U svetu u kome su najglasniji ljudi izmišljenih zanimanja koji sebe doživljavaju strašno ozbiljno i veruju kako su nezamenjivi, retkost je i veliko zadovoljstvo razgovarati sa čovekom velikog slikarskog talenta, ovenčanog brojnim priznanjima koji je uspeo da sačuva jednostavnost, nepretencioznost i na svet gleda očima deteta. Ljubav prema umetnosti i satiri koju je poneo iz detinjstva susrele su se i nastanile u portretima koji nas živo posmatraju sa platna i zagonetno se osmehuju pozivajući da otkrijemo dublje slojeve i priče koje žele da nam ispričaju. Penzionisana Pepeljuga, Markiz Gde Sad, Zavetnik i Skrupula imaju štošta da vam kažu, a na vama je da pustite mašti na volju i učitate vlastita viđenja bogatoj plejadi Slavkovih likova. Bez mnogo odlaganja pozivam vas da iz druge perspektive upoznate jednog od najinteresantnijih slikara sa ovih prostora.
ODRASTAO SI U DINAMIČNOM, UMETNIČKOM OKRUŽENJU DRUŽEĆI SE SA GLUMCIMA, SLIKARIMA, PISCIMA, UKRATKO REČENO KULTURNOM ELITOM BEOGRADA. AUTOMEHANIČARSKA RADIONICA TVOG OCA DOBILA JE GOTOVO KULTNI STATUS, POSEBNO NAKON PRIKAZIVANJA SERIJE „PRIČE IZ MAJSTORSKE RADIONICE“ ZA KOJU JE SCENARIO PISAO TVOJ OTAC DRAGIŠA KRUNIĆ. KADA SE DANAS OSVRNEŠ NA SVOJE DETINJSTVO, KAKO ČITAŠ TE UTICAJE, MISLIŠ LI DA TE UPRAVO TO USMERILO KA UMETNOSTI I OTVORILO TI MOGUĆNOST DA SEBE PRONAĐEŠ MEĐU BOJAMA, ČETKICAMA I PLATNIMA?
Ukoliko vam je ponuđeno da u detinjstvu spoznate svu važnost umetnosti, nastrano bi bilo da joj se doživotno ne posvetite. Moje odrastanje je u tolikoj meri bilo vezano za slikarstvo (zbog čega i danas moje slikarstvo za odrastanje), da sam se morao temeljno prihvatiti obaveze da svakodnevno sebi i drugima dokazujem tu spoznaju. Nikako iz ovog začaranog kruga!
KADA SI POČEO DA SE IZRAŽAVAŠ LIKOVNO, MOŽEŠ LI DA SE PRISETIŠ SVOJIH PRVIH SLIKARSKIH KORAKA?
Sećam se dobro svojih prvih crteža, zato što su ostali sačuvani. Kada sam imao sedam godina, bio sam preokupiran ljudskim portretima, koje sam transformisao na nadrealistički način. Istim načinom modelovanja okupiran sam i danas.
DA LI SI PRILIKOM ODRASTANJA IMAO MENTORA MEĐU SLIKARIMA KOJI SU POSEĆIVALI VAŠU RADIONICU?
Bilo je izvesne naklonosti od strane svih slikara i profesora koji su posećivali galeriju u radionici, „servis za kvarove na automobilima ljudima’’ – kako ga je zvao Duško Radović, ali te simpatije nisu mogle biti podstaknute tek pukim baratanjem olovkama i flomasterima. Morao sam da se dovijam. Osvajao sam njihovu pažnju posebnom veštinom hodanja u rikverc! Mentor mi je bila kompletna radionica.
POSTOJI LI I DANAS ČUVENA RADIONICA SA OSLIKANIM PROZORIMA?
Fizički da, ali je vremenska distanca toliko povećala plamen sentimentalnosti, prevagu subjektivnog nad objektivnim, da se pokretački mehanizam koji bi probudio duh čuvene radionice gotovo ugasio. Prošle godine je, u galeriji Doma vojske u Beogradu, zahvaljujući velikodušnom angažovanju novinarke Anite Panić, priređena omaž izložba posvećena nekadašnjoj radionici. Izložbu su otvorili reditelj Zdravko Šotra i pesnik Ljubivoje Ršumović. To je bila prilika da se rasplamsaju emocije, ali i da se najzad osvesti činjenica da priče iz radionice pripadaju nekim prošlim vremenima.
KAKO SI DOŠAO DO TOGA DA FOKUS TVOG RADA BUDU PORTRETI? IMA LI TO POSREDNO VEZE SA LJUDIMA UZ KOJE SI ODRASTAO I STALNE SUSRETE SA RAZLIČITIM LIKOVIMA, U KOJOJ MERI SU PORTRETI ZASNOVANI NA LJUDIMA IZ TVOG OKRUŽENJA ILI ČEŠĆE DOLAZE IZ TVOG UNUTRAŠNJEG SVETA?
Portreti su se jednostavno desili sami i nemaju izvorište u stvarnosti. Galerija ovih lica se napaja na likovnim i literarnim obrascima. To nisu odrazi lica ili ličnosti, već ideje – kritike zaodenute u ruho satire.
STIL KOJI SI IZGRADIO POSTAO JE VEOMA PREPOZNATLJIV I CENJEN, ČEMU SVEDOČI I VELIKI BROJ NAGRADA I USPEŠNIH IZLOŽBI U ZEMLJI I INOSTRANSTVU. KRITIČARI GA OPISUJU KAO OŽIVLJAVANJE RANE RENESANSE KOJOJ SI USPEO DA UDAHNEŠ SVEŽ PRISTUP. MENI SE ČINI DA SU PORTRETI OŽIVELI I PRONAŠLI SVOJ PUT NAJPRE ZAHVALJUJUĆI HUMORU, NESAVRŠENIM, NEPRAVILNIM CRTAMA LICA NA KOJIMA JE MOGUĆE PROČITATI ČITAV SPEKTAR EMOCIJA. KAKO SI DOŠAO DO OVOG PRISTUPA BUDUĆI DA ŽIVIMO U VREMENU KADA JE SVE UPEGLANO I TEŽI SE VEŠTAČKOM SAVRŠENSTVU, A HUMOR I SATIRA SE ČESTO POGREŠNO TUMAČE JER SEBE SHVATAMO PREOZBILJNO?
Efekat začudnog ističe se upravo zbog toga što živimo, kako kažete, u vremenu koje teži ka veštačkom savršenstvu. Samim tim je i moja težnja ka dogradnji izostajućih karaktera portretnih likova, u aktuelnom vremenu neobična. Mogućno je, da me je do ovakvog pristupa dovela prosta potreba za otklonom od očekivanih postulata; ili moj san počiva na staroj ideji slike kao moguće reformističke poluge jednog društva.
IZ SPOJA SATIRE I IKONE NASTAJE SATIRIKONE, KNJIGA KOJU SI RADIO SA FRANCUSKOM SPISATELJICOM ELODIE PINEL. KAKO JE DOŠLO DO OVE SARADNJE? U OVOM TRENUTKU NAM DELUJE SASVIM PRIRODNO DA OVI IZMAŠTANI LIKOVI IMAJU I SVOJE BIOGRAFIJE. ŠTA JE BILA IDEJA KADA STE OTPOČINJALI SARADNJU?
U vreme kada sam upoznao Elodie, imao sam potrebu da jedan svoj ciklus slika stavim u zajednički okvir. Uočio sam sličnost između sudbina svetaca i junaka satiričnih priča. U oba slučaja, po nekom modelu, neizbežna je tragična kob. Međutim, kada je u pitanju satira, ozbiljnost nas propisno podstiče na smeh. Ovakav vid interpretacije i odnosa prema surovoj realnosti najedanput me je osvojio. Poželeo sam da postavim svoje junake u jedan takav bezbedan okvir, kako bih bio uveren da će svima biti ugodno, čak i u nezgodnoj situaciji. Tada mi se javio univerzalan naziv Satirikone. Poželeo sam da ih zavedem u knjige, i moja želja se podudarila sa željom francuske književnice Elodie Pinel. Na sličan način smo zamišljali znamenitu prošlost skromnih satiričnih ikona, i smestili ih u knjigu, svojevrsno svedočanstvo tragikomike.
OVIM SE NIJE ZAVRŠILA TVOJA SARADNJA SA PISCIMA, MOŽEMO REĆI DA SE SAMO OTVORILA. PODJEDNAKO INTERESANTNA I VEOMA PLODNA JE I SARADNJA SA FANTASTIČNOM MIRJANOM OGNJANOVIĆ. KAKO STE SE MIRJANA I TI UPOZNALI I KAKO JE DOŠLO DO SARADNJE?
Više je to bila spoznaja nego upoznavanje. Mirjana je dobra vila koja o vama sve zna, a pravi se da ništa ne zna. Vrlo često od nje saznate i neke lepe stvari koje o sebi niste znali ni sami.
PORED ILUSTRACIJA KOJE SU IZLAZILE U POLITIKINOM ZABAVNIKU OBJAVILI STE ZAJEDNO I DVE KNJIGE NESANICA ZA DVOJE I MAUZOLEJ. OVE KNJIGE NASTALE SU TAKO ŠTO JE MIRJANA PISALA PRIČE NA OSNOVU TVOJIH SLIKA (U ZBIRCI MAUZOLEJ), ODNOSNO TI SI ILUSTROVAO NA OSNOVU NJENOG TEKSTA (U KNJIZI NESANICA ZA DVOJE, U KOJOJ SI ČAK JEDAN OD VODEĆIH LIKOVA). U OBA SLUČAJA REČ JE O VEOMA USPEŠNIM EKSPERIMENTIMA I VEĆ PRI PRVOM SUSRETU MOŽEMO VIDETI KOLIKO SU SE VAŠI SENTIMENTI POGODILI I KAKO STE SE PREPOZNALI. DA LI JE BIO IZAZOV KREIRATI LIKOVE NA OSNOVU POSTOJEĆE PRIČE, KAKO SI SE SNAŠAO NA TOM ZADATKU?
U svet primenjene ilustracije uvela me je upravo Mirjana Ognjanović, ispunivši mi jedan veliki san – da budem deo družine dostojanstvenika, koji se zajednički trude da Zabavnik učine bogatijim. U ovakvom okruženju, gde ne postoji nadmetanje, nema ni izazova. Mehanizam ne pokreće ambicija, već čist motiv. Potrebno je sliku postaviti u istu ravan sa tekstom, i pružiti čitaocu mogućnost da bira hoće li se kao posmatrač kretati od teksta ka prizoru ili obratno. Bez obzira da li tekst govori o nečem stvarnom ili nepostojećem, slika će u priču uneti zanimljivu realnost. Za mene je veliki uspeh što su pozivi da likovna istraživanja „porobim’’ određenoj temi, porodila galeriju novih, živopisnih likova.
KADA VEĆ GOVORIMO O „USMERENOJ KREATIVNOSTI“, DA LI SI IMAO PRILIKE DA RADIŠ PORTRETE PO PORUDŽBINI?
U nekoliko navrata jesam. U tim slučajevima likovni eksperiment mnogo je manje, ili nikako nije upotpunjen polivalentnim vrednostima satiričnog sadržaja.
NE MOGU DA NE POMENEM PROJEKAT ANTILOGIKA SLIKE KOJI JE NASTAO NA TVOJU INICIJATIVU KADA SI OKUPIO 15 SLIKARA I 15 PISACA KAKO BI IH UDRUŽIO NA ZAJEDNIČKOM PODUHVATU. KAKO SI ZADOVOLJAN POSTIGNUTIM I PLANIRAŠ LI DA PONOVO REALIZUJEŠ NEŠTO SLIČNO?
Ideja je bila napraviti zbirku slikarskih dela koja se bave humorom, i pozvati pisce da, na osnovu likovnog predloška, napišu priče. Oformljena je izložba i objavljena knjiga u izdanju Kulturnog centra Novog Sada. Slike su se tematikom nametnule same, i tu nije bilo mnogo nedoumica pri izboru, dok je izbor pisaca pao na Mirjanu Ognjanović. Poslali smo likovne predloške, i kako su literarna dela počela da pristižu, susreo sam se sa nesvakidašnjim fenomenom: pisci kao da su preuzeli autorstvo nad likovnim delima. Postali su njihovi nad tvorci. Bio je to znak da su se iskreno posvetili ovom poduhvatu. U našoj likovnoj i literarnoj praksi primeri ovakvih antologija su retki. Nadam se ponovnoj realizaciji jedne ovakve ideje.
PRIMETILA SAM DA PORED ORIGINALNOG IZRAZA INSISTIRAŠ NA ORIGINALNOSTI I PRILIKOM PREZENTOVANJA RADOVA. ZA MAGISTARSKU IZLOŽBU SI SLIKE IZLOŽIOU HANGARU, POSETIOCI SU IMALI PRILIKE DA SLIKE GLEDAJU U IMPROVIZOVANIM PROZORIMA I MOŽDA NAJINTERESANTNIJE LIMENIM SARDINA KONZERVAMA KOJE SU NAS OSVOJILE SJAJNIM KONTRASTOM KOJI PRAVE SA RADOVIMA. MISLIŠ LI DA NAŠIM GALERIJAMA, NEDOSTAJE KREATIVNOSTI KADA JE REČ O PREZENTACIJI UMETNOSTI?
Ne mislim da manjka kreativnosti u prezentaciji. Nekada je način predstavljanja pitanje potrebe Ili kaprica. Ja sam ostao „zaglavljen’’ u sferi portreta, i zarad izmirenja repeticije i kreacije neretko povlačim poluge uz pomoć kojih portret, kao isključivo mimetička kategorija, zadobija neočekivane dimenzije.
DA LI BI TO BIO PUT DA SE UMETNOST UČINI „ATRAKTIVNIJOM“ I PRIJEMČIVOM VEĆEM BROJU LJUDI KOJI MOŽDA IMAJU UTISAK DA SU AKTUELNI KULTURNI MODELI ISUVIŠE ELITISTIČKI?
Ima elitizma u umetnosti. Sa njim se treba poigravati.
IMAO SI PRILIKU DA SA SVOJIM SLIKAMA PUTUJEŠ I IZLAŽEŠ U VELIKOM BROJU SVETSKIH GALERIJA, TVOJE SLIKE SU UVRŠTENE U ISTORIJE UMETNOSTI I STOJIŠ RAME UZ RAME SA VODEĆIM SVETSKIM SLIKARIMA…NA KOJI MOMENAT U DOSADAŠNJOJ KARIJERI SI BIO NAJPONOSNIJI?
Na moment kada sam ustanovio činjenicu da su moja likovna dela dočekala punoletstvo. Da su mi slike postale samostalne.
POSTOJI LI NEKA ZEMLJA ILI PROSTOR KOJI JE I DALJE NEDOSANJANI SAN?
Završetak posete praktično svakom mestu obično upotpunjuje pitanje: „moram li već da idem?!’’. Nedosanjani san uglavnom su mi sve dosadašnje zemlje i prostori u koje sam odlazio, i koje sam napuštao.
GDE ČITAOCI TRENUTNO MOGU DA TE PRONAĐU, DA LI JE TVOJ ATELJE OTVOREN ZA POSETIOCE I PLANIRAŠ LI OTVARANJE GALERIJE?
Moj atelje se, od pre nekoliko godina, nalazi u Novom Sadu. Za razliku od nekadašnjeg beogradskog ateljea, gde nije bila nepoznata praksa „dovesti svet u svoju kuću’’, postojeći radni prostor je izolovaniji. Ali nije nemoguće posetiti ga.
U KAKVIM USLOVIMA NAJČEŠĆE STVARAŠ, DA LI POSTOJI POSEBNA VRSTA MUZIKE KOJA TE INSPIRIŠE I KAKO IZGLEDA SAM KREATIVNI PROCES?
Mnogo vremena provodim na osmišljavanju slika, na izradi skica i to se ponajviše dešava noću. Noć je kreativnija od dana, ona krije čuda, ali je dan produktivniji. Za sam proces slikanja, za neposredan dodir sa slikarskim platnom, neophodno mi je pre svega dobro svetlo, a potom i muzika bez koje ne mogu da zamislim dan. Muzika me ne podstiče direktno na rad, ali bezuslovno pravi dobar štimung.
DOTAKLI SMO SE MUZIKE PA MORAM DA SPOMENEM I ČINJENICU DA TI BAVLJENJE MUZIKOM UOPŠTE NIJE NEPOZNANICA. KAKO SAM U JEDNOM INTERVJUU PROČITALA VELIKI SI LJUBITELJ SKA MUZIČKOG PRAVCA I IMAŠ PETNAESTOGODIŠNJE ISKUSTVO U PUŠTANJU MUZIKE. DA LI SE I DALJE BAVIŠ MUZIKOM IZ HOBIJA I POSTOJI LI POVEZNICA IZMEĐU TVOJE MUZIKE I SLIKARSTVA?
Bio sam deo one srećne generacije studenata FLU u toku čijeg studiranja je postojao klub Akademija, koji je studentima našeg fakulteta, po želji i potrebama, nudio mogućnost radnog angažovanja. Mene je privuklo mesto DJ-a, iz proste potrebe da podelim sa čitavim svetom svaku dobru pesmu na koju nabasam. Vremenom sam konkretizovao svoje afinitete, i bio neumoran promoter ska muzike. Organizovao sam koncerte i festivale, i odlazio na turneje sa ska bendovima. Kada me
je slikarski poziv celokupno uzeo pod svoje, bavljenje muzikom sam morao da obustavim ili svedem na minimum. Ali sam danas, iako sasvim utonuo u slikarski svet, podjednako okružen muzičarima.
U TVOM LIKOVNOM OPUSU SE NALAZI OMOT ALBUMA HOUSE OF SOUL ZA AMERIČKI SKA BEND THE TOSTERS. KAKO JE DOŠLO DO OVO SARADNJE?
Poziv da osmislim izgled omota za album benda The Toasters je jedan ostvaren san, koji je prevazilazio moje iracionalne domašaje. Imao sam čast nekoliko puta da ugostim nastup ovih njujorških ska legendi, i baš kada sam bio rešen da se povučem iz ska kongregacije, usledio je neverovatan zahtev, i njegova uspešna realizacija.
NA ČEMU TRENUTNO RADIŠ, MOŽEMO LI OČEKIVATI NEKO LEPO IZNENAĐENJE U NAREDNOM PERIODU?
Nadam se da će izvesne zamisli ubrzo biti ostvarene. Jedna je vezana za književnost i nastavak je saradnje sa piscem Davidom Albaharijem. Druga ideja bi trebalo da poveže slikarstvo i muziku. Njen je koautor američki muzičar i producent Billy Gould, basista benda Faith no more. Danas se već svesno usuđujem da nadmašim poneku iracionalnu zamisao. San je i tako postao neprekidan, u ogromnoj meri zahvaljujući jednoj noćobdiji koja za mene uvek ima spremnu uspavanku.
