Treće festivalsko veče u okviru Slobodne zone u Velikoj sali Doma omladine u Beogradu svečano je prikazan film Kos kos kupina (Blackbird Blackbird Blackberry) gruzijsko-švajcarske rediteljke Elene Naveriani. Film je snimljen 2022. godine i do sad je učestvovao na mnogim festivalima, uključujući i 29. Sarajevo film festival, gde je osvojio nagradu Srce Sarajeva za najbolji film i najbolju glumicu. Na festivalu Slobodna zona ovaj film je pronašao svoje mesto u Međunarodnoj takmičarskoj selekciji.
Glavna junakinja ove drame je četrdesetosmogodišnja Etero koja vodi svoj obično-neobičan život u zabačenom gruzijskom selu. Rediteljka kroz niz slika i događaja, ali bez suvišnih reči, veoma vešto gradi njen lik. Etero je žena srednjih godina, koja se kroz životne izazove probija bez partnera i dece, veoma je sposobna i samostalno vodi jednu omanju seosku prodavnicu svakodnevnih potrepština. Njene karakterne osobine su oslikane na taj način da se u potpunosti poklapaju sa njenim fizičkim izgledom – stabilna, samosvesna, jaka žena, koja je pomalo ogrezla u svojoj usamljenosti. Međutim, njen pogled je priča sastavljena od bezbroj sentimenta koje predvodi otvoren i jasan stav. Etero je oličenje spartanke koja nasuprot sebe ima svu težinu i zatvorenost duboko ukorenjenih stavova patrijarhalnog društva koje je okružuje.
Emocije su zaista pomešane, pa okolina reaguje na nju različito – od podrugljivosti i podsmeha, sve do divljenja. Često je predmet ogovaranja svojih poznanica zbog toga što nema muškarca u svom životu, zato što se nije ostvarila kao majka i zato što živi u svojim grubo ucrtanim navikama svakodnevice. Sa druge strane se nalazi divljenje zbog odvažnosti, hrabrosti i rešenosti da kreira svoj život bez obzira na to šta okolina misli. Tu nailazimo i na blagonaklonu sažaljivost njenih prijateljica koja se temelji na događajima koji potiču još iz detinjstva glavne junakinje, koja je rano ostala bez majke i odrasla u grubom i hladnom okruženju svog oca i brata. A šta Etero zapravo želi od života?
Njeni planovi su jednostavni – kad ode u penziju želi da izgradi šumsku kolibu sa tremom gde će na miru da čita knjige. Takođe, deo vremena namerava da posveti fotografiji kako bi ovekovečila besprekornu lepotu prirode i predela u kom živi. Da dane provodi opušteno, bezbrižno, ispunjavajući želje svog duhovnog sveta. Međutim, život ima potpuno drugačije planove za nju.
Jednog jutra, kao i obično, Etera odlazi na strmu liticu iznad reke, kako bi brala kupine od kojih je pravila svoje omiljeno slatko. U jednom trenutku stavljajući sočan plod divljeg voća u usta, ostaje očarana pesmom i pogledom crnog kosa koji je sleteo na žbun kraj nje. Taj hipnotički momenat najavljuje dolazeću promenu. U sledećem kadru glavna junakinja gubi tlo pod nogama, leteći niz liticu, ka provaliji, gde u poslednjem momentu uspeva da se zadrži hvatajući se za korenje i biljke. Nakon par trenutaka postaje svesna da je upravo smrti pogledala u lice i da su je tek sudbina ili puka sreća zadržale među živima. Etera postaje svesna svoje konačnosti. Po povratku u svoju radnju, dok pokušava da sanira nastale povrede, posećuje je lokalni distributer Murman kako bi joj isporučio robu. Međutim, od tog momenta, kapije ljubavi i strasti se iznenada otvaraju i ona ga više ne gleda i ne oseća na isti način. Po prvi put Etera za svojih 48 godina pada u vrtlog zaljubljenosti i telesne požude. Tu se za nju otvara jedan sasvim novi svet ispunjen emocijama, ushićenjem i neizvesnošću. Ova zabranjena i tajna veza sa čovekom koga sve do ovog trenutka nije primećivala budi vulkansku erupciju u njenim grudima. Etera postaje svesna svog tela, njene potrebe i seksualnost se bude, a ženstvenost nakon decenija zanemarivanja izbija u prvi plan. I naravno, ova ljubavna priča započinje vožnju njenog života, remeteći sve planove i beskompromisno stavljajući strasti u prvi plan.
Rediteljka filma Elene Naveriani svojim dugim i statičnim kadrovima vešto dočarava život u gruzijskoj provinciji ogoljavajući suštinu života i svakodnevice na tim prostorima. Svojom pojednostavljenom naracijom i odsečnim dijalozima jasno otkriva emotivno-karakterna putešestvija i dileme kroz koje prolaze njeni junaci. Film je pun koloritne simbolike i u njemu prednjače plava, crvena i zelena boja koje oslikavaju slobodu, ljubav i preobražaj u svom najčistijem obliku. Takođe, muzika zauzima posebno mesto, tako da njeno naizmenično prisustvo i odsustvo direktno produbljuje emotivne momente darujući publici priliku da opipljivije proživi duhovnu tranziciju kroz koju prolaze karakteri.
Kos, kos, kupina je drugačija priča o složenosti evolucije ženstvenosti i feminizma u okvirima jedne zatvorene tradicionalne zajednice. Lirika ovog filma veliča snagu erosa i ljubavi, njihovu nepokornost i nepokolebljivost pred moralnim normama patrijarhalnog društva. Ovo je svedočanstvo o tome koliko jedna žena, hrabra i odlučna u svojim stavovima može menjati sebe i svet oko sebe dajući svom biću dozvolu da voli i bude voljena. Etera može biti vaša komšinica, prijateljica ili samo žena koju ste okrznuli ramenom u prolazu. Ali jedno je sigurno – Etera je predvodnica svih nas koje jednoglasno ustajemo protiv krutih vekovnih normi, u nameri da ženstvenost ozvaničimo ne kao ranjivost, već kao izvor snage i iskonske odvažnosti.
