Stihoterapija – pesničko veče, razgovor povodom pesama, radionica i zagrljaj. Tokom 2023. godine publika je ovako opisivala susrete pesnika u biblioteci.
Stihoterapijski susreti doprinose prepoznavanju, podizanju svesti o određenoj temi, stanju, osećanju. Pored ciljanog razgovora, prisutna je uvek i jednostavna želja za razmenom zadovoljstva nakon pročitanih pesama.
Stihoterapijski susret je nežno i oprezno planiran, a program aktivnosti utemeljen na saodnosu teksta i čitalačke publike, odnosno umetnički oblikovanog teksta i onih koji tekst doživljavaju. Ovakav događaj namenjen je svima koji vole čitanje u pravcu samospoznaje, ali i ljudima koji uživaju u kreativnim i interaktivnim dimenzijama čitanja. Vođena čitanja i tumačenja mogu voditi do razumevanja i rešavanja problema bitnih kako za pojedinca, tako i za zajednicu, do promena u pristupu određenim situacijama. Značaj kohezije u okviru stihoterapijske grupe oslikava se stalnom manifestacijom snage da se negativno preusmeri u pozitivno, osvešćeno i racionalizovano.
U deljenju je suština. Naša publika ima potrebu za razmenom. Svaki trenutak samoopažanja, samorazumevanja i izražavanja vodi ka uvidima i idejama koji doprinose svima prisutnima. Lako bismo mogli da izdvojimo intelektualne, socijalne i emocionalne aspekte stihoterapijskih susreta, a za sve je preduslov poverenje. Intelektualni aspekt susreta ima u temelju razmenu ideja, primere konstruktivnih razmišljanja i rešenja. Pripadanje grupi i osećaj da nas neko čuje i razume drugi je važan sloj naših susreta, a možda i najvredniji emocionalni aspekt za krajnji cilj ima bolje razumevanje sebe i svojih htenja, želja i stanja.
Stihoterapijski susreti su se najčešće dešavali na kraju radne nedelje i doprinosili zajedničkom osećaju olakšanja.
U prvoj godini organizovano je dvanaest susreta. Birali smo pesničke zbirke čijim smo čitanjem i tumačenjem osećali da možemo ostvariti osećaj pripadnosti i razviti pozitivne vrednosti u grupi. Svaki susret kreće identifikacijom i preko uvida vodi ka katarzi. Stihovi prve gošće Stihoterapije Marije Kostić „govorim usamljenim jezikom, ozdravim kad ga neko razume“ uspostavili su se kao moto svakog susreta.
*
Poslednji susret u 2023. godini, ujedno i praznični, desiće se u petak, 22. decembra u 19 časova u biblioteci „Filip Višnjić“ na Voždovcu. Gost Đoko Zdraveski beogradskoj publici je poznat od ranije, a najsvežiji susret sa njegovom poezijom omogućen nam je publikacijom Izbor iz savremene makedonske poezije koju je priredila pesnikinja i prevoditeljka Valentina Bakti.
Poezija Đoka Zdraveskog je autentična. Formira specifične i višeslojne odnose prema tradiciji, koji nekad liče na oponašanje, a katkad na parodiranje ne bi li se u bogatstvu negovanih veza i onih svesno prekinutih uspostavila kao prepoznatljiva, višesmerna i značenjski složena.
Lirski subjekt Đoka Zdraveskog uspostavlja se tonom mudraca,
posle toliko vremena
ja i odveć već znam. znam sitnice
o svim lukavstvima i podmuklostima.
o dvoličnosti i o tajnim igrama straha.
znam i odakle je dolazio grč u zagrljaju.
Tonom onog koji zna više, koji je primetio, osvestio, razumeo, dokučio, osetio, doživeo, iskusio i preživeo. Opet preživeo.
Samoreflektujućem tonu ne pripadaju, kao što bismo očekivali, tišine. Tišine su cilj. Do njih se dolazi na kraju. Tišine nastaju nakon čeprkanja, nakon previranja, nakon samotumačenja.
Tišina nije prostor bez zvuka. Tišina je prostor bez misli.
Jednom uspostavljen refleksivni pesnički identitet ima unutrašnju potrebu da i druge pozove na tajanstvenu igru mirno sanjaj svoje bregove gradove i prošle živote.
Iako sasvim izdvojen, onaj koji posmatra i tumači, lirski subjekt raste i razvija se u saodnosima. Koliko god usmeren na samoću, na sebe, na nestajanje, na odustajanje, na sumnju, ima potrebu da brine o onima u koje sumnja, od kojih odustaje, od kojih odlazi, posle kojih se osamljuje. Ljudi ostavljaju tragove, dodiri postaju nevidljivi suveniri za naredna putovanja.
(…)ostaviću iza sebe(…)
putnike neke
koji su ostavljali tragove
kada su prolazili kroz mene
ostaviću svoju priču
nekome za koga će biti nevidljiva
i sa sobom poneću je
nehotice
Putovanje nikada nema odredište. Prtljag je večno samo metafora. Uvek više emocionalan nego materijalan. Figura lutalice intenzivira igru.
kad budem otišao iz ovog grada –
a moraću jednog dana,
jer putnik sam
i dom svoj nemam –
ostaviću iza sebe jednu priču
Dok čitamo prethodne stihove, lirski subjekt je već postao neko drugi. Dvojnik samog sebe. Lirski junak se stalno dovodi u pitanje, a sve to kao zalog očuvanja životnog stila, lične filozofije trajanja i na kraju, stvarne vrednosti za sobom ostavljene priče.
moje levo rame
je ljuljaška
iz tvog sna.
Upravo poput ljuljaške, poezija Đoka Zdraveskog igra se čulima. Uživljavanjem u poetski svet, melodiju stiha i pesničke slike stičemo utisak da smo poljuljani, a da informacije o kretanju, vibraciji i gravitaciji poseduje samo lirski junak. Putem senzornih receptora, prilikom ljuljanja, naizmenično osećamo pospanost i strah. A kuda priča ide i kako se zaustavlja ljuljaška – zna samo on.
O trenucima pre straha, o sekundama posle tišine i o nama koji smo brodić od papira usred potopa koji vapi za kopnom, pričaćemo sa mudrim Đokom sledećeg petka.
