Moja majka ima troje djece. Ja sama još nisam postala majka, a ni tetka. Kada su mi se drugarice porađale, bila sam daleko hiljadama kilometara. Kada su prolazile usamljenosti nakon porođaja, ja to nisam znala. Nisam ih tako često zvala, jer nisam htjela da “smetam”. A onda je Tamara napisala priču i prodrmala me za ramena, skoro me rasplakala. Pa sve sam radila pogrešno! Tamara, da li bi htjela da mi odgovoriš na par pitanja? Pitala bih te kako si takav pustolov, a i tako divna majka, može li to zajedno?
A onda je Iva okačila sliku na Instagram. Dojila je Severa na nekom zidiću, možda trotoaru. I gledala u objektiv, blago nasmješeno. Baš sam nekoliko dana prije toga odlučila da javno, na svom fejsbuk profilu objavim fotografiju australijskog izdanja Elle, gdje predivna žena doji svog sina. A evo je sad naša žena radi to isto. O, koja sreća! Iva, da li bi htjela da mi odgovoriš na par pitanja? Pitala bih te kako sa sinom u naramku napraviš sve one magične ogrlice, a moje perle stoje u ladici već evo godina druga?
Danijelu takođe ne poznajem lično, baš kao ni Ivu, ni Tamaru. Ali mi je odnekud izronio njen veganski recept i ja kliknem. Kad tamo, mama vegan, mama jedne Iskre, žive njih troje i keruša Nuška, baš onako kako ja zamišljam život jednog dana. Nikako bez psa, a ni bez mace. Otkrio mi se čarobni svijet mame koja se bori za kvalitetniji život svake majke, a tako i svakog djeteta. Danijela, da li bi htjela da mi odgovoriš na par pitanja? Pitala bih te, ako si ti vegan, da li je i Iskra onda vegan?
Jasno vam je da su sve tri pristale da ispričaju dio svoje priče, jasno vam je i da ovo neće biti klasičan intervju. Dok smo se dogovarale oko svega, Iskri je rastao zub, Tamara se spremala za ljetovanje, a Iva je malo spavala i puno bila uposlena, sve sa Severom na “glavi” (ako pratite Ivu na Instagramu, jasno vam je). Bilo je to jedno tako uzbudljivo i zanimljivo stvaranje. Sve ih veže jedna stvar. Dula. Žena koja pomaže pri porođaju, a nije babica. Ona je više drugarica i dobra vila.
O dulama možete sve saznati na zvaničnom sajtu dula.rs. Tri majke pričaju o tome kako može i drugačije, u zemlji Srbiji.
Tamara Zidar: Sav trud koji uložite u svoje dete se isplati
Fotografije: Tamara Zidar i Marica Blečić
Imala sam pozitivnu tremu pred intervju sa njom, jer Tamara Zidar je u najmanju ruku svestrana. Dovoljno je da pogledate par njenih fotografija, pa da vam bude jasno sa kakvom kreativnom ženom imate posla. Zna kako da stvori, ali i zabilježi savršen trenutak, zna šta je avantura, stiže sve i ima tri sina, a još nema ni trideset. Vodi blog Geravodeli, osnivač je Putospektive, jedna je od nekoliko dula u Srbiji, ali ona, uz podršku i znanje, sa sobom nosi i fotoaparat. Tada se u njoj budi majka, koja kroz objektiv hvata momente gdje za jedne život počinje, a za druge dobija smisao.
Priča o nastanku Geravodeli bloga nije pretenciozna. Dešavalo se sve spontano, a danas, Tamaru čitaju i oni koji imaju i koji nemaju djecu, jer na njene tekstove se teško ostaje imun. Iskrenost i emocija je ono što karakteriše njen stil.
U startu nije bilo ideje. Domen geravodeli.com sam dobila za rođendan od bivšeg momka, sadašnjeg muža, a geravodeli je nickname koji koristim već 15 godina, još iz doba irc-a i icq-a. Prvi tekst koji je nastao je bio mini putopis sa našeg prvog zajedničkog putovanja. Pre njega sam o Egiptu slušala samo iz iskustva ljudi koji su tamo putovali preko turističkih agencija, a kako smo mi naš put samostalno organizovali, imali luksuz da gledamo i radimo samo ono što nas zanima, za kraće vreme i za manje para, bez nepotrebnih obilazaka škole papirusa, tepiha, parfema zbog vodičevog procenta, poželela sam da to naše iskustvo podelim i sa drugima kako bih ih eventualno ohrabrila da i oni spakuju ranac i krenu u samostalno istraživanje.
Formu bloga je dobio veče pred naš put u Šri Lanku sa prvencem koji je tada imao 6 meseci. Shvatili smo da nam je jednostavnije da pišemo i delimo iskustva preko bloga, nego da svakom članu porodice ili prijateljima pojedinčano odgovaramo i šaljemo nove informacije o našim planovima i aktivnostima.
Pet godina kasnije, na blogu pišem o svemu što me dirne i što me inspiriše. Cilj mi je da pišem i sa bloga prašinu brišem dokle god u tome uživam i ne želim da mi ikada postane obaveza.
I ne, neću vam reći šta znači geravodeli. 😉
Ako biste me pitali za lično mišljenje, rekla bih da je njen blog vrlo inspirativan, edukativan i drugačiji. Zanimalo me je da li razmišlja o uticaju koji ostavlja na žene i majke koje je prate i kakve su povratne rekacije?
Povratne informacije dobijam skoro pa svakodnevno i puno mi znače, pogotovo kada mi kažu da su se u mojim tekstovima pronašli. Volim da izazovem emocije svojim tekstovima, fotografijama, filmovima… I kod sebe i kod drugih. Nije retkost da i sama plačem ili se smejem dok kucam tekst.
Kada bi trebalo da ti nabrojim sve tekstove koje imam na blogu – ne bih umela. Oni uglavnom nastaju oko 3 ujutru, kada dobijem inspiraciju, a sutradan ih pročitam još jednom, prosledim mužu na lektorisanje i puštam.
Retko kada im se vraćam i čitam ponovo, tako da se desi da belo gledam u sagovornika kada mi citira neku rečenicu ili deo mog teksta. Onda se oduševim ili iznenadim kada shvatim da sam smislila i pisala nešto tako genijalno ili pak glupo. 🙂 Ali imam pravilo da tekstove ne brišem, makar u zemlju propala od blama što sam ikada i pomislila da ih napišem.
Tekstovi sa putovanja mi puno znače. Jednom godišnje ih čitam i smejem se i plačem u isto vreme (iz ovog teksta bi se moglo zaključiti da ja to često radim (smeh)), prisećam avantura i posebnih trenutaka i shvatam da bih polovinu tih stvari zaboravila da ih tada nisam zapisala. Zato kao papagaj uvek ponavljam svima da zapisuju (za sebe) bitne stvari. Iskustva sa porođaja, prva putovanja, ali i same misli jer pisanje može biti terapeutski. Volim da pišem o majčinstvu iz mog ugla.
Fotografijama prikazujem lepšu stranu roditeljstva, a rečima onu drugu.
Tamara priznaje i ono što mnogi prećute, što iz straha od samog sebe, što od okoline koja je sklona da olako osudi.
Nije mi problem da kažem da sam sa prvim detetom bila jako usamljena. Nije mi problem da kažem da sam se osećala kao da radim sve pogrešno. Da sam mislila kako su sve druge majke veće majke od mene. Da ponekad nisam znala ni šta ću sa sobom ni sa detetom i da sam se pitala šta mi je sve to trebalo. Poneke majke (i očevi) me osude, ali se većina u svemu tome pronađe i smatram da je to jako bitno. Jer je identifikacija problema i saznanje da nisu usamljeni u svojim osećanjima već polovina njegovog rešenja.
Prvi tekst koji je izazvao super rekaciju mama je baš govorio o tim izazovima na početku roditeljskog puta, a poslednji je čitaocima toliko bio interesantan i intrigantan da je završio i u štampanom izdanju dnevnih novina.
No ja paralelno sa tim tekstovima primerom pokazujem da se sve da promeniti, da je jako bitno da na roditeljskom putu ne izgubite sebe (po cenu podočnjaka), da je moguće sa bebom imati uzbudljiv, aktivan i ispunjen život i da je sve stvar dobre organizacije. I dobrog izbora životnog partnera, naravno, ali tu već ne mogu pomoći. 🙂
Putovanja su njena velika ljubav i inspiracija, ali i način življenja. Porodično su, sa sinovima kao bebama, obišli Bali, Šri Lanku, Singapur, Indoneziju, Maleziju… Iako postoje roditelji koji se boje dalekih destinacija, idu linijom manjeg otpora i često biraju all inclusive hotele, sa zabavljačima za djecu, Tamara kaže da svoja putovanja prilagođavaju djeci, ali i prirodi i uslovima.
Mi se na daleke destinacije sa decom usuđujemo zato što sa tim putovanjima imamo iskustva. Obišli smo neke zemlje Afrike i Azije dok smo još bili momak i devojka, tako da sa svakim sledećim putovanjem imamo okvirnu ideju šta nas očekuje na nekoj sledećoj desinaciji iz tog dela sveta. Od početka naše veze nismo išli na standardna letovanja/zimovanja i odmore niti smo naša putovanja zvali odmorom. Kada smo u Dubaiu odlučili jednom da probamo luksuzni resort/all inclusive odmor, nakon tri dana smo se spakovali i krenuli dalje jer smo shvatili da to nije za nas. Bilo nam je dosadno i suvoparno. Više volimo akciju i samo putovanje kao konstantan proces.
Daleke destinacije mogu biti naporne zbog dugog puta do tamo, ali jednom kad sletite, život se nastavlja normalno. Često su smeštaj i hrana u nekoj azijskoj zemlji povoljniji od, recimo, Grčke, ali je potrebno malo se žrtvovati u avionu. Takođe, uz malo planiranja, moguće je naći i povoljne avionske karte, pa samo putovanje ne mora biti skupo, kao što se inače smatra.
Ove godine, za početak, planiramo letovanje na Jadranu, ali kako bi dodali tu dozu avanture koju volimo, odlučili smo da kampujemo.
Naša putovanja prilagođavamo deci, ali i decu učimo da putuju sa nama. Smatramo da je putovanje veoma važna životna lekcija koju mogu da dobiju i želimo da im pokažemo drugačije kulture, običaje, hranu, ljude, mirise, prirodu jer mislimo da je bitno da odrastu u osobe širokih shvatanja, bez predrasuda koje poštuju različitosti i vole život i žive ga punim plućima.
Činilo mi se i da je ugavnom doživljavaju kao “alternativu” u majčinstvu, međutim…
Mislim da je za početak bitno definisati šta je to alternativno. Da počnemo od samog rođenja deteta i porođaja.
Ako danas majka ima želju i potrebu da bude u prijatnom ambijentu tokom porođaja, da je poštuju svi koji tom činu prisustvuju, da može da pojede i popije nešto tokom kontrakcija, da bebu nakon porođaja drži na grudima i odmah je podoji, da se odloži presecanje pupčane vrpce makar 15 minuta kako bi beba dobila iz posteljice svu svoju krv – ona se smatra alternativnom.
Ako detetovu prehladu prvo pokuša da izleči prirodnim lekovima, čajevima i blijnim preparatima – ona je alternativna.
Ako nosi bebu u marami i ne smatra da novorođenče pokušava plačem da je manipuliše – ona je alternativna.
Ako svoju bebu doji gde god i kad god je bebi potrebno i ne obazire se na osuđujuće poglede okoline – ona je alternativna.
Ako deci dozvoljava da se prljaju, skaču po baricama, penju po drveću i leže na travi – ona je alternativna.
Ako se trudi da dete hrani što zdravije, ako ga vodi sa sobom na izložbe, u pozorište i ako nije opterećena standardima i kalupima po kojima se deca odgajaju – ona je alternativna.
Ako je sve ovo gore navedeno tačno – mi jesmo zbilja alternativna porodica.
Biti dula znači biti odgovoran, saosjećajan, prepun podrške i ljubavi. Tamara ima sve to, ali kaže i da treba savladati mnogo prepreka da bi se došlo do većine porodilišta i mama u Srbiji.
Moje lepo iskustvo sa prvog porođaja me je zainteresovalo da više istražujem o toj temi. Nisam planirala da postanem dula, već sam na kurs otišla sa idejom da što više saznam koliko o fiziologiji porođaja, toliko i o onom nemedicinskom delu koji je velika pomoć majkama pre i tokom samog porođaja. Ubrzo sam dobila priliku da prisustvujem kućnom porođaju i vizuelno ga beležim, što je bila neverovatna čast, privilegija i zaista predivno iskustvo.
Nisam ni slutila da ću samo godinu dana nakon toga biti dula svojoj najboljoj prijateljici, tako da mogu slobodno reći da je moja misija ispunjena, čak iako se moja “karijera” dule sutra završi.
Poseban je osećaj prisustvovati porođaju. Pravi koktel emocija koji je nemoguće drugde doživeti. Dulin put do većine porodilišta i mama u Srbiji je prepun prepreka, rupa, pukotina i sve ih treba savladati. Ne odustajemo i nadamo se da će jednog dana svaka majka koja poželi moći da ima svoju dulu i podršku uz sebe.
Jer, šta je u životu bitnije od rađanja novog života?
Kratki film “Rađanje porodice” gdje je kao fotograf/videograf prisustvovala prirodnom porođaju u vodi, izazvao je nevjerovatne reakcije u regionu.
Film je uradio više stvari za godinu dana koliko je bio dostupan nego sve knjige i tekstovi u Srbiji o trudnoći i porođaju. Promenio je i mene, moj pogled i pogled mnogih drugih ljudi na temu porođaja. U filmu je prikazan porođaj kakav bi trebao biti – lepo, nežno, intimno i prijatno iskustvo, a ženama je to bilo bitno da vide, u moru horor priča i loših iskustava iz porodilišta, kako bi se i same probudile, pobunile, informisale i počele da rade nešto na poboljšanju njihovog tretmana u porodilištima.
Iako dojenje na javnom mjestu svakog dana dobija nove pristalice među mamama i dalje se ono smatra tabuom, te su mnoge majke izložene komentarima i “pogledima”. Pitala sam Tamaru kako da poboljšamo stvari i šta je sa onim tradicionalnim “babinama” i sličnim vrijednostima?
Naša deca imaju naviku da nam kažu “moje telo želi da jede” ili “moje telo sada želi da gleda crtani” tako da bi isti savet i ja mogla da dam – pratite svoje telo (i biće). Ne obazirite se previše na okolinu, dojite svoju bebu kada i gde želite, okružite sebe ljudima sličnim vama i sve te stvari koje radite biće vam sasvim normalne.
Što se tiče babina, smatram da imaju i te kako smisla jer je mami i bebi potrebno neko vreme dok se povežu i upoznaju, bez neželjenih saveta, nepotrebnih komentara i puno ljudi u kući. Svaka majka intuitivno zna kako treba da se ponaša sa svojom bebom i ako joj to neko poremeti, dolazi do konfuzije, zbunjenosti i nezadovoljstva.
Inženjer/programer, fotograf, dula, svjetski putnik, avanturista, supruga, majka. Ona toliko toga (po)stiže, a otkriva mi i gdje crpi inspiraciju kada je ponestane.
Sve to tako nabrojano zvuči veoma pretenciozno. 🙂
Imam nesebičnu podršku muža koji bezuslovno veruje u mene i moje ideje. Takođe je i najbolji tata, pa ja već sada (kada najmlađi ima 4 meseca), mogu sama da odem na neku svoju aktivnost, radionicu, hor, posvetim se sebi i napunim svoje baterije. U proseku malo spavamo oboje, kako bi, nakon što deca zaspu, stigli da se posvetimo nama zajedno, ali i pojedinačno. To nam je veoma bitan segment života – naše vreme bez dece.
Takođe se oboje bavimo poslovima koje volimo i koji nas ispunjavaju, tako da na posao i ne gledamo kao na obavezu već kao nešto što nam daje inspiraciju. Pretpostavljam da pomaže i to što sam ja još uvek u dvadesetim pa mogu da izdržim ovaj tempo, a tek ćemo videti kako će biti za 5-10 godina kad mi iscure podočnjaci. Sreća pa postoje naočare za sunce. 🙂
Kaže da je nezahvalno djeliti savjete o vaspitanju djece, ali vjeruje da se sav uložen trud kad-tad isplati.
Veoma je nezahvalno deliti savete jer i sama ne smatram da je naš način vaspitanja savršen, ali ono što smo do sada uspeli da saznamo jeste da je doslednost, u kombinaciji sa ljubavlju, poštovanjem, posvećenosti, postavljanjem granica, slušanjem, strpljenjem i davanjem dobrih primera jedan od boljih recepata.
I jako, jako bitna stvar – sav trud koji uložite u svoje dete se isplati. Svaka kockica koju ste sa njim zajedno složili, svaki crtež koji ste zajedno nacrtali, priču pročitali – sve to ima i te kako smisla, iako možda u nekim trenucima ne izgleda. Ne očajavajte ako ne vidite rezultate odmah, nagrada tek dolazi.
Majke i majčinstvo su tema, ali šta je sa očevima? Volim da zamišljam roditelje kao jedan tim, sa super moćima, koji sve mogu, znaju i umiju, ali Tamara zna kako je u realnosti.
Ne bih previše da ga hvalim, uobraziće se, ali bez njega mnoge stvari ne bi bile ovakve kao što su sada. Počevši od dece. Sigurno ne bi ovako izgledali da nije on bio uključen u proces njihove proizvodnje. 🙂
Iako za odgajanje dece nije neophodan tim, sa njim je lakše, interesantnije, zabavnije i sigurnije. Jer imamo jedan drugoga da ukažemo na greške koje pravimo ili se zamenimo kada jedan počne da gubi strpljenje. A i kako bih inače mogla sama da isečem 80 noktiju (ukljućujući i moje)? 🙂
O planovima na poslovnom planu, sa Putospektivom i putovanjima…
Da sve nastavi da se odvija u pravcu u kom je do sad išlo. Mi najverovatnije ka istoku, Putospektiva ka tome da ostane ono što i sada jeste, jer ima najbolju publiku i podršku, ima dobru priču, a majstori obično umeju da kažu “ako nije pokvareno – ne diraj”. E, tako i sa Putospektivom. 🙂
Što se tiče poslovnog plana, trenutno pripremam dva sajta. Jedan će biti moj fotografski portfolio na kom ću najzad prikazati sve svoje najbolje radove, a i redovno objavljivati nove, a drugi je… pa to ćete videti kada za to dođe pravo vreme. 🙂
I na kraju, nisam mogla a da je ne pitam: kako si?
Umorno, ali i srećno što sam uspela da završim ovaj intervju pre 3 🙂
Tamara mi se zahvalila, a ja sam (p)ostala njen pratilac, dok je bloga i pisanja. I dok je nas.
Danijela Birta Čkonjević: Uz ćerku i ja rastem kao roditelj
Danijela je borac. Ali i hedonista i arhitekta, osnivač sajta mati.rs, potom bloga Veganjamcije.com koji nas uči biljnoj, veganskoj ishrani. Ali prvo je majka jedne Iskre i žena koja ruši predrasude. Kada sam trebala da krenem u realizaciju priče sa Danijelom, nisam znala odakle da krenem sa pitanjima. Sve me je zanimalo. Što zbog mene same, što zbog svih majki koje je Danijela inspirisala. Znala sam da se nalazim “oči u oči” sa hrabrom ženom, koja ostvaruje svoje naume.
Danijela, ti si po struci arhitekta, a po pozivu majka jedne Iskre. Da li se pitaš zašto sam baš tebe odabrala kao sagovornika danas?
Možda da biste čuli na koji način se jedna mama-arhitektica trudi da izgradi najbolje moguće temelje i stabilne osnove za dalji razvoj i nadogradnju svog deteta? 🙂
U pravu si! Krenućemo od promjena. Jednu veliku promjenu u tvom životu napravila je keruša Nuška, koju si usvojila sa ulice. Tada si postala vegan. Kakav je tvoj životni stil i šta sve veganstvo nosi sa sobom, kao filozofiju?
Kerušu Nušku smo udomili pre 5 godina kada je bila malo, crno, razroko štene koje niko nije želeo. Posle čitavog detinjstva priželjkivanja da imam psa – želja je konačno bila ispunjena. Unela je veliku radost i promenu u moj život a inicirala je i da sasvim drugačije gledam na životinje. Duboko sam osetila da je nepravedno i pogrešno da, dok Nušku tretiram sa bezgraničnom ljubavlju i poštovanjem, druge životinje jedem i time učestvujem u njihovom ubijanju, eksploataciji, u mučenju. Pas i mačka su podjednako životinje kao i krava, svinja, ovca, koza ili riba. Imaju emocije, osete radost, strah, bol, ljubav i žele da žive.
Donela sam odluku da više ne budem deo patnje, nasilja i nepravde prema životinjama. Osetila sam da je veganstvo jedino rešenje, zasnovano na etičkim principima. Pored biljne ishrane, veganstvo se zalaže za pravljenje saosećajnih izbora u korist životinja i kada kupujemo odeću, obuću koja nije od kože životinja, da kozmetika i preparati za čišćenje nisu testirani na životinjama itd. Veganstvo je najbolji izbor koji možemo doneti za životinje, našu planetu (racionalno trošenje resursa), rešavanje problema gladi u svetu ali i naše lično zdravlje, jer biljnu vegansku ishranu kao najzdraviju preporučuje i Svetska zdravstvena organizacija.
A onda je stigla Iskra. Razmišljala sam o tome da li je i Iskra vegan, ako ste i vas dvoje? Pa sam se onda pitala da li ti se ishrana u trudnoći izmjenila i u toku dojenja?
Kada je keruša donela veliku promenu – možete zamisliti tek šta se dogodilo sa Iskrinim dolaskom? Potpuno sam se transformisala, uz sve radosti, izazove i novine koje dolaze sa roditeljstvom. Pošto je veganstvo stav zasnovan na etičkim uverenjima – Iskra je suviše mala da bi ga shvatila ali ga oseti, kao i sva deca, jer pokazuje neverovatnu ljubav i nežnost prema životinjama, pre svega prema njenoj Nuški.
Uz nas se hrani raznovrsnom biljnom hranom s tim da je pokazala želju da proba i neke mlečne kravlje proizvode i dopali su joj se pa joj ih umereno nudimo. Mi joj nikada nećemo braniti da nešto pojede ali ćemo joj objasniti zašto mi to ne jedemo. Imaće naš primer u kući ali i slobodu i podršku da izgradi svoje stavove i uverenja. Ipak, i dalje joj je omiljena hrana moje mleko.
Tokom trudnoće i sada tokom dojenja nisam menjala ishranu. Mnogo svežeg zelenog lisnatog povrća i voća, što manje obrađivanog, uz zdrava ulja i žitarice jeste ono što inače jedemo. Uz to svakodnevno obavezno koristimo raznovrsne super-hrane kao što su alge spirulina i hlorela, speltina trava, chia semenke itd. Dobra krvna slika i odlično zdravlje svih nas u porodici je pravi pokazatelj da sve dobro radimo.
Tvoj porođaj je bio vrlo specifičan. Imala si podršku supruga, dule, fotografa, najbližih…
Već negde na polovini trudnoće sam, sumirajući mnoge pročitane knjige i tekstove na temu rađanja, završivši obuku za dulu ali i osluškujući sebe, svoje želje, telo kao i bebu – odlučila da želim da se porodim prirodno, kod kuće. Duboko verujem da telo žene zna šta treba da radi i kako da rodi bebu.
Želela sam dostojanstven i neometan porođaj kojim ja aktivno upravljam, a ne dehumanizovan i pun rutinskih i opasnih intervencija porođaj u bolnici. Htela sam da mojoj bebi pružim siguran, nežan i human dolazak na svet.
Suprug Ivan mi je bio izuzetna podrška tokom priprema, a posebno tokom samog porođaja. Prenela sam mu mnoga svoja dula znanja i on je aktivno učestvovao, ohrabrivao me i tešio. Moje iskustvo rađanja bi bilo nepotpuno bez njegove ljubavi i nežnosti.
Veliku podršku i osećaj sigurnosti sam dobila od moje babice i dule Divne Miljković, koja je mnogo doprinela svojom profesionalnošću, pažljivošću i poverenjem u snagu rađanja. Neprekidnu ljubav i pažnju sam dobijala i od svoje mame i sestre. Mama je presrećna što je prisustvovala rođenju svoje prve unuke, a sestru sam inspirisala za njen porođaj.
Veliku zahvalnost dugujem i Tamari Zidar, na podršci, fotografijama i porođajnom videu, čijim smo objavljivanjem zajedno uspele da dirnemo i ohrabrimo mnoge, ali i da utičemo na podizanje svesti i promene na polju rađanja u našoj zemlji.
Svakoj mati podršku dati. Šta sajt mati.rs ima što neki drugi portali o roditeljstvu nemaju?
Mati.rs je stranica koju sam pokrenula sa svojom dragom prijateljicom i koleginicom dulom Jasminom Lolin, sa željom da dodatno informišemo, inspirišemo, osnažimo i podržimo trudnice, mame i tate. Ohrabrujemo žene da se prepuste svojim instinktima, roditeljskoj intuiciji, osluškivanju svog tela i deteta, sa nepokolebljivom verom u svoju moć rađanja i dojenja. Na sajtu Mati.rs objavljujemo inspirativna porođajna iskustva mama i tata, koji su svoje bebe dočekali kod kuće ili u porodilištu. Moć deljanja ovakvih priča je ogromna i neverovatno korisna za buduće roditelje. Svakog meseca organizujemo i radionice, predavanja i druženja na razne teme koje se tiču trudnoće, porođaja, dojenja i ranog roditeljstva. Učestvovale smo i u nedavnoj regionalnog inicijativi “Sloboda rađanju”. Ponosne smo što smo deo promena ka stvaranju boljeg, humanijeg, nežnijeg i na pravim informacijama zasnovanog pristupa rađanju, dojenju i roditeljstvu.
Dupli standardi na Balkanu. Kako protiv njih? Danijelini životni izbori se mnogima strašno dopadaju, mnogi ih ne razumiju. Ona, pak, gleda svoja posla i živi svoj život.
Živimo u veoma zbunjujućem vremenu punom protivrečnih i suprotnih informacija, poruka i saveta. Nisam sa lakoćom dolazila do mnogih svojih odluka i izbora i često su im prethodila duga istraživanja, traženje zdravih uzora i česta preispitivanja. Neke naše odluke su dočekane sa čuđenjem ili neodobravanjem okoline koja često nije podržavajuća za bilo šta drugačije, ali isto tako smo mnoge inspirisali, naveli na razmišljanje i promene.
Ja poštujem svačiji izbor i isto tražim za uzvrat. Takođe, primećujem da se svest podiže i da je sve više nama sličnih pojedinaca, roditelja. To me ohrabruje i veoma raduje.
Nova iskustva, nedoumice, briga. Sve su to sastavni djelovi roditeljstva i majčinstva. Sa kim ti razgovaraš kad dođe do toga? Imaš li neku preporuku za mame koje ovo čitaju?
Osluškivanje potreba svog deteta i reagovanje u pravcu njihovog zadovoljenja, sa mnogo ljubavi, pažnje i poštovanja je zasigurno moja glavna majčinska vodilja. Još tokom trudnoće sam dosta čitala i pripremala se za roditeljstvo.
Otkrila sam ideju privrženog roditeljstva (eng. Attachment parenting) koju sam odmah intuitivno prepoznala i prihvatila kao pristup meni blizak. Oslanjam se na svoje osećaje, srce i praćenje deteta. Razumem i prihvatam potrebe svoje ćerkice, poštujem ih i smatram bitnim, a ona se oseća zaštićeno i voljeno, uvaženo i zadovoljno. Iskra spava u porodičnom krevetu, praktikovali smo bespelenaštvo, uvek smo reagovali na njen plač, nosili je kad i koliko je želela, dojiću je dokle god ona to želi, itd. Neko će sve to nazvati “trendovima” a ja smatram da su to vrednosti koje su nekada bile uobičajene i norma i nadam se da će opet biti tako.
Iskra je dočekana sa ljubavlju. Ime joj govori toliko toga.
“Kapacitet za ljubav se oblikuje u trenutku rođenja“, kaže poznati francuski lekar Mišel Oden. Baš tako je i bilo – Iskra je dočekana sa mnogo ljubavi i radosti, ušuškana u mom toplom naručju, zaštićena i voljena u tihoj porodičnoj atmosferi, dojena je u prvom satu. Mnogo je dokaza da deca formiraju sliku o sebi i svetu koji ih okružuje od najranijih trenutaka svog života kao i da je ono što se odigra između deteta i roditelja u prvim godinama života zapravo osnova poverenja i snage svih kasnijih odnosa i potencijala. Iskra je samostalna, samosvesna i uvek nasmejana devojčica velikog srca. Uz nju i ja rastem kao roditelj, od nje mnogo učim te me neverovatno inspiriše da radim na sebi. Moje omiljene knjige o roditeljstvu su “Ljubi me mnogo”, “Zbogom pelene”, “The Continuum Concept”, knjige La Leće Lige kao i naslovi iz Pozitivne discipline. Kada imam neku nedoumicu, uglavnom je rešavam ličnim preispitivanjem, posmatranjem Iskre i stavljanjem u njenu ulogu, ali i čitanjem, istraživanjem i razgovorima sa mužem i prijateljima sličnih uverenja.
Sviđa mi se to što sve više majki viđam kako nose svoje bebe blizu grudi, često u maramama za nosanje, a i ti si jedna od njih. Iza te marame krije se čitava jedna psihologija. Mene zanima tvoje lično iskustvo?
Prve mesece Iskrinog života sam posmatrala kao nastavak trudnoće i trudila sam se da joj tranziciju koju je prolazila dolaskom u ovaj naš svet iz njenog matičnog sveta – mog stomaka, učinim što nežnijom. Spavala sam kraj nje, držala je kožu na kožu, dojila je na zahtev, reagovala na svaki njen plač i traženje pažnje. U tom periodu sam već počela da koristim marame za nošenje, a one su i dalje deo naše svakodnevnice.
Istovremeno blizina, roditeljski dodir, zajedničko kretanje ali i uključenost deteta u sve porodične aktivnosti mogući su bezbednim korišćenjem kvalitetnih nosiljki i marama. Nošenje pozitivno utiče i na društvene, emotivne i fizičke asprekte detetovog razvoja, potpomaže povezivanje deteta i roditelja.
Dokazano je da nošena deca manje plaču, više uče, da su stabilnija, samostalnija i društvenija. Nošenje je takođe veoma praktično. Koliko sam samo puta spremila stan, prošetala Nušku ili skuvala ručak dok je Iskra bezbrižno spavala u marami. Ne znam da li više Iskra ili ja uživamo u nošenju.
Njam njam. Veganjamcije. Krenulo je na nagovor prijatelja, a razvilo se u blog gdje Danijela piše veganske recepte i oduševljava čak i one koji ne vjeruju da se bez jaja i mlijeka može napraviti nešto ukusno.
Svoju veliku kreativnu energiju često nemam vremena, a ni mogućnosti da ispoljim negde drugde osim u svakodnevnim aktivnostima i igri sa Iskrom ili u pripremi hrane. Već dugo me porodica i prijatelji, oduševljeni mojim kulinarskim igrarijama, nagovaraju da napravim food blog a to se konačno i dogodilo, prošlog meseca, pokretanjem sajta Veganjamcije.com. Prijatno sam iznenađena i inspirisana velikim interesovanjem, odzivom i podrškom, kako vegana tako i onih drugih. Pored recepata, na sajtu se mogu naći i majice sa veganskim motivima, a na predlog mnogih ću organizovati i radionice pripreme ukusnih biljnih obroka. Trudnoća, majčinstvo i bebe me neprekidno inspirišu i uskoro pokrećem još jedan kreativni i stvaralački projekat. Bićete obavešteni! 😉
Pitanje koje žudi za pozitivnim odgovorom. Koje aktivnosti su danas dostupne majkama, a kojih ranije nije bilo u tolikoj mjeri? Da li stvari idu na bolje?
Da, stvari definitivno idu na bolje i radosna sam što imam priliku da doprinesem tome, kao dula i buduća liderka La Leće Lige Srbije. Danas mame imaju mogućnost da lakše dođu do informacija i podrške vezano za svoje izbore i želje. Organizuju se druženja i radionice za trudnice, mame i njihove bebe. Imaju priliku da razmene iskustva rađanja i informacije, podrže i pomognu jedna drugoj u izazvnim trenucima roditeljstva, nauče da koriste marame za nošenje ili dobiju prave savete vezane za dojenje. Žene se povezuju i udružuju, što smatram jako bitnim jer od nas kreće ta energija i inicijativa promena.
Da imaš mogućnost da svim budućim majkama ovog svijeta šapneš nešto na uho, šta bi im rekla?
Veruj svojim instinktima, svom telu i svojoj bebi jer ti si specijalista za nju. Više slušaj sebe, manje druge. Dopusti sebi i da ponekad pogrešiš. Budi nežna prema sebi i svojim potrebama. Živi u sadašnjem trenutku i budi zahvalna na svakom uvidu, lekciji i izazovu koju ti majčinstvo donese.
Danijela, želim ti i dalje brdo energije, kreativnosti, volje i znanja! I da nikad ne prestaneš da istražuješ!
Ostatak intervjua u kome ćete čitati šta je Danka pričala sa Ivom, pročitajte sutra.
