nisam uhvatila za četkicu, dok me Stra nije pogurao prepoznavši taj isti potencijal. I baš tu kreće jedno fascinantno novo poglavlje za mene. Prošle godine sam pored kontejnera na Neimaru pronašla ogromnu kutiju punu slajdova za projektor. Neko je život posvetio tome, fotografije su s kraja šezdesetih do kraja osamdesetih, a neko drugi ih je tako olako bacio. Potrpala sam sve u auto i kupila isti dan projektor. S oduševljenjem i u suzama sam provela narednih par dana u stanu gledajući nečiji život kroz objektiv. Tad sam odlučila da želim da ih naslikam. SVE! Krenula sam odmah, ali često ne bih imala dovoljno vremena u kontinuitetu da se samo tome posvetim u potpunosti. Za sada imam sedam ili osam slika koje sam uradila po uzoru na te fotografije, od kojih su dve velikog formata po metar i po širine. Sve su to scene iz života i sa putovanja, ljudi za stolom koji uživaju u hrani, piću i životu. Sve ono u čemu i ja vidim lepotu života. Evo opet sam zasuzila. To je još jedna od stvari koju želim da podelim sa svetom moje viđenje tih fotografija. Moji potezi četkom uz svo to vreme provedeno sa tim ljudima sa fotografija, doveli su do toga da jednostavno imam osećaj kao da sam sa njima proživela te scene. Upoznala šta su radili, koga su voleli, saznala sam čak i gde su živeli na Neimaru, samo im još imena ne znam. Jedva čekam da uradim još slika pa da napravim izložbu, jer to blago koje sam pronašla sigurno nije slučajno palo u moje ruke. Mislim da nije moglo u bolje ruke da padne, i potrudiću se da uradim nešto veliko sa tim, da ne bude(u) zaboravljeno(i).
foto: Aleksa Mitranić
