Njujork Tajms ju je nazvao „boginjom ere automobila sa očima boje čelika“. Ona je stvorila viziju moderne žene svojim Autoportretom za volanom zelenog Bugatija (Bugatti). Ona je Tamara de Lempicka, omiljena umetnica dvadesetih godina prošlog veka, koja je predstavljala otelotvorenje jake, emancipovane i otmene žene sa stavom i jasnim ciljem da uvek dobije ono što želi.
Tamara de Lempicka, rođena Gorski, je nesvakidašnja ličnost, umetnica koja je svoju prošlost vešto krila s ciljem da izgradi što bolji imidž, tako da su biografi povest o njoj u godinama pre nego što je stekla nadimak „la belle Polonaise“ gradili na osnovu njenih izjava i pretpostavki.
Smatra se da je rođena u Varšavi 1898. godine u imućnoj porodici Borisa i Malvine Gorski koji su pored Tamare imali još sina i ćerku. Od malih nogu samostalna Tamara je sestru Adrijenu koristila kao modela za slikanje, u školi je vešto glumila bolest kako bi izbegla časove koji su joj bili dosadni, a sa svojom bakom je prvi put posetila Italiju gde je i planula strast prema umetnosti. Buntovna i uvek odlučna, jednom prilikom za vreme letnjeg raspusta odbila je da se vrati kući iz posete tetki u Petrogradu u znak protesta zbog razvoda roditelja i majčine ponovne udaje. Ostala je u Rusiji gde se zaljubila u Tadeuša Lempickog pod čijim prezimenom je i ostala zapamćena iako se nekada predstavljala kao baronesa Kufner (drugi muž baron Raul Kufner).
Godine 1916. se udala za Lempickog u Petrogradu gde će živeti i za vreme turbulentnih vremena Rusije – smene Romanovih, Oktobarske revolucije i uspona boljševizma. Par će posle revolucionarnih zbivanja najpre otići u Švedsku, a potom 1923. u Pariz u kojem počinju raskošni dani slave Tamare de Lempicke, talentovane art deko umetnice. U gradu svetlosti Lempicki će dobiti ćerku Kizetu koja će majku pratiti na njenim predstojećim putovanjima na kojima je učila i uobličavala svoje slikarstvo kojim je ozbiljnije počela da se bavi u baš trudničkim danima.
U Parizu je održala i svoju prvu Art Deco izložbu posle koje brojni modni magazini poput Harper‘s Bazaara počinju da primećuju njen rad. Kizeta će napisati memoare o majci u kojima će između ostalog slikovito opisati ljubav svoje majke prema luksuzu. Od svake prodate slike želela je da kupi narukvicu dok na kraju sva ne bude prekrivena dijamantima. U povesti o svojoj ekscentričnoj majci, Kizeta piše i o tome kako bi se sa raskošnih zabava vraćala kasno puna energije i utisaka. Mogla je satima da priča koga je sve upoznala, a poznavala je dosta slavnih ljudi poput Pikasa i Žana Kokta, a potom bi predano slikala do zore.
Prve lekcije iz slikarstva dobila je od Morisa Denija u Akademiji Ronson, ali je njen osoben stil oblikovao Andre Lot, tvorac tzv. sintetičkog ili bezbednog kubizma koji je na neki način govorio jezikom aristokratije. Ona se koristi geometrijskim elementima poput kupe i valjka i tehnikom ravne površine s krivim linijama. Ovo je posebno izraženo na portretima gde nabori tkanine i prevoji nagog tela kontrastiraju ravnoj, geometrijskoj površini npr. neboderima.
Često je pravila i kontrast između raskošne garderobe (šešira, svilenih haljina i nakita) i nameštaja u pozadini. Tamarini aktovi imaju nadmen izraz lica koji ukazuje na pripadnost visokom društvenom sloju iz kog i sama potiče. Čak i da nije rođena, a potom oba puta udata u imućnim porodicama, čak i da nije pripadala eliti, ova graciozna umetnica je imala držanje kraljice pod čijim nogama stoji čitav univerzum. Čak i u biranju svojih modela imala je nadmen stav, nije želela da slika bilo koga. Njen izbor bili su baroni, markize, princeze i kneževi.
Kizeta piše kako bi njena majka posle pozorišne predstave prilazila lepim devojkama i mladićima pitajući ih da ih naslika. Nije se snebivala da im otvoreno kaže da su u pitanju obnažene slike. Žene koje ona prikazuje na svojim delima odaju utisak nedodirljivosti, one provociraju svojim telom i izazovnim, lascivnim pozama dok su muški aktovi apolonski građeni sa izraženom muskulaturom. Gola ženska tela i arogantan, gotovo bezobrazan izraz lica nose pečat greha i erotike, senzualnosti i prividno sakrivene seksualne želje. One su manekenski građene i samouverene ljubavnice ispod čije garderobe se naziru obline tela koje vešto zavode posmatrača. Za prikaze grupnih ženskih aktova (Žene na kupanju, Grupa od četiri akta) u velikoj meri su je inspirisala turska kupatila, a uticaja je imala i njena biseksualnost (smatra se da je bila očarana izvesnom Rafaelom koju je prikazala na slici Lepotica Rafaela, a tu su i drugi portreti poput Dve prijateljice i Mirto, dve žene na kauču koji su ocenjeni kao lezbijski).
Prema mišljenju kritike i ondašnjih umetnika, ono što je uzdiglo Tamaru de Lempicku bio je način na koji je prikazivala svoje junake. Svaki od njih je nosio osobenu karakternu crtu, dok su se društveni položaj ili zanimanje jasno čitali sa njihovih lica, garderobe i telesnih poza. Ona je smatrala da je ključ njenog uspeha bilo to što je ona prva žena koja je slikala čisto i da su se stoga njeni radovi isticali među stotinu drugih. Ne čudi činjenica da su se za portret sa umetničkim potpisom Lempicke svi utrkivali ne pitajući za cenu. Milioner Buš je za portet svoje verenice platio sramno visok honorar koji je Tamara tražila, dok je kolekcionar dr Bokar unapred kupovao čitavu kolekciju njenih radova. Zanimljiv je i odnos sa piscem Gabrijelom d’Anuncijom čiji je portet žarko želela da naslika smatrajući da bi joj to otvorilo sva vrata, ali je njegova namera da je učini jednom od svojih mnogobrojnih ljubavnica rezultirala time da zamisao Tamare de Lempicke nikada ne dospe na platno. Naime, iako nije bila “nevinašce” odbila je udvaranje italijanskog pesnika i pisca posle čega je on, inače nenaviknut na odbijanje lepšeg pola, odbio da joj pozira. Međutim, i bez tog portreta njena umetnost je našla svoj put ka vrhu, a na listu ljudi koje je slikala upisala je i španskog kralja Alfonsa XIII i Elizabetu, grčku kraljicu.
Godine 1925. je nastalo najpoznatije delo poljske slikarke, ulje na drvetu Autoportret ili Tamara u zelenom bugatiju koji je naslikan za nemački časopis “Die Dame“. Slika prikazuje lepu plavušu sivih očiju, ledenog pogleda i jarko crvenih usana sa rukama na volanu i kacigom na glavi. Tamara je zaista bila takva. Lepa, uvek skupo obučena, nadmena i samouverena, nezainteresovana ni za šta što nosi etiketu osrednjeg. Njen ukus bi se lako mogao opisati čuvenom izjavom Oskara Vajlda : “Ja imam prilično jednostavan ukus, volim samo najbolje”.
Svesna da je na samom vrhu, da je najbolja i da odskače iz klasičnog art deko šablona Tamara je imala jasnu predstavu svog rada. „Moj cilj je bio da nikada ne kopiram, da stvorim novi stil, jasan, sa živim bojama i da prikažem eleganciju svojih modela“. Poseban akcenat je stavljala na stil pa su modne ilustracije neretke u njenom opusu. Prvu izložbu je održala u Parizu a 1927. godine a 1929. godine je osvojila priznanja za portrete svoje ćerke Kizete, u Poljskoj i Bordou. Inače, ćerku je često slikala, ali isključivo kao devojčicu o čemu svedoče portreti Kizeta na balkonu, Kizeta u roze haljini, Usnula devojčica.
Međuratni period je bio kratak period mira u kom su u Evropi počeli da duvaju vetrovi fašizma. Pošto se razvela od Lempickog 1928. godine, koji je postao pijanica i veći ženskaroš nego što je bio, nije dovršila njegov portret koji je danas ostao upamćen samo kao Portret muškarca čime je želela da naglasi da sa njim prekida svaku vezu.
Ponovo se udala, ovoga puta za bogatog barona Raula Kufnera sa kojim je emigrirala u Ameriku 1933. godine bežeći od tadašnje evropske umetnosti koja je sve više padala u ropstvo i bila prožeta kultom ličnosti. Tamo je živela u raskoši priređujući zabave u ogromnoj trospratnoj vili ukrašenoj u skladu sa njenim ukusom sa obiljem antikviteta koje su Kufnerovi preneli iz Evrope. Na zabavama i prijemima je okupljala sam krem društva, od stranih ambasadora, preko doktora i profesora do princeza i ostalog plemstva. Ove zabave su postale glavna tema vodećih američkih magazine, a u centru je naravno bila domaćica, „žena od zlata“, lepotica dugih ruku, vitkog stasa, raskošna plavuša koja je je zavodila jednim prekrštanjem dugih nogu i žena koju je Žan Kokto nazavao “osobom koja podjednako voli umetnost i aristokratiju”.
U američkim gradovima je održala brojne izložbe, od Njujorka, preko Los Anđelesa do San Franciska. Ubrzo u Ameriku stiže i apstraktna umetnost koju je predratna Evropa oduvala preko okeana. Tamara pokušava da svoj postkubistički i art deko stil prilagodi novoj umetnosti, čak koristi i špatulu u svom radu, ali nažalost neuspešno. Ubrzo će apstrakciju prevazići nadolazeći Pop Art. Njeni radovi su postali neubedljivi i njoj samoj. Posle mlake reakcije javnosti, koja je nekoliko godina ranije bila pomamljena njenom umetnošću, i ravnodušnosti kritike povodom jedne njene izložbe postalo joj je kristalno jasno da je to kraj. Njen ego nije mogao da podnese osrednje, ona je bila Tamra de Lempicka, kraljica dvadesetih i moderne umetnosti, morala je da ostavi snažan utisak. Nastavila je da se kreće u elitnim krugovima ali sve više sa statusom moderne i bogate baronese Kufner nego statusom umetnice. Posle smrti svog supruga, iz Njujorka će se odseliti u Hjuston, a 1974. godine u Kuernavaku, u Meksiko. Velika umetnica će teško oboleti 1979. godine, a naredne godine će umreti u snu.
Kizeta piše kako je ispunila majčinu poslednju želju da iz helikoptera njen pepeo prospe iznad grotla meksičkog vulkana Popokatepetl. Tako je skončala vatrena i lepa Poljakinja eruptivnog temperamenta čiji je život bio prava umetnička avantura prožeta glamurom i raskoši koje je za života toliko volela, ali i ljubavnim aferama i raznim govorkanjima. Bilo kako bilo, radove Tamare de Lempicke su otkrile nove generacije zaljubljenika u art deko, inspirisala je ne samo modnu već i filmsku industriju.
