Zvonko Karanović sve što želi da zapamti napiše u pesmama, ostalo zaboravi. Na kraju dana ostane mu zadovoljstvo ili obećanje sebi da sutra bude vredniji i koncentrisaniji. Ko su Karanovićevi oslonci, šta stoji ispred zapaljene šume, koja je njegova najdrža ploča u kolekciji i šta mu nedostaje u Nišu čitajte u intervjuu naše nove rubrike „ti kako si sa Bakti”.
Kad kažem plezir ti misliš… (šta je tvoj plezir?)
Moj plezir je jutarnji spori start. Bavim se poslom koji ne zahteva rano ustajanje ili ustajanje u tačno određeno vreme. Radim preko čitavog dana i uglavnom kasno završavam, ne zaspim pre 2-3 posle ponoći. Zbog toga mi je važno da buđenje ne bude naglo. I tada ide vreme za mene; kafa, cigarete, vesti, odgovorim na poštu, posetim određene sajtove, književne, muzičke, filmske, ili jednostavno surfujem po netu. To obično traje do podneva, onda ide druga kafa i kreće posao.
Šta je ono što kroz svoj rad nastojiš da pružiš ljudima?
Pošto uglavnom radim s mladim pesnicima ili onima koji tek ulaze u svet poezije želim pre svega da im pružim ohrabrenje i podršku da nastave putem koji su odabrali. To podrazumeva i urednički rad na tekstu s preciznim tehničkim uputstvima, razgovore o napisanom, upućivanje na dodatnu književnu „lektiru“, na korisne informacije i kontakte, dakle, nastojim da im pružim niz praktičnih saveta koji mogu umnogome da im skrate put do nalaženja sopstvenog glasa i kasnije do objavljivanja knjige. Bio sam nekada u njihovoj poziciji i znam koliko je dragocena pomoć kada tek počinješ.
Šta ostane tebi na kraju dana?
Carpe diem bi trebalo da bude ispisano na svakoj šoljici za kafu ili čaj, da nas podseti, još pre nego što je počeo dan, da ga ne propustimo. Pred spavanje obično uradim najjednostavniju rekapitulaciju – imao sam uspešan dan ili mi je negde skliznuo, a da nisam završio planirane obaveze. Ostaje mi ili zadovoljstvo ili obećanje sebi da sutra budem vredniji i koncentrisaniji.
Koji soundtrack bi najbolje dočarao ovaj period tvog života?
Poslednju godinu-dve sam u retro raspoloženju, slušam uglavnom „crnu“ muziku, zlatan period soula od sredine 60-ih do sredine 70-ih. Tu je sve vrhunski, od muzičara, kompozitora do izvođača i produkcije. Prija mi danju, a posebno noću „mastan“, organski zvuk bez elektronike, muzika koju su u to vreme stvarali i izvodili Kertis Mejfild, Areta Frenklin, Nina Simon, Ajzak Hejs, Marvin Gej.
Kako izgleda tvoj idealni letnji dan, gde se odvija?
Moj idealan letnji dan bi se svakako odvijao na moru. Čitav dan na plaži ispod suncobrana i čitanje jedne knjige dnevno. Potpuno opuštanje, bez računara, mobilnog, mejlova, viber ili whats app poruka, dakle, ništa mudro ni specijalno; sunce, more, knjiga, dokolica.
Jaffa pita: Šta svaki tvoj dan čini da bude malo poseban?
Ne može svaki dan da bude poseban. Posao, kao i svakodnevne privatne i društvene obaveze jesu neka vrsta rutine, ali poseban dan za mene može da bude kada otkrijem nekog novog pisca, knjigu, film ili zanimljiv sajt pa istražujem dok ne zadovoljim radoznalost. Poslednjih godina gledam dokumentarce, životi nekih umetnika ili ljudi koji su radili neobične ili hrabre stvari zaista mogu da budu inspirativni, učine ti dan posebnim jer imaš utisak da si upoznao neku zanimljivu osobu koju ne možeš da sretneš u svakodnevnom životu.
Omiljena reč od pet slova?
Pesma.
Idu li sve mačke u raj?
Mačke ne idu u raj, pitajte Radmilu Lazić. Ona zna zašto.
Šta je ispred zapaljene šume? Vitman je govorio da nema neuzvraćene ljubavi, šta ti kažeš? Da li je mrtav pesnik najbolji predmet ljubavi?
Svet je šuma koja gori, ispred njega stoje ljudi koji pokušavaju da prođu kroz plamen, jer iza je umetnost, ona ostaje kada sve izgori. Istinski umetnici moraju da prođu kroz vatru. S Vitmenom se slažem, ali bih dodao i da nema izgubljene ljubavi. A to da je mrtav pesnik najbolji predmet ljubavi još jedan je od primera domišljatosti i lucidnosti pesnika. Niko o poeziji nije govorio bolje od samih pesnika, nije smišljao bolje definicije, bolje se igrao rečima i značenjima, nalazio neobične, iskošene uglove gledanja na svet i pisanje. Poput dece zanesene u igri svako od njih je pokušao da doprinese mitologizaciji i mistifikaciji poezije. Ta misao je još jedan prilog temi odnosa pesnika i ljubavi.
Ko su tvoji oslonci? Da li se oslanjaš na mogućnost zaborava?
Verovatno kao i svima, oslonci su mi najbliži ljudi, oni koje volim. U poslu se najviše oslanjam na upornost. Nikad nisam radio stvari koje ne volim pa se entuzijazam naprosto podrazumeva. U teškim situacijama trudim se da ostanem smiren, da gubitke ne doživljavam tragično. Mogućnost zaborava je važna za mentalno zdravlje. Devedesetih sam razvio neku vrstu selektivnog pamćenja, pomoglo mi je da „neoštećen“ prođem kroz tu dekadu. Ono što želim da zapamtim obično napišem u pesmama, ostalo zaboravim.
Koja ti je najdraža ploča u kolekciji?
To je jedno od najtežih pitanja jer sam najdraže ploče imao u različitim periodima života u rasponu od Bitlsa, preko Koena, Lu Rida, Bovija, Stužisa, Džoj Divižn, do Piksisa i Trikija. Ali, ako moram da izaberem, u svim tim fazama je opstajao album Boba Dilana – 61 Highway Revisited. Vanvremenski album sa dve epohalne numere Like a Rollling Stone i Ballad of A Thin Man koji su bili direktna inspiracija za neke moje pesme.
Na koji način i da li se kultura u manjim gradovima dešava i izvan njenih manifestacija? Šta ti nedostaje, a da je u Nišu?
Nažalost, da država ne finansira razne festivale, svečanosti, priredbe, likovne ili književne kolonije, kultura u manjim gradovima ne bi opstala. Naprosto u njima nema mnogo ljudi zainteresovanih za kulturu, ni relevantnih umetnika, a ni publike. Naravno, svuda postoje izuzeci, ali sve se svodi na individualni kvalitet i entuzijazam. Ono što mi u Beogradu nedostaje, a ima u Nišu su kafane sa raznoraznim južnjačkim specijalitetima i gurmanlucima, i pekare koje prave najbolji burek u Srbiji.
Bakti:
mili
ljudi se neprestano smenjuju u rastu ili
uklope u tkaninu izblede i sklone sa strane
ne odolevam delovanju zagrljaja
ne ponavljam napuštanja da bih ostala
i znam šta sam sve zaboravila
unutrašnjost tvojih šaka
korišćenje indijske indigo boje
miris eukaliptusa svakako
u međuvremenu
deca preko raspusta porastu
rastem distancama
put do kuće je isti
ja nisam
ti kako si
(odgovori mi poezijom/prozom)
Zvonko:
Jara
bili su to čudni dani
kada sam sedeo u radnoj sobi
i pušio cigaretu za cigaretom
poput kakvog razočaranog vojnika
možda utučenog čuvara auto-otpada
koga su zamenile nadzorne kamere
i čiji zapisi iz noćnih smena
nikome nisu potrebni
i nisam primetio
kada je leto naslonilo čelo
na moj prozor
a jara povijala glave psima, travi i drveću
kada je leto naslonilo čelo
i na sve ostale prozore, fasade i terase
a jara pustošila ulice i trotoare
kidisala na bračne postelje i klima uređaje
šibala lica i podizala poglede ka plavetnilu
koje nije imalo odgovor
dani
kada su ljudi nemoćno otvarali usta
lovili vazduh, dahtali, stenjali, znojili se
čudni dani
kada su ljudi
jedni drugima padali u zagrljaj
a da se niko nije pomerio ispred ekrana
čudni, čudni dani
kada su se svi pritajili a rashladni uređaji
stenjali poput tovarnih konja
dani
kada sam hteo da izađem iz sobe
zaustavim bilo koga i pitam
a ti, kako si
Fotografije: Milena Popović
Lokacija: PolaPola
Prijatelj rubrike: Jaffa napolitanke
