„UMETNICI SU INAČE POZVANI DA BUDU TU ZBOG DRUGIH LJUDI. MI NE STVARAMO UMETNOST ZBOG SEBE, VEĆ JE DARUJEMO DRUGIMA. U PLATNO SU UTKANE MOJE ŽELJE, OSEĆANJA, SNOVI I SEĆANJA I ZATO JE SLIKANJE KAO ISPOVEDANJE“, KAŽE MILICA LAZAREVIĆ, AKADEMSKA SLIKARKA I DOCENT NA FAKULTETU PRIMENJENIH UMETNOSTI U BEOGRADU. MILICA JE DOBITNICA VELIKOG BROJA NAGRADA ZA SVOJA DELA, A TRENUTNO VREDNO RADI NA DOKTORSKOM RADU.
Fotografije: Ema Stepanović
Upoznala sam je u Studentskom gradu i od tada obavezno svraćam u njen atelje. Odrasla je u Švedskoj i kako kaže, uticaj severa jasno se vidi na njenim platnima. Uz vino i kolače, ispričala mi je kako je već kao četvorogodišnja devojčica znala čime će se baviti, koliko je odrastanje u Švedskoj uticalo na njeno slikanje, o svom shvatanju autora koji je sličan detetu koje slika i zašto kultura nikada ne sme da bude luksuz.
KADA SI NACRTALA PRVI CRTEŽ? DA LI SI KAO DETE POČELA DA CRTAŠ ILI SI SA CRTANJEM POČELA U ODRASLOM DOBU?
Od malih nogu imam papir i olovku u rukama. Kada sam imala četiri godine, bila sam sa roditeljima u jednoj robnoj kući. U holu je jedan umetnik radio portrete. Kada sam ga ugledala, pobegla sam od mame i tate, otišla i sela kod njega da gledam kako crta. Roditelji su me svuda tražili i nisu mogli da veruju kada su videli zašto sam pobegla. Pomenuti slikar mi je kasnije uradio portret na kojem se vidi devojčica, a iza je pejzaž.
DO KADA SI ŽIVELA U ŠVEDSKOJ I KOLIKO SE ODRASTANJE U SKANDINAVIJI RAZLIKUJE OD ONOG U SRBIJI?
Rođena sam u Halmstadu i tamo sam živela do svoje dvanaeste godine. Pri kraju osnovne škole vratili smo se u Srbiju, u Prokuplje. Završila sam umetničku školu u Nišu i kasnije upisala Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu. Dok sam živela u Švedskoj, svakog leta sam dolazila u Prokuplje. To sam jedva čekala zbog topline koju sam osećala ovde, druženja i nestašluka. Dobijala sam vaške, modrice, trčala bosa. U Švedsku sam se vraćala sa ujedima od komaraca i vaškama. Jedva sam čekala da dođe leto, da idemo dole. Tako smo to zvali, idemo dole.
DA LI TE JE ODRASTANJE U ŠVEDSKOJ USMERILO KA SLIKARSTVU ILI BI POSTALA SLIKARKA I DA SI ODRASLA U PROKUPLJU?
Mislim da je talenat dobrim delom urođen. Da sam ostala tamo, verovatno bi mi se razvio jedan drugačiji senzibilitet. Kroz slike se vidi uticaj okruženja, detinjstva, odrastanja i svega kroz šta smo prošli. Naročito zato što ja dosta koristim motive i simbole iz detinjstva i sećanja iz Švedske. Nedavno sam se opet zainteresovala za nordijske savremene slikare i primetila koliko je pejzaž prisutan na njihovim platnima. Oni imaju poseban odnos s prirodom, jer je ona prelepa i surova. Odatle i potiče njihova okrenutost sebi, zbog klime, odustva svetla. Zato i vape za prirodom. U mojim slikama primećujem pejzaže koji nisu balkanski. U njima preovladava hladnija atmosfera i svetlije boje. Tako da odrastanje na severu svakako utiče na način na koji slikam.
KAKO GENERALNO BIRAŠ TEME I KAKO NASTAJE SLIKA? DA LI SE TVOJE RASPOLOŽENJE OGLEDA NA PLATNU?
Slikanje je proces koji se gradi dugo godina. U sliku ulažem puno rada i truda. Nemam neku muzu ili romantičarsku inspiraciju, kao što ljudi misle da svi umetnici imaju. Ja intuitivno biram motive, tražim ih među fotografijama, tražim neke prizore, posebnu atmosferu koju bih mogla kasnije da interpretiram i dalje istražujem.
ČESTO SLIKAŠ DECU I PRIRODU. ZAŠTO BAŠ TE MOTIVE?
Prisustvo deteta kao najčistijeg bića je kao prisustvo nekog drugog sveta. Decu volim da slikam jer postoji i ideja da je sam autor dete koje slika. Da je to zapravo neka vrsta projekcije malog deteta u meni koje prenosim na platno. U tome se vide i moje želje, snovi i sećanja koje ponovo proživljavam. Slikanje je ispovedanje. Samo što je to nekad u formi deteta, a nekad prirode. To je istraživanje, rad na sebi i stalno ispitivanje. To je jedan veliki dar umetniku jer on ima mogućnost da se u svom poslu bavi sobom, ne isključivo kao narcis. On sebe istražuje i izgrađuje. Retki su trenuci danas da čovek može kroz rad u tolikoj meri da propituje svoje misli i osećanja.
DOSTA TOGA JE DANAS OKRENUTO NEKOJ SVRSI, CILJU, NOVCU. LJUDI SE OSECAJU KAO ROBA. KAO UMETNIK IMAŠ RETKU PRILIKU DA SEBE POTPUNO UNESEŠ U ONO ČIME SE BAVIŠ?
To ima i svoje dobre, ali i teže strane. Ali, teškoće se prevazilaze. Neki put vam ne ide slika. Ali, onda nastavim da radim. Upornost mi je dosta pomogla u životu. Nekad, pored sveg truda, napraviš lošu sliku. Da bi umetnik bio dobar, mora da ima nekoliko loših dela. Mora da postoji razvojni put. A greške su na tom putu dobrodošle ako se kasnije ne ponavljaju i ako se ispravljaju.
NA KOJI NAČIN BIRAŠ ATELJE? ON JE SADA U STANU, ALI RADILA SI I U PROSTORIMA VAN KUĆE. DA LI SLIKA ZAVISI OD ATELJEA ILI JE ON VIŠE SREDSTVO U KOJEM NASTAJE SLIKA?
Atelje je sredstvo, ali i inspiracija. On može biti poput nekog hrama u koji uđete da se pomolite, pa samim tim može da utiče na umetnika. Ponekad pogledam fotografije velikih umetnika i njihove ateljee. To mi daje toliku energiju, da poželim da imam neki hangar i da se raširim na ogromnim platnima. A onda, opet, ima i neke topline kada sednem u tu malu prostoriju u okviru stana i razmišljam. Potpuno intimno, sedim na podu i skiciram.
KAŽEŠ DA JE UMETNOST VELIKI DAR. DA LI UMETNICI DRUGAČIJE DOŽIVLJAVAJU SVET OKO SEBE? POSTOJI LI NEŠTO KAO UMETNIČKI STIL ŽIVOTA?
To je jedan romantičarski pogled. Umetnik kao boem – ja bih to spakovala u isti koš sa vilama i ostalim mitskim bićima. Imaju mnogo izraženiju percepciju i intuiciju u odnosu na ljude koji se bave nekim drugim profesijama. Zato imaju snažniji senzibilitet što možda može da se doživi kao nešto specifično.
PREDAJEŠ STUDENTIMA NA FAKULTETU. ŠTA MISLIŠ KADA POGLEDAŠ NJIH, DA LI SRPSKO SLIKARSTVO IMA BUDUĆNOST?
Treba biti zreo za studiranje i voleti to što si tu. Ali, kreativni su. Mi živimo u doba kreativnosti. Zapravo, kreativna industrija najviše zarađuje. Danas na jednoj ideji pravite milione. Sa studentima je divno raditi, učenje je svakodnevno i obostrano. Imam tu sreću da sam dovoljno mlada da nisam zaboravila kako je biti student, a da prtiom vidim dovoljno daleko da znam šta ih čeka na studijama i posle, i kako da ih usmerim da svoj dar dalje razvijaju.
ŠTA TEBE INSPIRIŠE KAO OSOBU, ČEMU TEŽIS, ŠTA TI JE BITNO? SVAKO IMA NEKI SVOJ SAN KOJI UTIČE NA TO KAKO VIDI SEBE U BUDUĆNOSTI I ŠTA BI VOLEO DA POSTANE. ŠTA JE TVOJ SAN?
Zaista bih volela da sam iskoristila talenat, da ga nisam protraćila. Ili da sam sebe ostvarila, ispunila i razvila, da osećam da napredujem. To trenutno pokušavam kroz rad na doktoratu i kroz slikanje. Na platnu se to vidi. Samo uporan rad donosi napredak. Kada čovek sa samim sobom nađe mir, to se pokazuje i u spoljnom obliku.
ŠTA JE ZA TEBE IDEALAN DAN? POSTOJE DANI KADA RADIŠ I KAD SI SLOBODNA. GDE SE PRONALAZIŠ?
Samim tim što sam slikar, uvek mi je radno vreme. Kada završim posao na fakultetu trudim se da slikam, a uporedo u pauzama, smestim i privatni život. Nemam neke posebne rituale, ja sam veliki improvizator. Ali, mora da postoji i neki red. Slušala sam jedan Bergmanov intervju u kojem je opisivao svoj radni dan, govorio je kako mu je potrebna vojnička disciplina da bi radio. Da toga nema, on ništa ne bi stvorio u životu. I ja često pomislim da bih skliznula u haos da nemam plan, da nisam uvela neku disciplinu.
ŽIVIŠ U BEOGRADU. JE L’ IMAŠ NEKA MESTA U GRADU KOJA TE POSEBNO INSPIRIŠU I KOJA VOLIŠ? DA LI JE BEOGRAD DOBRA „MUZA“ ZA SLIKANJE?
Volim Beograd nedeljom ujutru. Tada je čaroban jer je mirno. Ima posebnu draž, smirenost, usporenost. Ne žuri se toliko. Ali opet, prednost Beograda je u tome što čovek može da uzima najbolje od njega, ono što mu odgovara.
KAKO TI GLEDAŠ SLIKE NA IZLOŽBI? ČESTO MI SE ČINI DA LJUDI NA IZLOŽBAMA PROLAZE PORED SLIKA, NIKO SE MNOGO NE UDUBLJUJE. KOLIKO JE ZAHTEVNO DA GLEDALAC RASTUMAČI ONO ŠTO JE SLIKAR NASLIKAO?
Živimo u vizuelno doba i okruženi smo slikama. Na trenutak možda imamo problem da stanemo i da se udubimo u jednu sliku. Zapravo, ljudi danas puno gledaju, ali malo vide. Slika traži pažnju, ona nije uvek narativna, posebno u slučaju apstraktne umetnosti. Ali i slikar mora da dopusti posmatraču da on interpretira delo na svoj način. Vrlo često krenete od jedne ideje i iznenadite se kada kritičari ili publika vide nešto sasvim drugo. U tome je lepota.
I ZA KRAJ, NEIZBEŽNO PITANJE: KAKO JE BITI SLIKAR U SRBIJI? TU MISLIM NA SITUACIJU U KULTURI, NE RADE VODEĆI MUZEJI, IZDVAJA SE MALO NOVCA ZA UMETNIKE. DA LI TE TO ZABRINJAVA?
Zabrinjava me jer se kultura stavlja na stranu. Ne možete imati nikakav razvoj bez kulture. Mislim da ćemo tek osećati posledice toga što smo kulturu stavili na marginu. Kultura je bitna za ulaganje, ali vraća višestruko. To nije luksuz. Ona nikako ne treba da bude elitistička. Nama je potrebno obrazovano društvo i samo tako možemo da napredujemo.
