Pojedine religije koriste ceremoniju sahrane kao način da pokažu koliko slave život. Običaja ima koliko i različitih kultura, međutim neki običaji ljudima iz drugih kultura mogu delovati u najmanju ruku egzotično.

Da li bi smrt trebalo da bude uzrok za slavlje ili tugovanje? Čitajući i istražujući verovanja različitih religija došla sam do zaključka da nema jednostavnog odgovora. Pojedine religije koriste ceremoniju sahrane kao način da pokažu koliko slave život. Običaja ima koliko i različitih kultura, međutim neki običaji ljudima iz drugih kultura mogu delovati u najmanju ruku egzotično. Tako se prilikom opraštanja od pokojnika običajno prinose razne žrtve i pokloni u vidu hrane, odeće, cveća, a određeni delovi Kine otišli su još dalje u običajima ispraćanja umrlih. Ljudi iz ruralnih delova Kine i Tajvana idu tako daleko u egzotiku da za ceremoniju sahrane unajmljuju striptizete. Da, dobro ste pročitali. Tako je barem bilo do nedavno.

Unajmljivanje striptizeta za sahrane se u delovima Tajvana učestalo sprovodilo do osamdesetih godina, a ovu praksu kineska vlada pokušava da suzbije, te je u februaru 2015. godine donela zakon o zabrani angažovanja striptizeta, međutim neizvesno je kada će zakon zaživeti u praksi.

Osnova ovog običaja jeste u tome da se uspešnost bilo kog događaja meri time koliko je ljudi prisutno. U skladu sa ovim razmišljanjem ljudi su počeli da angažuju striptizete kako bi privukli što više gostiju na sahranu verujući da što više ljudi bude bilo na sahrani, bogovi će biti milostiviji i odrediće pokojniku bolju karmu i daće mu bolji zagrobni život. Drugi veruju da se na ovaj način pokazuje koliko je neko bogat i uspešan jer pored striptizeta tu su i mažoretkinje, igra zmajeva, mladići obučeni u tradicionalnu odeću koji sviraju bubnjeve. Ovakve sahrane koštaju i do 20.000,00 US dolara.

Često se događa da postoje i testamentom određeni uslovi i želje iza pokojnika. Jedan čovek je sa svojim prijateljem podelio svoju posmrtnu želju. Naime, on je poželeo da mu naprave otvor na kovčegu i da striptizeta igra ispred njegovog kovčega kako bi on mogao da je „posmatra” kroz istu. Ovakvih besmislenih zahteva ima mnogo, a naslednici ispunjavaju pokojnikove želje jer se plaše gneva duha umrlog.

Ceremonija obično počinje tako što najstariji sin oblači ritualnu odeću i pokojnom ocu nudi hranu za zagrobno putovanje. Porodica, dok nariče na kolenima ide do pokojnika (naravno prva narikača ima mikrofon). U kovčeg se stavlja novac za sledeći život, a potom se kovčeg zakiva što simbolizuje opraštanje od zemaljskog života. Poslednja stvar koju porodica želi jeste da pokojnikova duša završi u čistilištu i zbog toga postoji orkestar devojaka koje sviraju trube, mladići koji sviraju bubnjeve (oni se još nazivaju i „budistički predvodni auto”) kako bi oterali zle sile i „raščistili prolaz” do sledećeg života. Pokojnika u kovčegu iznose iz kuće, narikača u ritualnoj odeći nariče preko mikrofona, električnim cvećem ukrašeni automobili koji su ustvari improvizovana bina za stiptizete koje plešu uz šipku i pop pesme i tako od kuće do groblja i na samom groblju. One skidaju odeću i na sahranama ukoliko im se dobro plati pa čak i na samom groblju ukoliko je to bila pokojnikova želja. Striptizete se angažuju ne samo na sahranama već i na slavljima vezanim za različite duhovne praznike. U hrišćanskom svetu sahrane nisu ovako „žive”. Odeća je svedena, ljudi tuguju i u tišini iskazuju poštovanje i poslednji pozdrav preminulom. Koliko religijsko poimanje smrti ima veze sa događajima koji je opisuju – rekla bih veliko. Ovom prilikom ne bih da ulazim u filozofiju religije, ali kakva god da je situacija, ukoliko nikome ne šteti, neka pokojnike svaka kultura ispraća onako kako želi, ma koliko taj ispraćaj drugim kulturama izgledao neobično ili neprikladno.