Staša Vukadinović je jedna od onih osoba za koje dok čitate njihove priče imate utisak da ih poznajete, te da su i u stvarnosti deo vaših života. Staša je u stanju da napiše priču o mačetu koje je isplivalo iz prljave reke pa da se vi postidite nad time kako ste nekad u stanju da previdite neke situacije i ne obratite pažnju na magiju života koja se svakog dana dešava nezavisno od toga da li ste ustali na pogrešnu nogu ili imali stresan dan. Mislim da bi Staša bila odlična drugarica Malom princu, ako ne i mala princeza lično, princeza pustolov. Upoznajte devojku čije priče motivišu da pogledate svet oko sebe i isključite svog autopilota.
Fotografije: Milena Goševski
ĆAO STAŠA. HAJDE DA PRESKOČIMO SVA ONA UOBIČAJENA PITANJA KOJA SMO TAKO ČESTO SKLONI DA POSTAVLJAMO KADA NEKOGA TEK UPOZNAMO, TE ODMAH PRELAZIMO NA STVAR – TVOJE PRIČE. ČITAJUĆI IH, ČOVEK STIČE UTISAK DA TE JE BAREM MALO UPOZNAO. KADA SI POČELA DA PIŠEŠ I OD KADA OBJAVLJUJEŠ PRIČE, KAKO JE NASTAO BLOG “JA SAM STAŠA” I ZAŠTO GA VIŠE NE PIŠEŠ?
Zdravo. Javno sam počela da pišem 2012. godine. Pre toga sam pisala samo privatna pisma, u kojima sam opisivala trenutne doživljaje. U jednom trenutku, osoba kojoj je odlazio najveći deo mojih pisama više nije bila tu, i ja sam ostala s rečima s kojima nisam znala gde ću. U to vreme sam krenula na jahanje, i bila sam strašno obuzeta utiscima. Jasno, mogla sam da pričam prijateljima o tome, ali istina je da nikako ne uživam u pričanju koliko u pisanju. I tako sam skapirala – moram da pišem. A pošto nemam kome da pišem, pisaću svima. Tako je nastao blog, i tako su nastale priče. Blog se u jednom trenutku spontano preselio na Fejsbuk.
KAKO NASTAJE PRIČA? DA LI U TRENUTKU KADA SE DOGODI TI KAŽEŠ SEBI – STAŠA UPAMTI OVAJ MOMENAT, TO BI MOGLA DA BUDE SJAJNA PRIČA ILI UPIJAŠ TRENUTKE, PA IH ONDA EVOCIRAŠ I KOMBINUJEŠ U MOMENTU PISANJA?
Često opišem događaj istog dana kad mi se i dogodi, ili ubrzo potom. Tako nastaje dobar deo mojih priča. S druge strane, priča katkad bude izazvana nekim spontanim razgovorom ili raspravom. Tada mi se obično ureže u glavu neka misao koja mi ne da mira dok je nekako ne razbistrim. Onda nekako po pravilu zagrebem i po sećanjima, pa aktuelne događaje uvežem s događajima iz detinjstva. Tako je, na primer, nastala priča o tridesetom rođendanu, ili priča o kosi ili jedna stara blog priča o dozivanju duhova.
DA OSTANEMO JOŠ MALO NA TEMI TVOG PISANJA, INTERESUJE ME DA LI SU TI POTREBNI NEKI POSEBNI USLOVI POPUT POTPUNE TIŠINE ILI VOLIŠ DA SLUŠAŠ MUZIKU DOK PIŠEŠ I AKO DA, ŠTA SLUŠAŠ U TIM MOMENTIMA? DRUGIM REČIMA IMAŠ LI NEKE RITUALE POPUT SEDIM SAMO ZA MOJIM RADNIM STOLOM U RANO JUTRO, PIJEM KAFU I SLAŽEM MISLI I UTISKE ILI KADA TI DOĐE MOMENAT REČI SAMO TEKU?
Nisu mi potrebni posebni uslovi, i nemam rituale. Najveći deo priča napisala sam uveče, u ulici Laze Telečkog, u kojoj sam živela do pre pola godine. Novosađani znaju šta to znači. Koncentracija je važna, ali moju koncentraciju uglavnom ne ometa spoljni svet, već unutrašnji.
BUDUĆI DA SVOJE PRIČE REDOVNO OBJAVLJUJEŠ NA FEJSU I LJUDI SU SE VEĆ ODOMAĆILI KOD TEBE, VIDI SE DA REDOVNO PRATE I UKLJUČUJU SE U DEBATU. KOJA PRIČA JE BILA TA KOJA JE KASNIJE IZAZVALA NAJVEĆU LAVINU KOMENTARA I KAKO IZLAZIŠ NA KRAJ SA NEGATIVNIM KOMENTARIMA I USLOVNO REČENO HEJTERIMA KOJI SU NEODVOJIVI DEO INTERNET ZAJEDNICE?
Mislim da je to bio tekst “Neću na piće”. Doduše, to je bio tekst na jednom portalu za koji sam pisala, i onda se na tom portalu u komentarima okupila neka ekipa koja me uopšte ne zna iz drugih priča, i baš su bili grubi i raspojasani. Inače, taj tekst se bavio muško ženskim odnosima, a takvi tekstovi valjda uvek lako raspiruju vatru. Ljudi koji me čitaju na Fejsu su me nekako skapirali, pa i kad nisu saglasni sa onim što napišem, to prećute ili lepo i razložno iskažu svoje neslaganje. Uopšte nije fora da svi mislimo isto. Fora je da i u neslaganju budeš pristojan. Ali, ne srećem se često s hejterima. Dese se ponekad tek. I svaki put kad se dese, pomalo se zbunim. Posle zaboravim, šta ću.
U TVOJIM AVANTURAMA UGLAVNOM TI DRUŠTVO PRAVI NIMERIJA, TVOJ PAS. DA LI BI ŽELELA DA NAS POVEDEŠ U VIRTUELNU TURU VAŠIM NOVIM SADOM?
Pa, sad smo u Starom gradu, i strašno sam srećna što sam konačno uspela da tu iznajmim stan. Ovaj kraj je sav kao neka priča. Gospodstven i smiren, a živ i šarmantan. Tu odmah desno nam je kereći parkić kod Muzeja Vojvodine. Nimerija iz parkića redovno otrči do Riblje pijace, tako da možemo za njom. Inače ne volim pijace, kad sam bila mala dobijala sam tihi fras kad me odvedu na pijacu. Ali, vidite kako je Riblja drugačija nekako? Ili je meni drugačija, otkud znam. Tu ćemo kupiti voće i mladi luk. I cveće. (Imam samo jedno pravilo u stanu – na radnom stolu uvek mora da bude sveže cveće.) E sad, budući da smo na Ribljoj pijaci – na korak smo od zakoraka u Podbaru. Stari grad je Stari grad, ali Podbara je… Podbara je ulica Zlatne grede i Jovina gimnazija i Almaška crkva i Ulica Save Vukovića i jedna neverovatna kuća duhova u kojoj sam provela jedan intenzivan i važan deo života. Podbara najbolje na svetu miriše u maju. Podbara je moja velika ljubav. Ovo je previše Podbare za mene u jednom cugu, ‘ajmo na Kej. Da je leto, išli bismo na Bećarac, plažu. Ovako ćemo šetati po parku koji se nalazi između Dunava i Filozofskog fakulteta. Što kaže Duca: “Nigde drugde i nije mogao da bude taj naš fakultet, nego ovde.” Da gleda Tvrđavu i Dunav, melanholik. S keja ćemo na pivo, ili kod Ivke na ručak. Ivka je moja drugarica Ivana koja kuva najbolje na svetu ikada, zavrteće vam se u glavi od njene kujne.
NIMERIJA I TVOJ NAČIN VASPITANJA I PRISTUP KOJI IMAŠ PREMA NJOJ I NJENOJ SLOBODI POMALO ME JE PODSETIO NA ODNOS KOJI HOLI GOLAJTLI U DORUČKU KOD TIFANIJA IMA PREMA SVOJOJ MAČKI BEZ IMENA (NIMERIJA EVIDENTNO IMA IME, ALI U JEDNOJ PRIČI SE SEĆAM DA SI SPOMENULA KAKO JOJ PRUŽAŠ DOVOLJNO SLOBODE TE DA AKO JEDNOG DANA ŽELI DA ODŠETA I NE VRATI SE, TO ĆE BITI NJEN IZBOR..). MNOGI ĆE REĆI DA JE TAKAV “POMIRLJIV” STAV POKAZATELJ MANJE LJUBAVI, ALI MOJ UTISAK JE DA JE TIM MEĐUSOBNIM POVERENJEM I PROSTOROM OVO SAMO ZNAK VEĆE LJUBAVI I POŠTOVANJA. KOJA JE BILA NAJVEĆA AVANTURA U KOJOJ STE TI I NIMERIJA UČESTVOVALE?
Nimerija voli da lunja. Nisu svi psi takvi, neki su najsrećniji kad su vlasniku uz nogu. Ali ona baš mnogo voli da slobodno procunja. Možda je njoj najveća avantura bila ona kad se pofajtala sa stafordom koji ju je napao u psećem parkiću. Meni je prilično draga junska noć u kojoj smo drugarica, drug, Nimerija i ja šetali Kejom, i iznebuha rešili da moramo na brod. Crkli, pukli, ali na brod moramo. Inače, na te brodove ne možeš tek tako da uđeš. To jest, ne možeš nikako. I onda smo, budući da smo svo troje svršeni studenti književnosti, smislili priču kako pišemo važan rad na temu Brodovi Dunava i njihov uticaj na… i kako nam je neophodan bliski susret sa istima. Probali smo na 3 broda, uzaludno, a onda je drugarica, kao najšarmantnija, otišla sama da pregovara i uspela da odobrovolji tog nekog čuvara da nas pusti na brod. On je naposletku popustio, uz uslov da psa ostavimo na keju. Naravno, mi smo bili u fazonu – ili svi ili niko, i najposle smo se svo četvoro našli na brodu. Bila je noć i bilo je baš super. Brodovi su super. I pas, kao deo ekipe, je baš super.
OD ČIJIH PRIČA I PESAMA TI SRCE ZAIGRA?
Ovih dana – od pesama i priča Ognjenke Lakićević.
U OPISU BLOGA U DELU O MENI KAŽEŠ: “VERUJEM U VILENJAKE, A KADA SE SMEJEM SUZE MI TEKU U POTOCIMA”. KO SU VILENJACI I KAKO IH PREPOZNATI I ŠTA ILI KO MOŽE DA IZAZOVE DA SE TOLIKO SMEJEŠ DA TI POTEKU SUZE?
Nema tu neke univerzalne formule. Meni je neko vilenjak, a tebi na primer uopšte nije. Što nas dovodi do zaključka da je vilenjak u oku posmatrača. Ipak, postoje ljudi koji nekako posebno intenzivno sijaju, isijavaju magiju, i to je vidljivo mnogima. To su možda univerzalni vilenjaci. Čini mi se da je Florence (and the Machine) univerzalni vilenjak. Što se smeha tiče, čim se naglas nasmejem, krenu mi suze. Postoji nekoliko ljudi u mom životu s kojima se često tako smejem. Kad se desi van kontakta s njima, pa to je divota. Inače, slabo reagujem na smišljene fazone, ne volim viceve, ne volim ništa što jako želi da je smešno. E, a ovaj mali Zvoganj mi je smešan. Tomice, macmac…
KAKO ČUVAŠ DETE U SEBI?
Uopšte nisam sigurna da ga čuvam. Mislim, nije to neko svesno čuvanje. Živim kako osećam. Uglavnom stvari i događaje posmatram i doživljavam kao film/priču. Ne radim to smišljeno, to je sa mnom prosto tako. Možda mi to pomaže da ne upadnem u kolotečinu odraslog života. Često se, dok pišem, prisećam momenata iz detinjstva, pa tako valjda dete i ja ostajemo u kontaktu.
KADA POMISLIŠ NA DETINJSTVO, KOJE SLIKE TI PRVE NAVIRU?
Kako ulazim u bakinu kuću i pitam je da li ima nešto slatko. Sestra Natalija i ja kako se penjemo po orahu i urezujemo u koru znak našeg tajnog društva. Žuti Stojadin. Psi i mačke dovučeni s ulice.
DA MOŽEŠ DA BIRAŠ U KOJOJ PRIČI I SVETU BI ŽIVELA?
Uh, pa to se stalno menja. Evo, sad ponovo intenzivno gledam seriju Mad Men, i ubeđena sam da mi je baš tamo mesto, u tom prostoru i vremenu. Kad gledam ili čitam Šerloka Holmsa, dođe mi da zajecam što ne živim u Londonu krajem 19. veka. Dok čitam Gorana Petrovića, haluciniram da sam baš ja Saša iz Atlasa. U vreme čitanja Igre prestola bila sam srčana ćerka Neda Starka. I tako vazda.
PIŠEŠ ČESTO O LJUDIMA KOJE SREĆEŠ USPUT, O SVOJIM PRIJATELJIMA I SITUACIJAMA KOJIMA SI SVEDOK, MALIM I VELIKIM ZALJUBLJIVANJIMA I TIM POSEBNIM LJUDIMA KOJI SIJAJU? MISLIŠ LI DA DANAS, U ERI U KOJOJ ŽIVIMO, KADA JE DOSLOVNO SVE NA PRODAJU, DA SU SE I LJUBAVNE VEZE PROMENILE I VAŽE LI SADA NEKA NOVA PRAVILA
U SVETU MUVANJA, IZLAZAKA ILI JE SUŠTINSKI SVE OSTALO ISTO SAMO SE PROMENILA FORMA?
Ne mislim da je ovo vreme u tom smislu mnogo drugačije od nekog prošlog, nego “svako je vreme najgore vreme”. Ne umem da iznosim neke univerzalne istine na ovu temu, jer, i ako postoje, meni su strane. Imam oko sebe izvanredne ljude koji divno žive u zajedništvu, poznajem neke krasne koji su sami, i sasvim prisno znam neke neke koji su često zalutani u svemu tome. I čini mi se da svi tragamo za nečim. I svi smo valjda željni da nas neko prigrli takve kakvi jesmo. Tu se onda javlja pitanje – koliko smo u stanju da i sami prigrlimo nekog takvog kakav jeste. Možda smo danas malo površniji, pa mislimo – okej, s tobom mi ne ide sve kao po loju, ima s kim će ići, ili ako nema, odoh dalje sam(a). Pa dobro bre, ali nije poenta u tome. Poenta je da smo se nas dvoje sreli, baš nas dvoje, i u vazduhu i stomaku i glavi titra osećaj da nas dvoje možemo da napravimo neku dobru priču. Ne oseti čovek to baš često, ne? A opet, neretko, i kad osetimo to, budemo u fazonu da bežimo. Jer nas je strah. A što reče jedna Maja: “Staša, ja se straha gadim.” To je jedino što sa sigurnošću mogu da kažem na ovu temu. – Ja se straha gadim!
PRIPADAŠ GENERACIJI KOJA PAMTI VREME I PRE INTERNETA I DRUŠTVENIH MREŽA, ALI ISTOVREMENO I GENERACIJI KOJA DANAS DOBRO PLIVA U OVIM NOVIM VODAMA. MISLIŠ LI DA SMO U NEKOJ VRSTI PREDNOSTI U ODNOSU NA KLINCE KOJI OD ROĐENJA ODRASTAJU UZ DRUŠTVENE MREŽE I INTERNET? SMATRAŠ LI BOLJOM NAŠU ILI NJIHOVU POZICIJU? I KAKO BALANSIRAŠ IZMEĐU ONLAJN I OFLAJN PRISUSTVA?
Mislim da smo pomalo zbunjeni, jer smo se našli na prelazu dva vremena, dok je klincima vreme s društvenim mrežama jedino koje poznaju. Mi smo deo ekipe zbog koje prave ono “Setimo se kako je bilo kad smo Mi bili deca” pa stave park i drvo i žvazbuku i kasetu na premotavanje i tako to. Razumem takav stav ljudi koji su živeli u drugo vreme, ali ne držim se toga. Što je bilo više biti neće, idemo dalje, hajde da sadašnjosti i budućnosti doprinesemo najviše što možemo. Ne balansiram onlajn i oflajn. Uvek sam (i) onlajn. Ali, kada se s nekim, s namerom, nađem oči u oči, onlajn svet je u drugom planu.
NEMALI BROJ PUTA SU SARME BILE AKTER TVOJIH PRIČA. ZANIMA ME ZAŠTO BAŠ SARME, A NE SLADAK KUPUS ILI MUSAKA ILI NE ZNAM SARMICE U VINOVOM LIŠĆU? ŠTA SARMA ZA TEBE SIMBOLIZUJE?
Slatki kupus ne podnosim. Musaku volim, ali ne crkavam zbog nje. Ne postoji ni jedno jelo za kojim baš umirem od čežnje. Osim sarme. Sarma je sarma. Sarma je nešto najbolje na svetu. Ne umem da objasnim. Samo zbog sarme me nikad ne grize savest, koliko god da je pojedem. A kad joj dodaš pavlaku i vruć hleb… Šta ti je tačno nejasno?
MNOGO LJUDI UŽIVA U TVOJIM PRIČAMA, DA LI JE KONAČNO NA POMOLU KNJIGA? IMAŠ LI NEKIH LEPIH PLANOVA ILI AKO NISU PLANOVI ONDA ŽELJA NA KOJIMA TRENUTNO RADIŠ?
Uh, kad me onomad kontaktirala izdavačka kuća s namerom da mi objavi knjigu priča, sva sam bila srećna, presrećna. Onda sam se prestravila, i pronašla 300 razloga da odugovlačim koliko god mogu. Ali, ove jeseni, u priči sa nekim meni bitnim i bliskim ljudima, nešto se razbistrilo. Možda je stvarno sad vreme. Kad kažem sad, mislim u narednih pola godine/godinu dana. Kao da i sama, po prvi put, osećam da je vreme za knjigu. No, da ne pričam unapred. Kad bude, znaćete.
