Suzi King Tejlor (Susie King Tailor) je prva tamnoputa medicinska sestra koja je radila pri vojsci. Suzi je jedina afroamerikanka koja je objavila memoare o svojim ratnim iskustvima i prva koja je predavala u školi za nekada porobljene ljude, u Džordžiji.
Suzi King Tejor rođena je kao robinja 1848. godine na plantaži u Džordžiji, kao Susan Ann Baker. Sa sedam godina odlazi u Savanu da živi sa svojom bakom koja je šalje u ilegalnu školu kako bi stekla potrebno obrazovanje. Kasnije školovanje nastavlja sa raznim „učiteljima“, svojim prijateljima i sinom posednika njene bake. Uz njih je stekla osnovno znanje, a zatim učila uz pomoć dva bela mladića koji su svesno prekršili zakon i običaje. Nakon što je njena baka uhapšena zbog pevanja himne slobode, Suzi je primorana da se vrati kod svoje majke na ostrvo. Zajedno sa majkom seli se u Fort Pulaski, ali Unija je ubrzo zaposela grad. Potom sa stricem beži na ostrvo Sveta Katarina, gde su dobili zaštitu Unije i transfer na ostrvo St. Simons. Svojom sposobnošću da čita i piše Suzi je impresionirala komandanta vojske koji joj pruža priliku da vodi školu za decu i odrasle na ostrvu.
Ovim činom ona je postala prva tamnoputa učiteljica za oslobođene afroameričke učenike. Predavala je do oktobra 1862. godine, kada je ostrvo evakuisano. Na ostrvu je upoznala svog budućeg muža Edvarda Kinga, zapovednika u prvoj volonterskoj službi Južne Karoline koju su činili afroamerikanci. Suzi je tri godine zajedno sa mužem i vojnicima pomagala radeći kao medicinska sestra i pralja, ali i podučavajući vojnike da čitaju i pišu. Bila je predsednica ženskog korpusa za pomoć, pomoćne jedinice za ratne veterane. Posećivala je bolesne i povređene u prvoj bolnici za afroameričke vojnike u Beaumontu, Južna Karolina, gde je upoznala Klaru Barton, ženu koja je osnovala Crveni krst.
Godine 1866. vraćaju se u Savanu, gde Suzi osniva školu za oslobođenu decu. U ovoj školi ona je tokom dana učila decu, a tokom večeri odrasle. Iste godine joj umire muž samo par meseci pre rođenja njihovog prvog deteta, pa zbog otvaranja slobodne škole biva prisiljena da zatvori svoju. U Savani je živela još četiri godine nakon čega se seli u Boston gde će raditi kao sluškinja jedne bogate bele porodice. Tamo je srela svog drugog muža Rasela L. Tejlora. Ostala je u Bostonu do kraja života, povremeno se vraćajući na jug. Posle putovanja u Louizijanu 1890. da bi se brinula o bolesnom sinu, napisala je svoje memoare koji su objavljeni privatno 1902. godine.
Suzi je svoj život posvetila služenju drugih kroz podučavanje i lečenje, a bogato životno iskustvo naučilo ju je da o ljudima ne sudi prema njihovoj boji kože već isključivo po delima.