Marko Đorđević voli kafu u svim varijantama, omiljena reč mu je lopta, a samohvalisanje u društvu u kom živimo smanjio bi na najmanju moguću meru. Koje je to lepe trenutke Marko podelio sa snimanja filma Za danas toliko, koji je to bend nedavno otkrio, ali i koji su to mitovi milosrđa u kulturi čitajte u intervjuu naše nove rubrike „ti kako si sa Bakti”.
Kad kažem plezir ti misliš… (šta je tvoj plezir?)
Kafa, baš volim kafu u svim varijantama.
Šta je ono što kroz svoj rad nastojiš da pružiš ljudima?
Lek protiv dosade.
Šta ostane tebi na kraju dana?
Najčešće ned(ostane), samo se srušim u krevet. Da se razumemo, to ne znači da sam neka vredna osoba ili šta ti ja znam…
Koji soundtrack bi najbolje dočarao ovaj period tvog života?
Prvi put slušao uživo bend Zoster i oduševio se, te to sada otkrivamo i pevamo.
Kako izgleda tvoj idealni letnji dan, gde se odvija?
Na moru ili na Uni.
Jaffa napolitanke pitaju: Šta tebi svaki dan čini malo posebnim?
Moja devojka.
Omiljena reč od pet slova?
Lopta
Kako danas doživljavaš vraćanje svojoj sobi, a kako si to doživeo sa ekipom na snimanju filma Za danas toliko? Kad si naučio da spajaš stolove?
Nisam se vratio svojoj sobi u toku snimanja filma, deo nas iz ekipe je živeo u iznajmljenoj kući u naselju u kom je gotovo ceo film snimljen. Nova soba za novi film. I spajanje stola je nova stvar u mom životu, isto je vezujem za ovaj film.
U čemu se ogleda epifanija današnjeg društva, a u čemu taština?
Teške reči za teško pitanje. Samohvalisanje koje je postalo normala bi trebalo ako ne potpuno izbaciti a onda smanjiti na najmanju moguću meru.
Irena Ristić u svojim Ogledima o drugarstvu i posedovanju kaže da odbacivanje, pored toga što donosi toliko tuge, oslobađa čoveka: koje odbacivanje pamtiš kao oslobođenje?
Neke navike koje mi škode a da ih nekada nisam ni svestan.
Volela bih da nam ispričaš najdražu anegdotu sa snimanja filma Za danas toliko.
Umesto anegdota mogu li napisati lepe trenutke sa snimanja? Mogu!
Prvi snimajući dani, odnosno noći pošto smo kasno uveče kretali, veliko uzbuđenje i upoznavanje Mione odnosno Marte koja je tih večeri bila posebno čarobna. Ivana i Filip koji pevaju u pauzama snimanja, posebno se izdvajala njihova interpretacije pesme „Evo ti sad“ Jelene Rozge. Emotivna Nikolina scena sa ključem. Nemanjine (moj drug a ovde asistent produkcije) ankete šta ćemo sutra za ručak i uobičajeni podsetnik da bi trebalo to što pre da odlučimo. Diskretno šljašteći sako (inače ženski) koji nosi Goran Bogdan na svečanoj večeri proslavljajući upis željenog fakulteta svoje ćerke. Nikola Savković koji nas je tako mlad napustio a za tih dva meseca je toliko dobrote i šarma zračio da smo ga svi zauvek zavoleli.
Koji su današnji mitovi o milosrđu u stvaranju kulture i zašto nisu dovoljni?
Isto teško pitanje. Nije kultura nikakvo milosrđe već naša potreba za nečim što će nam podići duh, nečim što će naše dane učiniti lepšim i podići ih malo iznad tla (naziv mnogo lepe knjige mog profesora Srđana Karanovića). I kada je ona mračna i kada je vedra ona je svejedno tu kao odraz ljudskog duha i pravi se od ljudi za ljude jer nam je potrebna.
Bakti:
ljubavi
kad sam s tobom
setim se jezika koji sam zaboravila
tako sve počne
dvorište bez mnogo ljudi i puno ptica
sa otvorenim kavezom na krovu kiša
u međuvremenu
harmonika
u krv dođu stranci
i dugo u krvi pevaju
tako sve počne
u dvorištu kad sam s tobom
zaboravljam na kaveze i
dugo grizem jezik na kom te zaboravljam
ti kako si
odgovori mi poezijom/prozom/…
Marko:
Ne znam zašto, ne znam kako
jednostavno ide lako
kiša pada, gaziš rijeku
od kiše ti suze teku
(Zoster)
Fotografije: Milena Popović
Lokacija: PolaPola
Prijatelj rubrike: Jaffa napolitanke
