Milan Nikolić može sve kada ne mora ništa, veruje da se najbolje stvari rađaju iz slobode i da nas ista lišava straha. Koja su Milanova najtoplija prepoznavanja i gde su se desila, o kojim temama najprirodnije razgovara, ali i šta misli o feminizmu danas čitajte u intervjuu naše nove rubrike „ti kako si sa Bakti”.
Kad kažem plezir ti misliš… (šta je tvoj plezir?)
Sama mogućnost da održim bubble u kome živim. Mislim da je sve manje ljudi koji uživaju u širokoj komunikaciji sa ovim društvom odnosno da je sve više onih koji su u raskoraku s njim. Zbog toga je bubble, mehur, mikro svet, zapravo jedina mogućnost da budete tu a da sačuvate sebe. Za bubble postoje dva krupna i nekoliko manjih uslova. Prvi se odnosi na deo grada u kojem živite, njegovu uređenost, funkcionalnost, povezanost a drugi na okruženje u kojem radite. Kada su te prve dve pretpostavke rešene, sve ostalo su vaša interesovanja – platforme za gledanje serija i filmova, knjige, kućni ljubimac, krug prijatelja, partnerka ili partner. Vaš mikro univerzum je vaše ogledalo. Moj plezir u okviru ličnog, odavno postavljenog bubble-a su jutarnje šetnje sa Kloi, mojim psom i stari, dobri, ne naročito maštoviti ritual – duga jutarnja kafa u tišini. Uz izbegavanje ulaska na mreže. Jer, ukoliko zavirite tamo, postoji opasnost da mehur pukne i da vam stvarnost, bez pripreme, zada tup udarac u glavu.
Šta je ono što kroz svoj rad nastojiš da pružiš ljudima?
Ohrabrenje, činjenicu da mnogi vode iste ili slične borbe. Mnogi nisu svesni toga a veliki je broj onih koji ćute, gutaju sopstveni jad. Ne mora da bude tako. Rekao bih i da ne sme. Zbog toga podstičem one kojima se obraćam da se preispitaju, da razluče šta je među njihovim uverenjima zadato, društveno nametnuto, uzeto „zdravo za gotovo“ a šta autentična misao, želja, potreba. Sreća ili ono što se srećom smatra ne može biti ostvareno tamo gde se živi laž, gde se život performira, glumi, podešava prema umišljenim ili stvarnim očekivanjima sveta. Kad tad se poklekne pod tom vrstom tereta. Ako je ostalo volje i snage da se konačno živi „po svom“ i u skladu sa sobom, obično je ostalo premalo vremena za to. Požurite.
Šta ostane tebi na kraju dana?
Nekada zadovoljstvo postignutim, nekada euforija jer sutra može biti još bolje, nekada sumnja da se ništa ne može popraviti. Ja sebe svuda sa sobom nosim. Ne bežim više ni od jednog svog osećaja. To je privilegija mladosti.
Koji soundtrack bi najbolje dočarao ovaj period tvog života?
Četrdesete su teška, važna decenija u životu kada se suočavate sa očiglednim promenama i postajete konačno svesni brzine kojom vreme prolazi. Očekivano je da tu deceniju prate različita, vrlo intenzivna osećanja, opraštanje od starih i preuzimanje novih identiteta. Tako da kada biste četrdesete preveli u muziku, tu bi zaista bilo nespojivih stvari. U mom slučaju zarazni optimizam osamdesetih i melanholija devedesetih.
Kako izgleda tvoj idealni letnji dan, gde se odvija?
U starom delu starog grada nadomak mora, u kući koja je puna istorije i uronjena u tišinu sa dvorištem dovoljno velikim da u njega stane čopor pasa. Buđenje zajedno sa danom, potpuno predavanje omamljujućim, lenjim popodnevima kada se sve stiša, uživanje u zvukovima noći. Hladna kafa, neophodna da konačno shvatim da li više volim svitanje ili suton.
Jaffa napolitanke pitaju: Šta tebi svaki dan čini malo posebnim?
Razgovori. Dve osobe sa kojima delim isti tip humora i sa kojima sam u stanju da se bezbroj puta smejem istim stvarima. Nemogućnost da savladam to da me ne iznenadi ono što je u našem okruženju normalizovano pa samim tim i očekivano.
Omiljena reč od pet slova?
Moja omiljena reč, sa jednim slovom više, jeste strast. Tamo gde je nema, u širokom luku od kuće do posla i od posla do kuće, ne treba da bude ni vas. Sa slovom manje, žudnja. Ja je prevodim kao uvod u strast, kao prolog, kao mogućnost da zatreperite od glave do pete.
Koje su tvoje parole današnjem društvu? Najtoplija prepoznavanja koja pamtiš? Omiljena poruka prihvatanja?
Današnjem društvu bih uputio samo jednu rečenicu – Ja od tebe odustajem. Ali, ne odustajem od pojedinca. I dalje verujem da je važno da kroz ono što radite jednog čoveka promenite (u mom slučaju jednom temom, emisijom) ili da ga bar podstaknete da o promeni misli. To je smisao svega ovoga. Da kroz svoj angažman spajate komunikaciju sa sobom i drugima. To je, recimo, ono što pamtim sa Katedre za opštu književnost na kojoj sam studirao. Tu su se desila za mene najvažnija prepoznavanja. Među mnogima i prepoznavanje u naivnosti da je svet izvan tih zidova isti, da nije tako banalan i grub. Što se prihvatanja tiče, ono se u mom životu odvijalo bez reči. Bilo je jasno u atmosferi između dve osobe, u vazduhu. Isto kao i odbijanje.
O kojim temama najprirodnije pišeš/razgovaraš? Kakva sredina te inspiriše na realizovanje ideja? S kojim iluzijama si se oprostio?
Najbolje stvari se rađaju iz slobode, iz dokolice. Kada ste potpuno neograničeni vremenom. Kada možete sve i ne morate ništa. Ja samo tokom leta imam takve periode i tada sam najkreativniji. Pravim skicu sledeće televizijske sezone, imam napade želje za pisanjem, setim se tema kojima bih mogao da se bavim. Sloboda je najstimulativnije okruženje jer ukida sve pritiske. Na nekom višem nivou, sloboda vas lišava straha. Ljudi iz straha donose najpogrešnije odluke. Ćute kada bi trebalo da budu vrlo glasni, biraju pogrešna zanimanja, prave kompromise u odnosima, u svakom smislu idu na štetu sebi. Čovek mora da bude slobodan, da misli i da stvara. Što se tiče iluzija od kojih sam se oprostio, to je pre svega verovanje da progresivna misao može da pobedi nazadnu u ovom društvu. Nakon velikog iskustva, profesionalnog i ličnog, mislim da se to ovde nikada neće dogoditi. Svaka nova generacija izbacuje nove manipulatore tradicijom, falsifikatore istorije, ksenofobe i mitomane, nacionaliste čija ljubav prema domovini ima vrlo konkretnu cenu, teoretičare zavera koji od širenja straha i stereotipa izdržavaju sebe i svoje, patriote koji su od patriotizma obezbedili nekoliko kolena unapred. S edukacijom i opismenjavanjem se ovde svesno zabušava da bi najgore ideje imale najširu podršku. Zlo s kraja osamdesetih se podmladilo i digitalizovalo.
Čime se danas kupuje ljudska pažnja?
Kao i uvek – prostotom, niskim strastima, uverenjem da samo bolji od tebe i da sam ti, kao takav nedostižan. Danas je sve to samo mnogo vidljivije.
Da li pratiš savremenu kvir poeziju? Imaš li omiljene autore/autorke?
Trudim se ali više sam upućen u pozorište koje se bavi queer temama i drago mi je što na godišnjem nivou, u kulturi kakva je naša, budu postavljene bar tri nove predstave.
U čije ime se odriču naši roditelji, prijatelji i poznanici kada pokrenemo teme koje ne shvataju, koje nemaju u ličnom iskustvu? Odakle dolaze njihove (ne)reakcije, (ne)očekivanja?
Sve predrasude dolaze iz srca jednog duboko nesrećnog društva koje gotovo četiri decenije ne uspeva da se oslobodi sopstvenog mraka. Dodajte tome male mozgove i sitne duše i dobićete neosetljive ljude, preplašene neznalice koji nažalost mogu biti vaši roditelji, prijatelji, susedi.
Kako doživljavaš feminizam danas?
Kao silu koja u Srbiji postaje sve jača i koja je ovom društvu neophodna. Feminizam je u svakom svom talasu postavljao prava pitanja i prevazilazio sam sebe. U Srbiji se još uvek demontira osnova, baza okamenjenog patrijarhata ali ludilo i gnev s kojim se na to odgovara pokazuju da feministkinje rade pravu stvar. Pogledajte samo ko se sve podigao protiv rodno senzitivnog jezika. To je sama osovina nacionalističke propagande – Akademija, Crkva, najveći deo političara. Desno orijentisani intelektualci, privilegovana „slavska buržoazija“ (termin Slobodana Selenića), geronto guslari koji su osamdesetih bili u naponu snage. Oni ljudi i one institucije koji su ovu zemlju pre 34 godine poveli u ratove. Ponosan sam na feministkinje koje upiru prstom u njih. Ponosan sam na svoje savremenice.
Bakti
ljubavi
danas svi znamo koga nema
na svim relacijama u svim pogledima
ista praznina ćuti
svejedno joj koja je sledeća stanica
na mestu gde je bilo ogledalo
sada je oslonac
pao s nogu
još uvek mogu da vidim sve
pamtim zašto odlaziš i
na dolaske više ne računam
u međuvremenu
premeštam ogledala
i dugo u njemu gledam
decu koju sam napustila
ti kako si
Milan:
Ljubavi
Mada nisam siguran da li si to ikada bio
Ili sam te takvim napravio verujući da
Umeš i znaš da prepoznaš ono što je veće
Od umora tela i vlažne kože
Biću siguran da sam te ispratio
Kada prestanem da mislim o koracima,
Tvojim, sitnim, previse opreznim za junaka bilo čije priče,
Previše pravilnim za onog koji se ne plaši za sebe
I ne misli o svakoj krivini koja bi mogla
Nekom nepredviđenošću da ti zamrsi kosu,
Izgužva košulju i umanji značaj tom samodopadljivom tebi,
Toj figuri od stakla kojoj se sažaljivo smejem ali
Još uvek ponekad poželim da joj nađem mesto
U prostoru blizu sebe
Ti kako si
Fotografije: Milena Popović
Šminka: Anđela Vasović
Lokacija: PolaPola
Prijatelj rubrike: Jaffa napolitanke
