Generacijama mladih ljudi odraslih u hibridnom svetu u kome je gotovo sve na dohvat ruke, od polu-gotovih obroka, jeftinih avionskih karata, muzike, knjiga i filmova na klik od nas, odeće koja košta manje od prosečne boce vina u supermarketu, vrlo je lako da izgube osećaj kako je nešto nastalo, odakle dolazi i koliko je vremena i truda bilo potrebno uložiti da bi nastao finalni proizvod. Cena koju plaćamo za taj masovni konformizam je previsoka, ali i dalje do umova mnogih ne dopire da ukoliko nešto drastično ne promenimo u načinu kako konzumiramo svakodnevicu, budućnosti za generacije nakon naše verovatno neće ni biti. Klimatska kriza je sveprisutna, ali mi i dalje nastavljamo da kupujemo nekvalitetne proizvode kao da sutra ne postoji. Zbog toga ne prestaju da me oduševljavaju ljudi koji idu u kontra smeru od većine, ne zato što je to trend koji su juče primetili na društvenim mrežama nego zato što osećaju da drugačije ne može, stoga teže da u životu uspore, da grade nešto svoje, od jedne male niti, strpljivo i odlučno stvore jedinstveni produkt koji će trajati. U goste sam tako pozvala Oliveru Šarić, vlasnicu jedne male manufakture čiji rad ju je sam preporučio. U svojoj maloj radionici Olivera sama tka šalove, pončoe i šeširiće u stilu Sare Kej. Odmah mi se dopala njena jednostavnost i skromnost kojom me je podsetila na modernu heroinu koja se pristojnošću bori protiv vetrenjača, stvarajući lepe stvari jednim gotovo zaboravljenim zanatom. Umesto mača i štita u njenim rukama su razboj, šarene niti i mnogo mašte i strpljenja.
Kako ste došli u dodir sa pomalo zaboravljenim zanatom kakav je ručno tkanje?
Za tkanje kao zanat, sam naravno znala još od rane mladosti. Obe bake su tkale. U kući sam imala prilike da vidim i ćilime i platna koje su one i tkale i vezle. U to vreme nisam bila zainteresovana da to učim, jednostavno, to je pripadalo nekom davno prošlom vremenu. Međutim, uvek su me privlačile te stvari vezane za prošlost i našu tradiciju, te sam svoju devojačku sobu uredila kao muzej. Na zidu su mi visili brdo, čunkovi i preslice. Na klaviru je bio staparski ćilim i tako sam ja na neki način čuvala te stare stvari ne misleći da ću ikad i ja kao moje bake sesti za razboj. No sad već davne 2004. godine, na manifestaciji Novosadsko proleće, koja se održava na SPENS-u, šetajući između tezgi naišla sam na tezgu Udruženja tkalja. Potpuno sam bila opčinjena šalovima i pončoima koje sam videla. Odmah sam pitala kako bih ja mogla to da naučim i gde. U tom momentu deca su mi bila još mala, a i kurs tkanja je bio za moje tadašnje mogućnosti skup.
Kada ste otkrili da imate dara za ovaj zanat?
Nakon dve godine, redovno obilazeći sve manifestacije u gradu na kojima su izloženi ručni radovi svih vrsta, naišla sam na tezgu Čovekoljublja i pitavši njih za kurs odlučih da se prijavim. Imala sam potrebne uslove da me prime, jer sam bila nezaposlena i imam troje dece. Posle prvog časa tkanja, znala sam da je to to. Bila sam gladna znanja. Još za vreme kursa sam naručila razboj. Od kada je montiran u mojoj kući nije bilo dana da na njemu nije postavljen neki rad.
Dolazite iz Novog Sada, da li u Vojvodini postoje mesta gde se neguje ovaj zanat i organizuju radionice i kursevi? U Novom Sadu postoji nekoliko mesta gde se održava obuka tkanja, a verujem da i u okolnim mestima u kojima su razna udruženja zanatlija takođe može da se nauči tkanje. Možete li da nam dočarate kako izgleda proces izrade jednog komada, da li u radu koristite veliki razboj i kako se tka?
Jednom prilikom sam na društvenim mrežama napravila seriju objava u kojima sam objasnila proces tkanja kroz pitanje koliko puta nama tkaljama prođe jedna nit kroz prste. Kad smislim šta ću da pravim, koji materijal i boje ću da koristim, odredim dimenzije (to sve spada u proces tkanja), počinje snovanje osnove na snovaljci. Zatim montiram osnovu na razboj raspoređujući niti na češalj i namotavajući ih na vratilo. Zatim provlačim niti kroz nićanice, pa kroz brdo i zatežem i vezujem osnovu na prednji list. Onda se priprema predivo za potku. Namotavam predivo na čunak i tkanje može da počne. Nakon izvlačenja gotove tkanice iz razboja sledi obrada krajeva u vidu vezivanja čvorova i uplitanje resa. Moj razboj nije velik kao razboji mojih baka, ali je svakako solidan za tkanje u urbanim stambenim uslovima. Na njemu može da se postigne širina od 80cm, ali postoji prepletaj pomoću koga mogu da napravim duplu širinu.
U kojoj meri je moguće ručnim tkanjem odgovoriti na izazove savremenog odevanja u pogledu dizajna?
Što se dizajna tiče, mislim da je sve moguće što neko može da zamisli. Postoji bezbroj prepletaja i šema koje se mogu upotrebiti za dizajn nekog materijala. Upravo u tome i jeste čar, što mogu da napravim nešto što nema da se kupi u prodavnici. Sama smislim koje boje niti da upredem kako bih postigla željeni efekat. Savremeni način odevanja jeste izazov. Mislim da sam uspela da prilagodim svoje modele današnjem načinu odevanja, ali ipak svakom modelu dajem svoj prepoznatljivi pečat. Volim da se vidi da je to što radim ručni rad. Nije mi baš kompliment kad neko kaže da je nešto super urađeno kao da je mašinski…
Da li postoji prostor za eksperimentisanje u pogledu dezena, materijala i tekstura sa kojima radite?
Eksperimentisanje je uvek dobrodošlo, jer upravo tako otkrivam šta sve može ili ne može da se ostvari. A uglavnom sve može. Mešam i debljinu prediva i vrste prediva. Tako se dobija ta neobična struktura materijala koja čini odevni predmet zaista posebnim.
Uz povećanje svesti o ekološkim posledicama konzumiranja „brze mode“ sve veći broj potrošača se okreće malim brendovima i dizajnerima koji rade kvalitetnim, prirodnim materijalima koji garantuju trajnost proizvoda. Koliko pažnje vi posvećujete odabiru sirovina s kojima radite i gde ih pronalazite?
Materijala nikad dosta! Vrlo rado kupujem italijansko predivo. Imaju divan i pamuk i lan. Nabavljam predivo i iz Turske i Bugarske. Često su materijali od mešovitih sirovina, ali gledam da je što manji procenat veštačkih i trudim se koliko god je to moguće da izbegnem korišćenje veštačkih materijala.
Uglavnom nabavljam u našim radnjama ili preko prijatelja iz inostranstva. Kakvo je interesovanje publike za proizvode nastale procesom ručnog tkanja, i koji su to najpopularniji omadi izašli iz vaše male radionice?
Mnogima se dopada to što radim. Mojih modela ima, sad već mogu da kažem, po većini evropskih zemalja, a i na drugim kontinentima. Ono što je često najveći problem je platežna moć. Ima ljudi koji cene i vole ručni rad i vole da imaju nešto što niko nema. Nikad nisam napravila dve iste stvari. Osim šalova koji se najviše prodaju, u svakoj sezoni napravim nešto novo što postane i najviše traženo. Mislim da su Sara Kej šeširići moj zaštitni znak.
Gde naši čitaoci mogu da kupe ešarpu, pončo ili neki drugi komad iz vaše tkačnice?
Radnju na žalost nemam. Reklamiram se i prodajem svoje proizvode putem društvenih mreža (Instagram i Facebook) i po preporuci zadovoljnih kupaca i prijatelja. Učestvujem i na nekim manifestacijama u Novom Sadu. Tako moji sugrađani i gosti našeg grada mogu videti moje proizvode. Ovim putem pozdravljam sve vaše verne čitaoce.
