Sigurno ste barem jednom kao deca maštali o školi bez uobičajnih časova, nemotivisanih profesora, dosadnog gradiva, školi u kojoj ćete svakog dana imati po nekoliko časova fizičkog, likovnog i muzičkog. Škola u kojoj bi sve bilo podređeno detetu, u kojoj se više igra, a komplikovani zadaci uče kroz praksu. Ne to nije utopija, zaista postoje takve škole i u stvarnosti. Danas ćemo vam zato pisati o školama koje neguju drugačiji pristup i u koje deci nije mrsko da odlaze, a rezultati koje ova deca postižu u najvećem broju slučajeva su bolji od rezultata koje imaju deca u konvencionalnim školama.
Danas ćemo vam pričati o Valdorf (Waldorf) školi, Montesori (Montessori) programu i Slobodnoj školi Samerhil (Summerhill). Ove škole nisu nikakva novotarija, a iza njih stoji ozbiljna tradicija i iskustvo.
Holistički pristup, odnosno celovit pristup vaspitanju deteta polazi od ideje da je dete jedinstveno i celovito biće. Samim tim, pristupa mu se individualno i cilj je da se razviju njegove sposobnosti na najprirodniji način.
Valdorf
Valdorfska pedagogija se ne fokusira samo na intelektualni razvoj deteta već uporedno razvija njegove stvaralačke i radne navike, emotivnu inteligenciju, proširuje vidike i interesovanja, jača volju i motivaciju. Kako kažu Valdorf vaspitači i predavači cilj je naučiti dete da ume da upotrebi glavu, ruke i srce u različitim situacijama u životu.
Utemeljivač ovog pedagoškog pristupa je Rudolf Štajner, austrijski naučnik i reformator. Prva Valdorfska škola je 1919. godine osnovana u Študgartu. Od samog početka rada škole primetan je uticaj Marije Montesori (o čijoj školi ćemo isto pisati u daljem tekstu) i Elen Kej, a obe su zagovarale pristup koji polazi od deteta.
Rudolf Štajner je osmislio školski program koji će odgovarati razvojnim fazama svakog deteta, program koji neguje maštu i naglašava individualnost dece. Verovao je da škola treba da vodi brigu o potrebama dece, a ne o potrebama koje odgovaraju zahtevima vlada ili ekonomija, te je napravio školu koja podržava slobodno, kritičko razmišljanje, kreativnost i stvaralački duh.
Današnje Valdorf škole rade po principima koje je Rudolf definisao. Nastava se odvija u više različitih pravaca, veoma je važan duhovni razvoj deteta (bitno je reći da se deci ne nameće ni jedan sistem verovanja niti religija), nastava umetnosti i praktičan rad, insistira se da u grupama nema diskriminacije, a deca dolaze iz različitih socijalnih sredina. Znanje se ne vrednuje ocenama i nema ponavljanja razreda, a deci različitih mentalnih kapaciteta se omogućava da uče u grupi, sa grupom i od grupe. Za vreme trajanja školovanja uče se strani jezici, euritmija (koja objedinjuje muziku, govor, telesne vežbe i scenski nastup), prirodne nauke, ručni rad.
U Valdorfskoj školi nema udžbenika zato što se veruje da učenici bolje uče iz praktičnog iskustva i slušanjem nastavnika. Učenici imaju svoje beleške koje se ispisuju tokom cele godine i koje su upotpunjene crtežima i tekstom i predstavljaju svedočanstvo svega onoga što su deca u toku godine, čula, videla i naučila.
Velika pažnja se pridaje socijalizaciji i pravilnom razvoju deteta. Učenik od 1-12 razreda boravi u jednom kolektivu koji u idealnom slučaju vodi isti nastavnik. Iako ne postoji sistem ocenjivanja kao u konvencionalnoj školi roditelji su kontinuirano obavešteni o napretku deteta putem čestih roditeljskih sastanaka i iscrpnih izveštaja, s tim da se kod deteta ne razvija takmičarski duh niti pritisak velikih očekivanja. Dete se lepo, postepeno razvija i uči, napredujući tempom koji njemu odgovara. Deca koja zaostaju za gradivom imaju pomoć nastavnika u vidu privatnih dopunskih časova, a deca koja idu ispred svoje grupe od nastavnika dobijaju dodatne zadatke kako bi se ispratio njihov razvoj i usmerio u dobrom pravcu.
Valdorfski vrtići predstavljaju dobar početak za svako dete i uvod u sistem obrazovanja. Mališani uživaju u prijatnoj atmosferi toplog, udobnog uređenja igrajući se i usvajajući vrednosti kao što su red, ritam i harmonija. U vrtiću deca učestvuju u svim dnevnim aktivnostima pa tako sa vaspitačima seckaju povrće, mese hleb i kolače, čiste prostor u kome se igraju, popravljaju polomljene igračke, šiju lutke, organizuju lutkarske predstave. Vaspitač je osoba koja će svojim primerom učiti i usmeravati decu kroz rad i igru. Na ovaj način se deca angažuju i prirodno se razvijaju, uče i stiču potrebne veštine, a neminovno im se razvijaju i različite vrste inteligencije, od socijalne do emocionalne.
Ono što će vas možda iznenaditi je činjenica da se električni uređaji ne koriste u Valdorf vrtiću već se podstiče bliskost i ljudski kontakt. Vaspitači deci pevaju i cviraju umesto da im puste radio, čitaju im priče umesto gledanja crtanog filma, a deca na ovaj način koristeći svoju maštu zamišljaju i stvaraju svoje slike i prizore. Ovaj period razvoja je važan za kasnije kada će deca učiti da samostalno rešavaju logičke i matematičke zadatke. Deca provode puno vremena u prirodi u igri i upoznavanju sa svetom oko sebe. Važan aspekt u razvoju je i učenje o ekologiji, zaštiti životne sredine i pozitivan odnos prema prirodi. Igračke koje se koriste u svakodnevnoj igri su izrađene od prirodnih materijala poput drveta, vune, voska..
Brojne poznate ličnosti i uspešni ljudi iz sveta biznisa, naučnici i profesori univerziteta su završili Valdorf škole širom sveta. Neka od interesantnijih imena sa liste su holivudske glumice Nastasja Kinski, Dženifer Aniston i Sandra Bulok, nemački pisac knjiga za decu Mihael Ende (Beskrajna priča).
U Beogradu od nedavno postoji Valdorf centar. Budući da je sve veći broj roditelja bivao zainteresovan za Valdorf pedagogiju, prirodno se stvorila potreba da se otvori mesto na kome će se roditelji bolje upoznati sa programom i idejama koje propagira ovakav sistem obrazovanja deteta.
„Na ivici Košutnjačke šume u prostranoj i svetloj kući sa divnim dvorištem, opremljen je prostor u kojem deca predškolskog uzrasta mogu da pohađaju program koji prolaze Valdorf predškolci širom sveta, a roditelji mogu da pohađaju radionice, predavanja, konsultacije i zajedničke aktivnosti sa decom. U centru rade obučene Valdorf vaspitačice, a oko njih je tim stručnjaka i entuzijasta koji ulažu napore da se omogući da što više dece i odraslih imaju koristi od ove lekovite pedagogije. Radi se na pripremi dokumentacije i plana i programa za akreditaciju predškolske ustanove i plan je da deca od sledeće školske godine u ovom prostoru mogu da pohađaju i predškolski program.“
Za više informacija pogledajte sajt Valdorf pedagogija.
Montesori
Montesori sistem ističe važnost razvijanja urođenih potencijala svakog deteta i njegov prirodan razvoj. Veruje se da dete prirodno poseduje motivaciju za napretkom i učenjem. Za razvoj deteta su važni senzitivni periodi, kojih po doktorki Mariji Montesori, osnivaču ove škole, postoji šest. Ti periodi se odnose na period razvoja jezika, pokreta, društvenosti, reda, percepcije i finih pojedinosti. Ukoliko se neki period „propusti“ odnosno zanemari u datom momentu kasnije je znatno teže nadoknaditi propušteno. Program Montesori škole osmišljen je tako da se uz adekvatne vežbe i materijale sve sposobnosti podjednako razvijaju.
Marija Montesori (1870-1952) je bila prva žena lekar u Italiji. Nakon završenih studija medicine radila je u jednoj psihijatrijskoj klinici u kojoj se susrela sa decom koja su imala smetnje u razvoju. Primetila je da ta deca nemaju odgovarajući tretman i što je više bila u kontaktu sa njima više joj se činilo da njihov „problem“ nije medicinske nego pedagoške prirode. Naime, Marija počinje da kreira didaktičke materijale koji će pomoći da deca sa smetnjama u razvoju ponavljanjem određenih postupaka vežbaju, uče i razvijaju svoje sposobnosti. Uvela je mnogo novina i začela drugačiji pristup pedagogiji. Nakon što se specijalizovala za pedagogiju, svoj rad usmerava ka deci predškolskog uzrasta. Godine 1907. je u siromašnom predgrađu Rima otvorila „Dom deteta“ (Casa dei bambini), školu za decu uzrasta od 4-7 godina. Marija je verovala u dečiju, prirodom datu inteligenciju. Ona decu doživljava kao individualna, celovita, aktivna bića željna znanja i spremna da uče kroz igru i rad. Deca učenjem i pravilnim usmeravanjem se postepeno razvijaju do svog prirodnog maksimuma. Godine 1909. Marija je na osnovu svog dugogodišnjeg iskustva i posmatranja dece i njihovog razvoja napisala i objavila knjigu „Otkriće deteta“ (Il Metodo) koja je nakon što je postigla ogroman uspeh širom sveta, nazvana Montesori Metod. Montesori program je danas jedan od najrazrađenijih i najšire zastupljenih programa rada sa decom predškolskog uzrasta u svetu, pretrpeo je niz osavremenjivanja i brojne adaptacije u skladu sa potrebama pojedinih zemalja i lokalnih zajednica. Svaka Montesori škola ili vrtić prihvata plan i program koji je propisalo ministarstvo zemlje u kojoj se otvara. Plan i program je isti, a metoda kojom se savladava gradivo je ono što razlikuje običnu od Montesori škole.
U Montesori programu deca se igraju ali istovremeno uče kroz sistem uloga. Igračke sa kojima se igraju su osmišljene na taj način da deca koristeći ih imitiraju rad odraslih stavljajući se u njihove uloge. Deca na ovaj način uče i gube predrasude prema bilo kom zanimanju. Igračke su materijali koji na “nevidljiv” način usmeravaju decu ka akademskim predmetima, uče ih jezicima, čitanju, matematici. Deca se motivišu na učenje na zanimljiv način.
U Montesori vrtićima i školama socijalni razvoj deteta je mnogo sličniji situacijama iz realnog života budući da su grupe mešovite i čine ih deca različitog uzrasta i različitih mentalnih sposobnosti. Na ovaj način se od detinjstva uče poštovanju različitosti i toleranciji. Grupe su podeljene (3-6, 6-12. 12-15 godina) i na ovaj način mlađa deca uče ne samo od nastavnika nego i od starije dece. Učitelj lekcije predaje individualno svakom detetu a nakon toga deca i sama učestvuju u nastavi tako što podučavaju svoje mlađe drugare. Izbor šta će se učiti ili raditi određenog dana mogu da naprave deca ali ih nastavnik usmerava po potrebi. Deca kroz učenje razvijaju kreativnost budući da u učenju koriste iskustva iz stvarnog života i različite materijale i tehnike. Visok akademski nivo je norma od koje se ne odstupa, a zahvaljujući dubokoj koncentraciji (termin “koncentracije” je Marija uvela u pedagogiju i dokazala da je predrasuda da deca ne mogu da budu fokusirana na jednu aktivnost duže vreme) koju deca dostižu ali i tome što se motivišu da istražuju u budu radoznali, rezultati pokazuju da su deca imala bolje rezultate od vršnjaka iz konvencionalnih škola.
Kao i Valdorf škole i Montesori škole su veoma popularne širom sveta, a s godinama su iznedrile veliki broj uspešnih ljudi. Neka od interesantnih imena ljudi koji su završili Montesori škole su Ana Frank poznata po čuvenom dnevniku koji je pronađen nakon Drugog svetskog rata, Fridensrajh Hundertvaser poznati umetnik i arhitekta, Džeklin Kenedi Onazis bivša prva dama Amerike, prinčevi Vilijam i Hari, Džulija Čajld poznata kuvarica i TV zvezda, Gabrijel Garsija Markes pisac i Nobelovac, Helen Keler politička aktivistkinja i pisac, Džordž Kluni američki glumac, glumci Džon i Džoan Kjuzak, pop zvezda Bijonse Nouls…
Montesori društvo postoji već godinama u našoj zemlji, a na njihovom sajtu možete videti listu akreditovanih vrtića i detaljnije se obavestiti o programima, mogućnostima i detaljima vezanim za Montesori. Interesantno je da možete uključiti neke od Montesori metoda i samostalno „kod kuće“.
Za više informacija posetite sajt Montesori društva.
Samerhil
Slobodna škola Samerhil je jedan od najznačajnijih eksperimenata u reformskoj pedagogiji. Škola je nastala 1921. godine, a njen osnivač britanski pedagog Aleksandar S. Nil (1883-1973) je čovek koji je doneo nove ideje i nov pristup školskom obrazovanju. Nil je verovao da je ključ obrazovanja u tome da vaspitava slobodne, srećne ljude. Škola je prvo osnovana u blizini Drezdena, u Nemačkoj, 1921. godine, ali je zbog nekonvencionalnog programa nastave ubrzo zabranjena. Godine 1924. Samerhil se preselio u Englesku i uspeo da zadrži svoj inventivan, demokratski, eksperimentalan karakter.
Nil je dete posmatrao kao individuu kojoj škola treba da se prilagođava a ne, kako je uvreženo mišljenje, da dete treba prilagoditi školi. Samerhil je zamišljen kao škola internatskog tipa u kojoj će se deca razvijati u slobodne, srećne individue neopterećene pritiscima društva i nametnutim pravilima kakva postoje u konvencionalnim školama. Nil je pre nego što je otvorio vrata Samerhila radio kao učitelj u konvencionalnim školama i tada je shvatio da je takav pristup potpuno pogrešan i da su učitelji i nastavnici iz svoje nemoći nametnuli deci beskompromisan autoritet, strah od istog i opterećenot ocenama i roditeljskim očekivanjima. Po njegovom mišljenju ovakav sistem produkuje odrasle ljude koji će se ceo život nekoga ili nečega plašiti i povijati pod autoritetima bez mogućnosti da se razviju u slobodne pojedince koji znaju šta žele od svog života. Cilj obrazovanja je po Nilovom shvatanju isti kao i cilj života – biti srećan.
Samerhil je zamišljen kao škola za decu uzrasta od 5-15 godina. Najveće inovacije u školi su tzv sistem demokratskog samoupravljanja u kome su se deca pitala podjednako kao i osoblje i odrasli i svaki glas je podjednako vredeo. Ovakav sistem je decu učio od najmlađeg uzrasta koje su vrednosti demokratije ali i pružao im priliku da zaista odlučuju o važnim i nevažnim pitanjima. Učenje kroz praksu je najbolji i najdelotvorniji vid učenja. Osim samoupravljanja, Samerhil se razlikuje od konvencionalnih škola i po tome što ništa nije obavezno. Ukoliko dete ne želi da ide na časove ono nije obavezno da to čini. Iskustvo je pokazalo da su deca posle nekoliko dana ili meseci u ekstremnijim slučajevima samostalno odlučila da se pridruže svojim vršnjacima i redovno se vratila na časove. Prvobitni šok nakon otkrivene slobode brzo bi ih popustio i deca bi u potrazi za svojim interesovanjima nakon igre odlučila da se vrate učenju.
Deca na ovaj način postižu bolje rezultate jer nisu primorana da sede i uče, a ne postoji ni strah od kazne ili loše ocene.
Uloga učitelja se takođe razlikuje od one kakvu učitelji imaju u konvencionalnim školama. Oni sa decom imaju ravnopravan status. U Samerhilu nema kazni ni zabrana. Kazna se smatra samo pokazivanjem nemoći odrasle osobe koja nije u stanju da na miran način motiviše dete da se ponaša na adekvatan način. Pored osnovnog nastavnog programa koji podrazumeva ovladavanje čitanjem, pisanjem i računanjem postoji program koji je zasnovan na trenutnom interesovanju učenika. Podrazumeva prirodne nauke, geografiju, strane jezike i slično a deca samostalno biraju kojim časovima žele da prisustvuju. Po želji deca se mogu baviti baštovanstvom, slikanjem, naučnim eksperimentisanjem, glumom.. sve je stvar njihovih potencijala i interesovanja. Jedna od retkih školskih obaveza je prisustvovanje nedeljnom sastanku, na kome se zakoni i pravila škole donose, menjaju i o kojima se diskutuje.
Samerhil škola postoji i danas, a njome rukovodi Nilova ćerka. Za razliku od prethodne dve, Montesori i Valdorf škole, Samerhil se nikada nije proširio van Britanije jer su se roditelji često protivili tako velikom uticaju škole spram roditeljskom koji se minimizira, ali i prevelikoj demokratiji koja je deci ostavljala previše slobode. Kritičari navode da Samerhil nije iznedrio mnogo uspešnih ljudi, a Nil im je svojevremeno poručivao da će radije vaspitavati srećne čistače ulica nego nesrećne naučne radnike. Ukoliko vas je zainteresovala priča o Samerhilu preporučujem vam da pročitate knjigu A. S Nila „Novi Samerhil“.
