Snežana već nekoliko godina hrabro sama šparta širokim prostranstvima spajajući geografske širine i dužine zahvaljujući svojoj fizičkoj i mentalnoj snazi, krstari svetom na svom biciklu. Istinski je avanturista i velika inspiracija mnogima koji bi želeli da se i sami nađu u prilici da upoznaju i vide svet svojim očima. Njen blog je do sada bio prava meka ljubiteljima putovanja i Snežaninog pripovedanja, a nedavno je objavila knjigu „Zakotrljaj me oko sveta“ u kojoj piše o svojim prvim mesecima na drumu i početku putovanja. Puno toga sam želela da je pitam, da saznam štošta o pustolovinama koje je doživela, ali kako nam to vreme ni prostor nisu dozvolili, sačekaću neku sledeću priliku da naš razgovor nastavimo
Putujete svetom na biciklu od 2011. godine, za vas pretpostavljam ovo više nije putovanje već način života?
Da, već duže vreme to je način mog života jer i ne razmišljam o završetku putovanja i povratku. Pokušavam – i za sada uspešno nalazim načine da nastavim dalje. U budućnosti ću gledati da boravak na drumu malo više prilagodim nekim konvencionalnijim modelima života. Recimo, nameravam da u pojedinim mestima ostajem duže, da bolje upoznam lokalno stanovništvo i možda da negde volontiram koliko zbog uštede novca, toliko da bih bolje upoznala neku zemlju i njene običaje. Dokle god mi takav način života bude odgovarao, dok se ne budem zasitila promena, stalnog učenja i saznavanja nečeg novog o svetu i ljudima, dotle ću ovo raditi.
Nedavno ste se vratili u Srbiju radi promocije vaše knjige „Zakotrljaj me oko sveta“. Da li vam Srbija izgleda drugačije danas nakon toliko pređenih kilometara i koliko je bio težak povratak?
Srbija mi izgleda drugačije nego kad sam otišla, mada na moje utiske sigurno utiče i to što je sada posmatram kao neko ko je privremeno tu, gotovo kao turista. U svakom smislu mi izgleda bolje. Primera radi, ljudi su mnogo ljubazniji nego što ih ja pamtim i to ne samo prema meni nego generalno i jedni prema drugima. Iako sam uvek mislila da je Srbija prelepa zemlja kad je reč o prirodnim bogatstvima, jer sam planinarila i putovala biciklom po njoj i dosta toga sam videla, tek sad u punoj meri primećujem koliko zapravo imamo da ponudimo strancima. Na svakom koraku zatičem sebe kako pomislim: „Ovo se mora dopadati turistima zbog toga i toga, a ono zbog nekog drugog razloga.“ Nije nevažno ni to što sam prvih sedam meseci putovala sa strancem, Amerikancem sa kojim sam bila i u emotivnoj vezi i što smo proveli gotovo mesec dana vozeći kroz Srbiju. Tada sam počela da posmatram Srbiju i iz tuđeg ugla, a kasnije, putujući po raznim drugim zemljama, naučila sam da budem u poziciji „stranca-putnika“ koji zapaža vrlo specifične stvari u svakoj zemlji, pa sad to nesvesno radim i kod kuće.
Kad je reč o mom povratku radi štampanja i promocije knjige, to je bila teška odluka. Do mesec dana pred dolazak, nisam uopšte planirala da prekidam putovanje i da se privremeno vraćam. To sam odlučila tokom maja, dok sam bila „zaglavljena“ u Ulan Batoru u Mongoliji zbog snegova koji su naprasno počeli u maju i padali svaki dan. Mnogo sam razmišljala šta da radim, na koji način da sa daljine organizujem štampanje i distribuciju knjige i onda sam shvatila da to neće moći bez mog prisustva. Ali pribojavala sam se tog prekida pre nego što sam ostvarila san o putu oko sveta ili pre nego što sam se zasitila lutanja.
Mislim da je ta odluka bila drugi najteži izazov od početka mog putovanja. Prvi je bio pisanje knjige. Trebalo je smiriti se na jednom mestu, ostati pet-šest meseci negde izolovan i raditi svaki dan na tekstu. U odnosu na neprekidno kretanje tokom dve i po godine pre toga i slobodu da pođem gde i kad hoću, to je bio veliki preokret – samoutamničenje. Takođe, trebalo je smognuti snagu i da ponovo proživim sve što mi se dešavalo sa mojim saputnikom i emotivnim partnerom, pošto je to prisećanje često bilo veoma bolno.
Da li ste pre polaska imali neophodna iskustva za tako veliku avanturu? Kampovanje, kondicija, suočavanje sa nepredviđenim okolnostima, koliko ste bili pripremljeni za sve to?
Ne, ja sam krenula potpuno „grlom u jagode“ (smeh). Imala sam vrlo malo kamperskog iskustva i to sa planinarima, što znači u velikom društvu i uglavnom u povoljnim vremenskim okolnostima. Imala sam nekoliko godina planinarskog i cikloputničkog iskustva ali samo na kratkim, vikend-turama. Samo sam jednom napravila šestodnevnu solo turu biciklom po Srbiji, ali opet nisam kampovala „na divlje“, već sam ostajala u zvaničnim kampovima ili sam plaćala privatni smeštaj.
Zbog toga, zbog neiskustva, bojala sam se svega i sve mi je predstavljalo problem: i stalne kiše, i kad spavam na vlažnom tlu, i to što nemam odgovarajuću opremu, a o strahovima od zmija, divljih životinja, loših ljudi da ne govorim. Mislim da je mom saputniku u početku bilo veoma teško sa mnom. Evo ja sada u Srbiji vozim pet dana po neprekidnim pljuskovima, jer sam zakazala tribine i želim da na njih stignem biciklom. I često mi padne na pamet kako pre tri godine nikada ne bih ovo radila već bih ili čekala bolje vreme ili bih jednostavno sela u autobus.
Na putovanje ste krenuli sa Brajanom sa kojim ste bili u emotivnoj vezi i delili isti san o obilasku sveta biciklom. Ipak, nakon nekoliko meseci zajedničkog putovanja odlučili ste da se razdvojite. Koliko je bilo komplikovano uskladiti želje partnera sa vlastitim željama?
Nismo odlučili da se razdvojimo, već je Brajan mene ostavio. Odlučio je da ostane u Turskoj, najpre da bi učio jezik, ali se s vremenom ispostavilo da je zapravo prekinuo putovanje za stalno jer je i dalje tamo, tamo živi, ima posao, devojku… Nama je bilo zaista teško, posebno prvih meseci dok se nismo uskladili i dok ja nisam stekla iskustvo. Dalje, mi smo dolazili iz dve potpuno drugačije sredine, iz drugačijih kulturoloških miljea, iz dve zemlje koje se razlikuju kao da smo iz dve različite galaksije. Ipak, nakon tri-četiri meseca izgledalo je da smo uspeli da se uskladimo i da premostimo barem one ključne tačke spoticanja u našem odnosu, pa me je njegova odluka o raskidu potpuno iznenadila. Ne samo što je to bilo bolno samo po sebi nego nisam znala ni šta dalje da radim. Mislila sam da neću moći sama i da žena ne može da putuje sama na taj način. Međutim, pošto sam ja želela to putovanje i pre nego što sam njega upoznala, smogla sam snagu i odlučila da nastavim dalje. I evo, uspešno to radim pune tri godine.
Putovati svetom na biciklu zaista zvuči fantastično ali istovremeno i teško. Međutim, putovati sam čini se kao najveći izazov od svih, posebno imajući u vidu da ste žena što vas u nekim zemljama i pod izvesnim okolnostima može dovesti u opasnost. Da li ste imali neprijatnih iskustava i kako ste prebrodili činjenicu da osim sa raskidom emotivne veze na daljem putu morate da se nosite i sa tim što ostajete sami?
Dok sam maštala o putu oko sveta, verovala sam da imam dva nepremostiva problema: društvo i novac. Nisam imala ni jedno ni drugo. Nakon dve godine traženja načina, uspela sam da nađem društvo i da obezbedim nešto novca za početak. Nepunih godinu dana kasnije ostala sam i bez društva i bez novca. Od tada je prošlo još dve godine, a ja sam i dalje na putu. Želim da kažem da je meni moj Put namestio tako da na očiglednom primeru – ličnom – shvatim da prepreke postoje samo u našim glavama. Da su prepreke u stvari izgovori koje mi imamo pred sobom da ne bismo nešto uradili.
U mom slučaju, ispostavilo se da su moja dva najveća straha bila zapravo samo stvar neiskustva. Naime, pošto ranije nisam mnogo putovala, nisam ni mogla da znam da je samoj ženi čak neuporedivo lakše na putu nego muškarcu. Svi hoće da mi pomognu, najpre se čude kad vide samu ženu, a onda odmah nude pomoć i zaštitu. To je išlo dotle da su u nekim mestima u Aziji organizovali straže oko mog šatora! Naravno, jako je važno poštovati običaje neke zemlje u pogledu oblačenja i nikada ničim ne preći granicu prijateljskog ponašanja. Znači, ne oblačiti se atraktivno, ne privlačiti pažnju izgledom ili ponašanjem, ne flertovati osim ako zaista ne želite nešto više od drugarskog odnosa.
Na koji način se nosite sa vremenskim uslovima budući da putujete biciklom i uglavnom spavate u šatoru? Koji je do sada bio najveći izazov po pitanju klime?
Bilo ih je više. Na primer, bilo je jako naporno na Himalajima kad sam se pela na 5614 metara i sam prevoj Thorung La sam prešla po snegu i veoma niskoj temperaturi. Potom, bilo je izuzetno naporno u pustinji Gobi. Kada sam ušla u pustinju, bilo je plus trideset stepeni a nakon tri dana, Mongoliju je zahvatio ledeni talas i temperatura se spustila na minus deset, što ne bi bilo toliko strašno da tamo ne duvaju užasno jaki vetrovi.
Pa i sada, tokom ture po Srbiji, neprekidne kiše mi dosta otežavaju putovanje. Za tri godine nisam vozila po ovakvim pljuskovima, iako sam doživela monsune u tropima, ali oni padaju tri sata i onda prestanu posle toga je ceo dan lepo.
Koliko vam interenet sajtovi i zajednice koje nude besplatan smeštaj pomažu da pronađete siguran i neophodan smeštaj?
Vrlo često koristim Couchsurfing i Warmshowers, besplatan smeštaj kod lokalnog stanovništva, ili mi gostoprimstvo ukazuju naši ljudi u dijaspori koji me prate preko Facebooka ili bloga. Mnogo ljudi me prati preko bloga na B92 i Facebooka, pa kad objavim kuda dalje nameravam, javljaju se i nude mi gostoprimstvo u zemljama gde žive. Sve su to mahom obrazovani ljudi, stručnjaci u svojim profesijama, koji su nažalost napustili Srbiju. Neverovatno je gde ih sve ima – čak u Sibiru su me ugošćavali ljudi iz Srbije. S ponosom mogu da kažem da sam tokom tri godine stekla veliki broj novih prijatelja, što stranaca, što naših ljudi, sa kojima sam u kontaktu koliko nam to prilike dozvoljavaju.
Da li ste eksperimentisali sa hranom? Verujem da su vam gostoljubivi domaćini u raznim zemljama sigurno nudili specijalitete sa svog podneblja. Kakva su vam iskustva što se hrane tiče?
Nisam mnogo zato što uglavnom kuvam na mom primusu jer je tako jeftinije, a i sigurnije zbog raznih virusa. Jednom sam imala problem sa dezinterijom i dugo vremena je trebalo da se izlečim. Ipak, probala sam manje-više sve lokalne specijalitete u zemljama u kojima sam bila. A nudili su mi svašta: poljske pacove, tarantule, skakavce…
Ukoliko neko od čitalaca sanja isti san i planira svoj put, da li biste mu savetovali da neke zemlje ipak zaobiđe ili se za njih posebno pripremi?
Ne bih se usudila da delim savete u tom smislu. Nezahvalno je i opasno, jer ne možete da znate kakva su tuđa interesovanja, ili šta su nečiji strahovi. Ono što meni znači opasnost, za nekog drugog možda nije i obrnuto. Jedino što sa punom sigurnošću smem da ponudim kao savet svim ljudima jeste da slede svoje snove, da se bore za njih i da ne odustaju, jer nema lakog puta do sna.
Koji je bio najteži trenutak na dosadašnjem putovanju? Da li je bilo momenata kada ste pomišljali na odustajanje?
Nisam nikada pomislila sa odustanem. Ipak, bilo je veoma teških momenata: trenutak raskida, pa kad sam ostala bez novca, potom i razni fizički izazovi.
Za život na dva točka i bez mnogo prtljaga potrebno je puno hrabrosti i odlučnosti. Vi ste danas inspiracija mnogima. Osim velike želje za avanturom šta je još potrebno da bismo se otisnuli na ovakvo putovanje? Na koji način vi finansirate svoje putovanje?
Drago mi je što me to pitate jer ljudi obično misle kako je za ovako nešto potrebna gomila para. To nije tačno, mada vi možete trošiti i sto evra dnevno ako ih imate, ili sedam-osam koliko ja trošim u proseku. Nemam nikakvo nasledstvo niti sam zaradila neke silne pare, niti sam opljačkala bilo koga. Na put sam krenula sa skromnim budžetom od izdavanja jednosobnog stana u Beogradu. Na mom blogu postoji opcija donacija, odnosno „kupovine kilometara“ putovanja – ako neko želi da mi pomogne. Skoro pune dve godine pisala sam putničke reportaže za jedan inostrani portal koji mi je to plaćao. Kada su prekinuli sa radom, isplatili su mi izvesnu sumu kao „otpremninu“ što je meni bilo dovoljno da provedem pet meseci u Nepalu pišući knjigu. Sada prodajem knjigu, koju sam sama štampala upravo zato da bih nešto i zaradila od nje, pošto izdavačke kuće autorima daju više nego simbolični procenat.
Knjiga se jako dobro prodaje i već je otišao skoro ceo prvi tiraž a sada je potpuno izvesno da će biti odštampan i drugi tiraž. Kada govorim o distribuciji knjige i tribinama-promocijama koje prate njenu prodaju, moram da pomenem zajednicu Putospektiva i njenog osnivača i „spiritus muvens-a“ Tamaru Zidar, bez koje teško da bih išta uradila. To je zajednica zaljubljenika u putovanja koja organizuje putničke tribine, za sada samo u Beogradu, ali su u mom slučaju prvi put pokazali i zavidne menadžerske sposobnosti: organizovali su mi 30 tribina u Srbiji i zemljama bivše Jugoslavije i to sve na osnovu ličnih kontakata preko Fejsbuka.
Kako zainteresovani mogu da kupe vašu knjigu budući da je skoro ceo prvi tiraž rasprodat već u pretplati?
Knjiga se može poručiti preko mog sajta snezanaradojcic.com ili preko sajta putospektiva.rs, a cena je 5 evra u dinarskoj protivvrednosti za Srbiju. Moguće je poručiti i iz inostranstva preko PayPala. Takođe, prodaje se na svim tribinama u Srbiji i drugim zemljama gde predstavljam moje putovanje.
Trenutno putujeto po Srbiji iz mesta u mesto, naravno biciklom i promovišete vašu knjigu. Kako će vaša tura izgledati i kako zainteresovani mogu da vam se pridruže?
Tura trenutno izgleda tako što ja vozim po kiši (smeh). Trudim se da stignem svuda na vreme na promocije i za sada uspevam u tome uprkos lošem vremenu. Deo puta pratili su me Pančevci, na Dunavskoj magistrali pridružio mi se jedan biciklista iz Bora, a nekoliko ljudi mi je najavilo da će me pratiti na nekim deonicama koje mi predstoje. Najbolje je da zainteresovani prate na Facebooku, jer redovno objavjujem gde sam i odakle krećem narednog dana.
Ne mogu a da ne pomenem neverovatni podvig dvoje mladih ljudi iz Bora – Milenu Dragičević i Miloša Stojanovića – koji su odlučili da trče do Zaječara gde sam imala promociju. Istrčali su 30 km da bi prisustvaovali tribini. Obrazloženje za taj podvig bio je da kad ja mogu da putujem oko sveta biciklom, onda oni mogu da istrče kilometražu koja je njihov san jer nikada ranije nisu toliko istrčali. Susret sa njima bio je zaista fenomenalan.
Da li možete da izdvojite najlepši trenutak sa dosadašnjeg putovanja, pretpostavljam da ne možete da se odlučite za samo jedan i odakle nosite najlepše utiske?
To ne bih zaista znala da kažem jer je zaista mnogo lepih trenutaka bilo za vreme dok sam na putu. Ne mogu da izdvojim ništa kao najlepše ili najružnije, jer sam doživela mogo toga, što staje u nekoliko prosečnih ljudskih života. Dugo sam na putu pa te kategorije „naj“ prestaju da budu relevantne kada stalno imate nova iskustva i nove impresije.
U toku svog puta upoznali ste ogroman broj ljudi, čuli mnogo priča, da li biste mogli da izvedete neki opšti zaključak po čemu smo svi mi isti ili pak drugačiji?
Moje najveće otkriće je da su ljudi svuda dobri i isti. Svi imamo slične snove, probleme, želje, jedino su običaji drugačiji: to što se neko krsti, neko klanja, neko ide u budistički hram, neko ima drugačiju boju kože, govori nekim drugim jezikom koji mi ne razumemo ili ima neki gestovni jezik koji je nama neshvaltljiv.
Čini me ponosnom kad dobijem poruku od nekog ko prati moje putovanje, u kojoj mi kaže da je zahvaljujući mom pisanju o nekoj zemlji i narodu razbio svoje predrasude. Jer i ja to stalno radim – razbijam sopstvene predrasude i stereotipe i širim svoje vidike. Otvaram se prema svetu i što se više otvaram, to mi svet sve više daje. Volim da kažem da je svet neuporedivo lepše mesto nego što to obično mislimo i nego što nam mediji prikazuju.
Odakle crpite energiju i snagu da ne posustanete i da nastavite dalje?
Radim ono što volim i imam veliku podršku – to je i više nego odovoljno da ostanem na mom Putu.
