Četvrtog dana Beldocs festivala u okviru programske celine Opstanak nije dovoljan koju vodi i moderira kustos i filozof Srećko Horvat prikazan je film TerraForma.
Reditelji i producenti ovog ostvarenja su Kevin Brenan i Lorens Durkin – kreativni partneri i bliski prijatelji koji su svoju saradnju započeli 2020. godine. Kevin je umetnik i režiser iz Galveja u Irskoj, dok je Lorens reditelj dokumentarnih filmova poreklom iz Londona.
TerraForma nas vodi na putovanje na udaljeno vulkansko ostrvo Ascension (u prevodu uzdizanje, vaskrsenje), izolovano u južnom Atlantskom okeanu. Ovo parče kopna koje je relativno mlada geološka tvorevina, nastala aktivnošću podvodnog vulkana pre nekih milion godina, izdigavši se iznad površine vode. Zauzimajući prostor od 88 km kvadratnih ova stenovita formacija predstavljala je suvo i neplodno tlo, uglavnom bez flore i faune. Ostrvo je zbog svog dobrog geostrateškog položaja potpalo pod kolonijalnu vlast Britanske monarhije koja ga je često koristila kao pristanište i centar za komunikaciju. Ovo, uglavnom pusto parče zemlje, u viktorijanskom periodu doživljava radikalnu biološku transformaciju procesom ‘teraformiranja’ i poprima obrise tropskog raja.
Veliki biolozi i prirodnjaci tog perioda – Čarls Darvin i Džozef Huker, svojim aktivnim radom kroz pošumljavanje i ozelenjavanje ovog gotovo ‘marsovskog pejzaža’ oživljavaju i formiraju svojevrsno prirodno stanište, kako bi ga prilagodili političkim i ekonomskim zahtevima svojih savremenika. Nova sredina sa svojim rajskim segmentima, zapravo je predstavljala fatamorganu.
Ovaj eksperiment je zapravo savršen odraz karaktera tadašnjeg društva koje je u svojim imperijalističkim stremljenjima i ambicijama bilo ubeđeno da može da upravlja svime, pa i prirodom. Međutim, ovakav poduhvat bio je osuđen na propast. U ovom dokumentarcu reditelji okupljaju stručnjake iz oblasti geoinženjeringa, ekologije, politike i dizajna, kako bi sublimacijom različitih stručnih znanja zajedničkim snagama došli do odgovora na pitanje – šta ovakav jedan pionirski pokušaj može značiti za svet i kako može uticati na ljudsko poimanje prirode.
Koje je izvorno značenje pojma teraformiranje? Ono označava skup procesa čijom primenom bi čovek druga nebeska tela, kao što su npr. Mars ili Mesec, prilagodio za ljudski život. To podrazumeva kompletnu izgradnju biosfere uz oblkovanje topografije, atmosfere, temperature i svih ostalih parametara kako bi sredina postala pogodna za nastanjivanje živog sveta. Ovakve teorije su četrdesetih godina prvobitno bile plod naučne fantastike, a samo nakon nekoliko decenija postale su predmet rada i razvoja mnogih naučnih programa.
TerraForma nas upućuje na pitanje – gde je čovekovo mesto? Da li smo se kroz viševekovno osvajanje planete isuviše zaneli i umesto uloge samo jedne vrste u beskrajno složenom životnom lancu prirodog sistema Zemlje sebe proglasili vrhovnim kreatorom neke nove biološke svesti i povesti? Da li su ljudi uopšte sposobni za tako nešto u praksi?
Sve je započelo sa megalomanskom trkom u osvajanju teritorija, borbom za prirodne resurse i strateške položaje, kao i prilagođavanjem zatečenog stanja biosfere kako bi čovek mogao što bolje da iskoristi njene darove i učini svoj život što komfornijim. I gde nas je dovela želja za vlašću i potreba za što udobnijim životom? Dovela nas je dotle da smo izgubili pravu granicu i meru u sagledavanju svojih potreba, bezrezervno uzimajući od prirode i devastirajući sve njene sisteme koji su nastajali u vekovnim procesima. Mislim da je najveći izazov u svemu da čovečanstvo postane umereno – uzimajući od ove planete samo ono što nam je neophodno i ostavljajući iza sebe prostor baš onakav kakav smo prvobitno zatekli. Zvuči kao bajka i oštri fragment zakasnelog osvešćivanja?
Možda je potrebno da jednostavno krenemo od početka. Zemlja je nastala kroz niz složenih prirodnih procesa mnogo vekova pre nastanka samog čoveka. Menjala je svoj izgled, broj kontinenata, okeana, njenim tlom su hodali dinosaurusi, svoji ekspanziju doživele su golosemenice, smenjivala se ledena doba, zamenjivali magnetni polovi… i sve to bez prisustva čoveka. Priroda ima svoje načine opstanka i tokove razvoja. Oni su ponekad brutalni i radikalni, ali i nezaustavljivi. Ono čega čovek treba da bude svestan je da svaka promena u ovozemaljskim ekosistema zahteva vreme i da je sve povezano u istim.
Da li ste nekad šetajući šumom osvestili da se pod vašim nogama nalazi i kilometrima oko vas proteže golim okom nevidljiva micelijumska mreža koju grade gljive sa ciljem da održe i olakšaju prehranu i komunikaciju biljnih sistema? I ko zna koliko je uopšte još sličnih sistema koji podržavaju opstanak i funkcionisanje živog sveta a da ih mi nismo svesni.
Svaki aspekt našeg okruženja priroda je gradila temeljno svojom kreativnom energijom, atom po atom, sve do samog funkcionalnog savršenstva. A onda je došao čovek. Prvo smo živeli u pećinama, boreći se za sopstveni opstanak i živeći u skladu, instinktivno povezani sa svojim okruženjem. Vremenom su naši apetiti rasli, i porasli su toliko da smo danas životnu sredinu doveli do samog ruba propasti i uništenja kroz neumerenu seču šuma, uništavanje životinjskog fonda, konzumerističke navike, neograničenu proizvodnju i upotrebu plastike, trku u eksploataciji rudnih bogatstava upotrebom prljavih tehnologija, kao i zalivanjem betonom velikih zelenih površina… Ovom spisku, nažalost, nema kraja.
Kao da smo obrisali iz svoje svesti da smo mi samo jedni od stanovnika ove planete i da ne polažemo ništa više prava na nju od npr. jedne zajednice pčela. Jer šta ako nestanu ove male leteće vrednice? Doći će do direktnog urušavanja mnogih životnih sistema. A šta ako nestane ljudska civilizacija? Pa ništa – ova planeta će se konačno odmoriti, oporaviti i ozdraviti. Zato što je priroda nezaustavljiva – njeni procesi su spori, ali učinkoviti.
Potrebno je samo da sprovedemo rekalibraciju kolektivne svesti i vratimo se na naše početne pozicije, gde ćemo od svog okruženja uzimati samo ono što nam je neophodno, ostavljajući mu dovoljno resursa za oporavak. Umerenost i pažnja pre svega, ali i osvešćivanje osećaja skromnosti, zahvalnosti i jednakosti prema svakoj vrsti sa kojom koegzistiramo su koraci koje moramo svakodnevno negovati. Ipak, nismo mi tvorci ovog planetarnog sistema, nismo mi taj savršeno kreativan um koji je skroio ovu jedinstvenu slagalicu – mi smo samo delić iste.
I sad sam se u ovom razmatranju spontano udaljila od ovog, po mom mišljenju, veoma bitnog dokumentarnog filma koji je na svet došao u pravom trenutku ostavljajući pred nas nedvosmisleno pitanje – gde je čovekovo pravo mesto? Da li je potrebno baš u sve da se mešamo? Da li je jednostavno neophodno da prirodu ostavimo na miru, kako bi sprovodila svoje procese u svom tempu? I koji je naš stepen odgovornosti prema sistemima koje smo veštački stvorili? Da li će nas isti jednog dana nadrasti i progutati?
Pitanja je mnogo, a neke od odgovora možete potražiti u bogatom svetu dokumentarnih ostvarenja koja nam otvaraju neke nove vizure stvarajući prostor za kritičku i konstruktivnu misao. Možda je došao poslednji trenutak da se čovečanstvo vrati u svoju nišu, kako bi osigurali svoja sedišta na putovanju u budućnost ovom našom divnom planetom. Vredno je svakog pokušaja!
