Ti kako si sa Bakti - Đorđe Živadinović Grgur

Oči Đorđa Živadinovića Grgura umara dan i još bar 77 drugih stvari, u džepu svog mantila voleo bi da pronađe izgubljeni aventurin, a Čelsi Mening smatra jednom od retkih svetlih pobednica.

Šta Grgur misli o današnjim ratovima, u kom trenutku pokret postane akcija, kako krajevi postanu topli ali i da li je današnji čovek opterećen opravdavanjem svog postojanja čitajte u intervjuu naše nove rubrike „ti kako si sa Bakti”.

Intervju: Valentina Bakti

Fotografije: Milena Popović

Kad kažem plezir ti misliš… (šta je tvoj plezir?)

Avec plaisir! Ovih dana pune činije svežeg voća (neretko skoro zaleđenog) i osmeha. I ples, dakle plesir. Uh, ovo sad zvuči kao sir sa plemenitim plesnima, što takođe volim, ali ponekad imam i alergijske reakcije…

Šta je ono što kroz svoj rad nastojiš da pružiš ljudima?

Neko novo, koliko god je moguće autentično iskustvo za koje verujem da je toplo i živahno. I možda još ponešto.

Šta ostane tebi na kraju dana?

Đurđa – s njom počinje i završava se skoro svaki dan.

Koji soundtrack bi najbolje dočarao ovaj period tvog života?

Senidah – Delija. Šalim se, to bi ti volela.

Neki mash up Bebi Dol (Zmaj) i Džeja (Ritam da te pitam). A može i svašta još nešto: Brat, We found love, Marina Satti i Billie Eilish i, naravno, Leto je Đoganija Fantastika – uvek i zauvek soundtrack svakog leta.

Kako izgleda tvoj idealni letnji dan, gde se odvija?

Negde u debeloj prirodi, najbolje uz vodu ili na vodi. Idealno slanoj. Ukusna hrana, osvežavajuća pića, milosrdno sunce i talasi – slani, slatki, nasmejani, razigrani.

Jaffa napolitanke pitaju: Šta tebi svaki dan čini malo posebnim?

Opet možda Đurđa, ili činjenica da sam još uvek živ i prilično zdrav, kao i meni bliski ljudi.

Omiljena reč od pet slova?

Majka. I torta. I ugriz. I grozd. To je četiri reči od pet. Neka onda dođe i peta: odmor.

Šta bi rekla Čelsi meni je selektovana kao deo glavnog programa ovogodišnjeg Bitefa: Šta je zajedničko ratu, rodu i slobodi? U kom trenutku pokret postaje akcija?

Pa Čelsi, ona im je najmanji zajednički sadržalac, ona se borila sa svim navedenim, za i protiv njih. Čini mi se da je izašla kao svetla pobednica, što je danas prava retkost. Nema više svetlih pobednika. Današnji ratovi su toliko mračni i primitivni, neverovatni, da me ponekad ophrva malodušnost i, u boljem slučaju, melanholija što je, nažalost, otkad živim, bilo premalo trenutaka kada su individualni ili mali pokreti prerastali u šire akcije. Ali još verujem da će ih biti!

Da li je današnji čovek opterećen opravdavanjem svog postojanja?

Mislim da apsolutno jeste. Najčešće zahtevanim, i nametnutim opravdanjima.

Noć umara oči Nikifora Mortona, šta umara Grgurove?

Dan. I koraci koji zvone među zidovima. I još bar 77 drugih stvari. Na primer pitanje: kako ćemo razoriti svet?

Šta izgubljeno bi voleo da pronađeš u džepu svog mantila?

Aventurin. I bar dva para naočara. I jedan drag prsten s takođe poludragim kamenom.

Kako krajevi postanu topli?

Tako što se razgovara. Osmehne. Zagrli. I otpliva ili otšeta u zalazak.

Bakti:

na mestima na kojima te nema
priviđaju mi se autobuske stanice
pseće oči
i moje jasne namere
ti ne
ne nalazim ništa trajnije od pokreta
mrtvi žvaću topli hleb
hodaju iz krajnosti u krajnost
ja ne
možda bi trebalo da upamtim redosled
mesec jupiter venera ti i ja
kad se vratiš
hoću da sednemo
ni tamo ni ovamo ovde
da ne mislimo gde ćemo da stignemo
u međuvremenu
provlačim te kroz tuđe stranice
i čekam testo da naraste
da mrtvi ne ostanu gladni
ti kako si