Marija Vicković sledi svoj stomak hrabro i rizično, a usporen ritam i vreme za introspekciju smatra privilegijom. Koje su najveće kontre našeg društva, s kim bi zaigrala u filmu, šta je pokreće, kada joj je rast bio najneprijatniji, ali i šta bi rekla maloj Mariji čitajte u intervjuu naše nove rubrike „ti kako si sa Bakti”.
Kad kažem plezir ti misliš… (šta je tvoj plezir?)
Lubenica, ako me pitaš za ove vrele letnje dane… 🙂
Šta je ono što kroz svoj rad nastojiš da pružiš ljudima?
Volim jedan citat koji se odnosi na to, parafraziraću: glumci kroz najdublje emocije pomažu ljudima da se zaleče, pokazuju da stvari mogu da se promene i da najzatvorenija srca mogu da se otvore. Nekad kad pogledate film, predstavu ili pročitate knjigu, život zaista može da vam se promeni time što odjednom progledate. Meni se to x puta dešavalo.
Šta ostane tebi na kraju dana?
Meni ostane zadovoljstvo urađenog posla. I uvek mi nanovo ostaje igra koja je opozit straha. Tako ja to vidim.
Koji soundtrack bi najbolje dočarao ovaj period tvog života?
Kao i jučer – Azra.
Kako izgleda tvoj idealni letnji dan, gde se odvija?
Idealni dan se odvija na moru. Počne sa ranim jutarnjim plivanjem, slušanjem muzike, čitanjem knjige, spremanjem ribe, popodnevnom dremkom, pa opet plivanjem, zalaskom sunca na barci, na mom omiljenom ostrvu. I to sve sa najdražim ljudima..
Jaffa napolitanke pitaju: Šta tebi svaki dan čini malo posebnim?
Ja sam od onih koji ne vole mnogo užurbanost velegrada (što mi priroda mog posla često ne dozvoljava), te kad god imam malo usporeniji ritam i vreme za introspekciju ja to smatram privilegijom i dobrim danom.
Omiljena reč od pet slova?
Amour.
Koje su najveće kontre našeg društva koje primećuješ? Kako izlaziš na crtu ličnim idealima?
Najveća kontra ovog društva je postojanje genijalnih ljudi iz raznih oblasti koji ne dolaze do izražaja zbog većine koja je u svom neznanju paranoična, retrogradna i agresivna. Ja izlazim na kraj sa ličnim idealima tako što kad se uhvatim posla tvrdoglavo guram svoje. To je verovanje u instinkt i već dovoljno iskustvo da se izborim za najbolja rešenja. Ljudi znaju u tim situacijama da me percipiraju kao isključivu i tešku, ali dok god ne ugrožavam druge ja mislim da je to ok.
Čijim se rukama najviše raduješ? Koje bi osobine dopisala maloj Mariji da lakše poraste? Kada je rast bio najneprijatniji?
Moja sestričina Livia koju vidim dva puta godišnje jer živi u Nemačkoj je neko čijem se zagrljaju najviše radujem. Ona je moj match i moj bond. Maloj Mariji bi uvek rekla strpljen spasen, to bih joj ponavljala kao mantru. A najneprijatniji rast je bio između 20 i 30 godine. Bila sam, pored sve vrtoglave karijere koja me je zadesila, čini mi se najkonfuznija i najizgubljenija osoba. Na večeri za moj 30. rođendan sam ronila suze pred mojim tadašnjim dečkom imajući strah od svega što dolazi. Ali desilo se čudo, tada je čini mi se počeo pravi život.
Koji ženski lik priželjkuješ? Ko bi ti bio izabrani partner/partnerka u tom filmu/predstavi? Kako bi izgledao vaš idealni proces stvaranja?
Čini mi se da sam već negde spomenula da mi je jedan od omiljenih filmova Inglorious bastards, te i ženski likovi u njemu. Ili neki likovi kao Mata Hari… i te začudne, opasno hrabre ženske. Najviše bih volela (nek mi oprosti muški cast) da radim sa Kejt Blančet. Ona mi je inspiracija dugo već. Raspon uloga koje može da iznese je fascinantan. Naš rad bi bio sigurno pun smeha.
Da li je mešanje u empirijski svet posredstvom čula i želja opasan poduhvat? Šta pokreće tvoje biće, a koje (i)racionalne nedostatke primećuješ u svetu u kom stvaraš?
Ne znam, kad sam počela da radim kundalini jogu nama je mentor rekao da ko god nije spreman da se stvarno menja iznutra, i ko se plaši toga, treba da odustane. Slediti svoj stomak tj. intuiciju je hrabro i rizično, dok s druge strane kad god to nisam uradila i kad god je razum, po samoj navici, nadvladao, desilo se da se pokajem. To je što se tiče života. A u poslu radim stvari isključivo vođena intuicijom, pa zatim stečenim znanjem. Pokreće me samo ljubav. Ono što su nedostaci danas i što se širi kao epidemija je nedostatak ljubavi, komunikacije i poštenih odnosa, bez nekih krajnjih namera ili kalkulacije.
Šta remeti tvoju ravnotežu? Kako se vraćaš?
Uglavnom sadržaji koji vidim da se plasiraju na tržištu, instant i veoma često glupa rešenja, konzumerizam svega, što ljude užasno zaglupljuje… Borim se tako što se ponekad osećam kao Alisa u zemlji jada 🙂 kao što sam već rekla, tvrdoglavo se držim svoje etike bez obzira što možda nisam u trendu… Kad mi nešto miluje i ispuni dušu, to negujem i sledim.
Pitanje za tvoju ljubimicu, Lucijetu: Koja pesma ti je omiljena u Marijinoj izvedbi?
(smeh) Ne znam, šteta što ta mala ne zna da govori, sigurno bi znala dobro da odabere. Što se tiče glume bila bi možda kritički nastrojena, ali kad pevam i sviram izgleda mi skroz opijeno. Tako da moraćeš nju da pitaš. (smeh)
Omiljeno mesto za odmor?
Ostrvo Šolta.
(odgovori mi poezijom/prozom)
ljubavi
hodam i brojim
koliko dugo nismo na istoj strani
sve sam što bih mogla da budem
okolnosti su se ispile i zaboravile
da traju u zagrljaju
to mi ponekad smeta
tako ratovi pucaju
po šavovima
nedostaje mi da me podsetiš
da tajne celadona i
da prasneš u smeh
u međuvremenu
podsetiće me deca na planini
hodam i zamišljam
kako spajam stolove bosa
volim te toliko da mogu
da te ostavim i
da se ne vratim tamo
gde sam te ostavila
ti kako si
Rolerkoster melodija, mogućnost života, snovi su puni, java je prazna, a ja tako mazna.
Fotografije: Milena Popović
Šminka: Anđela Vasović
Lokacija: PolaPola
Prijatelj rubrike: Jaffa napolitanke
