Mnogi bečki gastrabajteri žive zamišljajući dan kada će se odmoriti i uživati spavajući na klimavoj ležaljci ispod trešnje u zavičaju. U dokumentarnom filmu Mladena Đorđevića Sumrak u bečkom haustoru koji otvara ovogodišnju bioskopsku sezonu trećeg septembra, upoznajemo trojicu taksista koji dele sličnu priču. Oni su autsajderi i ne stide se toga.
Kako izgledaju životi ove trojice taksista i šta ih spaja? Zašto ne napuštaju Beč, a ne vole ga? Kakvu ulogu u njihovim životima igra vidovita žena?
Kada se početkom devedesetih u Jugoslaviji ugasilo svetlo, Darko Markov zatvorio je vrata i otišao u Beč. Taj raskošni Beč, nudio je gastarbajterima razne podzemne „šljake”, poslove rizične za zdravlje, rad na fabričkim trakama gde stojite na nogama dvanaest sati. Tog posla prihvatio se Darko i savijao kičmu tri godine. Kada je jednom krenuo da se počeše, mehanizam se odjednom zaustavio i alarmirao grešku u fabrici plastike. U toj fabrici vi ste isto što i pokretna traka. Robot ili rob. Kako hoćete. Zajeban je to grad, shvatio je Darko sa dvadesettri godine. Zato je počeo da vozi taksi, a usput je pisao roman Sumrak u bečkom haustoru, slušajući sve te putnike koje je prevozio sa tačke A, na tačku B. Kasnije je izvodio monodrame po malim pozorištima i kafanama i rasplakao pola bivše Jugoslavije pričajući o sudbini koja zadesi poštenog radnika.
Darko više voli da gleda komšijski zid u Stiškoj ravnici nego da ide u Prater, ali kada dođe u zavičaj, hvali Austriju. U kafani drži predavanje uz rakiju kako se u toj bivšoj monarhiji živi disciplinovano, da je pravda iznad svega i da se svi osećaju sigurno bez obzira na to što je dosta austrijanaca neodesničarskog političkog opredeljenja. Džava ne vara, pa ni narod ne vara državu. Svako ima poverenja u Austriju. Mada, ona ume da bude i te kako nemilosrdna. Kada je Darko došao do šaltera po socijalnu pomoć i potom rešio da dođe u Srbiju, radnik mu je rekao „zašto ideš u tu usranu državu?” Ponos ne košta koliko socijalna pomoć koju Darko odbija. Iscepao je zahtev i rekao „auf Wiedersehen.”
Ako gastarbajteri u Beču žele da se promene, dok nevešto govore nemački, naići će na nerazumevanje Austrijanaca, sve češće, desničarskog političkog opredeljenja. Netrpeljivi su prema autsajderima i nemaju motivaciju da bi se promenili. Ako čuju razgovor na srpskom, poruče u vidu naređenja – pričajte tiše ili pričajte nemački. Austrijski sistem kroti kao veterinar bika, zato gastarbajteri iz ove priče koriste svaku priliku da zaustave neki kombi i dođu u zavičaj. „Gospođo Perko, lepo je kad se izađe iz Beča. Izgleda kao izlazak iz tunela” kaže Darko jednoj riđokosoj ženi u belom kombiju. „Šta ćemo, moramo i tamo i ovamo” odgovara ona. I to je njihova sudbina.
U takvom Beču, u Beču sumraka jugoslovenske pionirske mladosti, vračare imaju mnogo posla. Srbi vole da ih posećuju onda kad su bolesni, kada su u dilemama, kada imaju probleme, kada su prevareni, umorni, kada ostanu bez para. U redu čekaju kafanske pevačice, automehaničari, taksisti, nesrećni bračni parovi, moleri koji rade na dalekovodima u Tirolu, vodoinstalateri, mnogi koji su krenuli pogrešnim putem.
Drugi taksista, Goran Pavlović veruje vidovitoj Vladici više nego bilo kome. Ona ga upozorava da ima veoma loše karte. Tri ljubavnice ga ne vole i neće ga ostaviti na miru. Plaća „tretman” 20 evra i ovoga puta odlazi sa pretskazanjem da će venčati nekom Snežanom. Odlazi do Šenbruna i u vodu baca odsečenu cipelu. To parče, nožem je odrezala jedna od bivših ljubavnica, kako bi ga zadržala za sebe. Izgleda da ne odlazi kod Vladice bez razloga. Žena ga je ostavila, pokazala je policiji lažne masnice i po zakonu koji datira još iz vremena Marije Terezije, policija je dužna da veruje njoj. Potom, kao u proročanstvu porodice Tarabić, Goran upoznaje Ruskinju Snježanu, postaje optimističan, hvali se drugarima kako ima diplomu dva fakulteta, kako je uredna, ne puši, ne pije. Goran počinje da uči ruski jezik i traži verenički prsten.
Milenko Radosavljević, treći taksista sluša Baha u autu. Ne može da preboli rastanak od žene koju je vradžbinama oterala njegova sestra. Živi u šupi, ne plaća račune pa je bio mesec dana u zatvoru. Uprkos tome, sin mu se školuje u Švajcarskoj, studira klavir i često mu svira klasičnu muziku preko Skajpa. Milenko bi voleo da ode iz Beča, da počne da obrađuje veliku njivu koju ima u zavičaju. Nada se tome, ali Vladica mu kaže: „tek za tri godine.” Savetuje mu da kupi ikonu Svetog Nikole i da pokuša da nađe neku drugu ženu. Rekla mu je da sledeći put dođe sa teglom meda koja će ostati kod nje tri dana. Posle toga će je pojesti i oterati svo zlo. Na kraju, kako bi pobedio turobni osećaj usamljenosti u goste prima sredovečnu ženu. Oboje, ophrvani nostalgijom ostaju u sumraku Beča i nadaju se životu u zavičaju.
Sumrak u bečkom haustoru je knjiga Darka Markova koju je adaptirao scenarista i reditelj Mladen Đorđević. Ona povezuje trojicu taksista, trojicu Srba koji se u Beču osećaju kao neželjeni gosti koji treći dan hoće da idu kući. Umesto tri dana, ostali su tu trideset godina. Nevidljivi, sa gorčinom u ustima staju svojim taksijem svakoj pivopiji, svakom razmaženom studentu, svakom konobaru posle Feierabend-a, svakom penzioneru otvore vrata i pitaju ga „Wie gehts?” Ova tri gastarbajtera ne pokazuju lažnu sliku o sebi, vrlo su radi da govore o mukama u carskom Beču. Zato ih je Darko okupio, kao i brojne druge gastarbajtere da bi radili na predstavi. Gledajući dokumentarac, postaje jasno da su svi ti ljudi stranci u Beču ali, posle toliko godina rada, postali su stranci i u svom zavičaju za kojim toliko pate. To je život, kada vam je najlepše u malom belom kombiju koji napušta Beč i ide ka Srbiji. Samo tu se osećaju srećno.
