Jana Danilović vanumno voli pse, veruje da ništa što je na zidu nije nevažno, da sve oblikuje grad, ali i da sve u gradu i te kako oblikuje nas. Koje su posledice sistemskog nipodaštavanja i trivijalizacije kulture i umetnosti, šta bi pitala svoju omiljenu izuzetnu ženu, ko su njeni pomoćni točkovi u plamenu čitajte u našoj rubrici „ti kako si sa Bakti”.
Kad kažem plezir ti misliš… (šta je tvoj plezir?)
Bicikl i Dunja the dog u pletenoj korpi kao ko-pilot.
Šta je ono što kroz svoj rad nastojiš da pružiš ljudima?
Pretpostavljam da više nego što pružam, u izvesnom smislu, muralom pokušavam da ponudim komentar na stvarnost propuštenu kroz svoj filter, ali i iznudim tvoj.
Šta ostane tebi na kraju dana?
Taman onoliko koliko dam; čarobnost murala je u tome što on čim ga završim prestaje da bude samo moj i postaje svačiji, deo svakodnevice, vidokruga, uspomena sa dragih putovanja mnogih ljudi.
Koji soundtrack bi najbolje dočarao ovaj period tvog života?
Sabrana dela Kud Idijota, presečeno albumom Radio rebelde, klasikom benda Baboon Show i suptilnim Alligatorom divnih The National.
Kako izgleda tvoj idealni letnji dan, gde se odvija?
Idealni letnji dan treba da ima atmosferu letnjeg raspusta, kada fraza „leto“ zvuči kao nešto beskrajno i nepregledno, vreme teče sporo, lubenica se prvo seče na kriške, ali se već u sledećem „sedenju“ prelazi na varvarski napad kašikom.
Jaffa napolitanke pitaju: Šta tebi svaki dan čini malo posebnim?
Igranje sa nekim od instrumenata; gitarom, ukuleleom, usnom harmonikom; bez plana i potpuno bez ambicija-sviranje samog sviranja radi; jer je zabavno i jer mi prija.
Omiljena reč od pet slova?
Kažem li mural, upadam u zamku predvidivosti očiglednu kao u crtaćima, ali neka bude tako. 🙂
Ko su tvoji pomoćni točkovi u plamenu? Da li se zadržavaš u vatri? Šta uglavnom odlažeš?
„Pomoćni točkovi u plamenu“ je fraza do koje sam došla igrajući se slikom koju sam pripremala za izložbu koja se zastrašujući brzo približavala, pokušavajući da kroz nju pretumbam odnose moći u društvu – percepcije onoga što doživljavamo kao simbole moći i zastrašivanja, do onoga što doživljavamo kao obeležja slabosti i nemoći. Pomoćni točkići su pomagala namenjena nesigurnim, neiskusnim i nestabilnim. Šta bi bilo kada bi se baš ti koje doživljavamo kao slabije i lišene „moći“ ohrabrili i u suludoj brzini zapalili pomoćne točkove? Pomoćni točkovi u plamenu su humoristična fantazija o mogućnosti da jeftini i svima dostupni old school Pony bicikl na kome su mnoge generacije učile da stiču ravnotežu i kreću se na pogon sopstvene snage postane simbol one vrste prestiža i moći kakav danas predstavljaju besmisleno veliki i skupi džipovi.
Postoje različite vatre, pa bi i odgovori bili razni. Ima situacija kada bi bilo legitimno proglasiti „završeno“, a u kojima sam ja sklona da guram dalje. Ovo se uglavnom odnosi na radove, na potrebu da probam, domislim i doradim „još“, da slučajno ne bih naišla na recept kako nešto raditi „uvek“, jer bi to značilo kraj svemu što je zabavno i svemu što je zapravo uzbudljivo. Taj proces nije neizbežan (lakše je zaobići ga), ume da bude neopisivo frustrirajući, ali u njemu ima nečega feniksu-nalik; posle „vatre“ nailazi nešto sveže, novo i zanimljivo.
Ne odlažem mnogo toga; pada mi na pamet podsećanje ljudi na njihove obaveze kao izrazito neprijatna aktivnost i administracija/birokratija kao nepregledno polje zamki i užasa.
Šta je oslikano na nevidljivim zidovima naših gradova, a šta oslikano bi prekrečila?
Vidljivo i „nevidljivo“ se neprekidno prepliću. Na zidovima vidimo svašta-od težnje pojedinca da svojim delanjem doprinese zajednici, da doprinese gradu do navijačke i kojekakve druge propagande, posveta ratnim zločincima i monstruoznih poruka mržnje. Ono što je nevidljivo je neprekidna borba između ta dva pola; za bolji prostor za SVE ili za dominaciju nad prostorom u ime manjine. Jasno je šta bih prekrečila, ili čak radije-za šta bih volela da ne moramo da vodimo diskusiju o krečenju već da postoji kolektivna svest o brizi za javni prostor (a iz toga posledično za SVE ljude), pa da ideja o porukama i slikama koje su poziv za isključivanje bilo koga iz društva postanu opšte-neprihvatljive. Ništa što je na zidu nije nevažno, sve oblikuje grad, a bili mi svesni toga ili ne-grad oblikuje nas.
Koje pitanje bi postavila omiljenoj izuzetnoj ženi?
Draga Mitro, kako mogu da se uključim i mogu li nekako da pomognem?
Koji su individualni, a koji društveni problemi samostalnih umetnika?
Individualni su – individualani; pretpostavljam da su za razliku od institucionalnih rešenja koja su uvek one size fits all problemi tailor-made, baš po merama i specifičnostima pojedinca. Opšti se odnose na nesigurnost, egzistencijalne strahove (čitav spektar), užase birokratije i administracije i suštinsku sistemsku nezaštićenost pojedinca. Društveni problem koji dele ljudi koji se umetnošću bave profesionalno svaki dan po ceo dan, jeste percepcija umetnika kao dokoličara čiji je rad neuporediv sa „pravim“ radom. To je posledica sistemskog nipodaštavanja i trivijalizacije kulture i umetnosti, građenja slike o njima kao nečemu što je hermetično i odvojeno od kvaliteta svakodnevnog života pojedinca ili pak svedeno na jeftinu zabavu, što podrazumeva, verovatno namerno, previđanje jednog užasno važnog svojstva umetnosti i kulture-a to je emancipatorska snaga.
Šta vanumno voliš?
Pse.
Bakti:
vezivna tkiva mi nisu funkcionalna
trajanje rane raspilće čvorove
to me podseća da ne moram sve sama
boli preko prevoja
tamo čekam da se ožiljak formira
za razliku od tebe
on će svakako ostati
(odgovori na pesmu u svom stilu)
Jana:
Fotografije: Milena Popović
Šminka: Anđela Vasović
Lokacija: PolaPola
Prijatelj rubrike: Jaffa napolitanke
