ORIGINALNI PREDMETI SA DUŠOM U NOVIM, ŽIVOTNIM AVANTURAMA
Za njih stvari nisu puka materija i potrošna roba, oni traže lepotu u neočekivanom, odbačenom i uz mnogo mašte i par vrednih rurku nastaje magija. Nakon što se elementi izdvoje, temeljno očiste i poslože, kreće proces sklapanja i rasklapanja, a kao rezultat njihove igre i udruženih kreativnih snaga nastaju fenomenalne lampe, lusteri, ukrasni predmeti i koješta još. Oni su Skloperi, Nataša i Vladimir, umetnici koji od neobičnih delova koje često odbacimo kao nepotrebne, prave fantastične upotrebne komade za koje možete biti sigurni da ne postoje dva ista. Iako nastaju od sekundarnih sirovina nemojte brinuti da će im se nešto dogoditi niti da će promeniti izgled kojim su vas osvojili jer su svi elementi doterani i zaštićeni od korozije. Upoznajte umetnike koji stoje iza Sklopa i otkrijte priču koju pričaju ove unikatne lampe
KAKO SU SE SKLOPILE KOCKICE I KADA JE PALA ODLUKA DA KRENETE U IZRADU KOMADA OD RAZNOVRSNIH NEPOTREBNIH I ODBAČENIH STVARI?
Ima tome sigurno više od četiri, pet godina. Sestra Nataša je polomila ogledalo na neobičnom stalku i došla na ideju da od njega napravi lampu i pozvala me je da odemo do zemunskog buvljaka da potraži neki deo. To je bio moj prvi susret sa buvljakom u životu. Bilo je malo posle 6 satu ujutru i još je bio mrak, jer je bila zima pri kraju. Ljudi su se kretali oko tezgi na zemlji sa baterijskim lampama. Izgledalo je kao da smo zaronili u neki rudnik. Samo su nam nedostajali šlemovi sa petrolejkama na prednjoj strani! Nataša je pronašla svoj deo, a ja sam naleteo na stari ručni usisivač Sloboda iz Čačka sa kraja pedesetih, početka šezdesetih godina prošloga veka. Odmah sam dobio sliku u glavi da od njega napravim reflektor za dnevnu sobu. Nedostajao je još nosač i uz malo traganja on se našao u susednom sokačetu. Priča SKLOP-a je tada krenula da se sama sklapa. Trebalo je da prođe još par godina, da se stvari pokrenu i od pre godinu dana smo počeli sa ozbiljnim radom, oformili radionicu, salon. Do tada su se lampe sklapale u našim malim stanovima i bilo je puno smeha, trapavosti i progorelih rupa na stolovima. Sve je bilo tada pomoću „štapa i kanapa” u dva kvadrata otetog prostora od ukućana.
MATERIJALI SA KOJIMA NAJČEŠĆE RADITE POTIČU UGLAVNOM OD SEKUNDARNIH SIROVINA. GDE PRONALAZITE SVE ŠTO VAM JE POTREBNO?
Ljubav prema sakupljanju stvari vučemo definitivno genetikom. Natašin tata, moj stric, skupljao je razne stvari, moj otac je isti takav, majke nam ne bacaju skoro ništa sa komentarima – ma pusti ti mene, zatrebaće to, videćeš! Naravno, niko tu nikoga nije svesno podržavao u naumima, ali prosto stvari raznih je uvek bivalo po garažama, špajzovima. To bi bila ta genetika.
Drugi deo priče je iskustvo sa otpadima. Iako mi je otac po struci ing. hortikulture, osamdesetih je sticajem okolnosti bio direktor otpada, na kome je, možda pogađate, jedno vreme i sestra Nataša radila. Ja sam tada bio mali i samo sam se igrao u olupinama automobila, ali već tada se shvatilo kako lepih, divnih, zanimljivih stvari se može naći na otpadu. Ljudi bacaju svašta, tj. sve ono što misle da im više ne treba, a to ne znači da je to uvek slomljeno, pokvareno. Jednostavno, zasitili se nečega, preselili se pa im smeta u drugom prostoru…Ma raznih razloga ima da se fenomenalne stvari i oblici nađu po otpadima. Malo sam se rasplinuo, ali otpadi i buvljaci su mesta gde nalazimo repromaterijale. Naravno tu su i „donacije” prijatelja koje su nam uvek dragocene.
DA LI STE IMALI SITUACIJE DA RADITE NEKE KOMADE PO NARUDŽBINI, ODNOSNO DA VAM NEKI VLASNIK DONESE KOMAD KOJI VIŠE NE MOŽE DA SE UPOTREBLJAVA U SVOJOJ IZVORNOJ NAMENI, ALI ZA NJEGA IMA EMOTIVNU VREDNOST I ŽELI DA MU PODARI NOVI ŽIVOT U FORMI LUSTERA, LAMPE ILI VEĆ NEČEG TREĆEG I DA LI BI TAKO NEŠTO BILO MOGUĆE?
Hvala na ovom odličnom pitanju, Teodora. Da. Bilo je i takvih slučajeva. To je malo klizav teren. Lepota je subjektivna stvar koliko god nas škole, istorija, društvo, porodica učili šta je to navodno lepo, a šta nije. Čovek ipak reaguje najčešće iz osećaja, intuitivno na lepo a ne mozga, tj. onako kako su ga naučili. Sa svojom verenicom koja je istoričar umetnosti i kustos često imam diskusiju na ovu temu koja je nedovršiva. Da se vratim sada konkretno na tvoje pitanje. Izdvojio bih primer, našega sad već prijatelja arhitektu Marka iz Novoga Sada. Preko televizije je saznao za nas i zapucao u salon da nas upozna i vidi radove. Kako bih vam to opisao? Sa Markom je bilo upoznavanje na nivou duša. Nije to meni tako čest, svakidašnji doživljaj da bih ga lako mogao rečima dočarati. Posle nekoliko dolazaka i razgovora poželeo je da posveti lampu njegovoj baki, koju je mnogo voleo. Sa njim je bilo vrlo lako sarađivati. On je znao tačno šta želi (što je jako važno), ali je takođe osećao da smo baš Nataša i ja ti koji njegovu želju možemo da ostvarimo (što je poželjno). Prosto, poverenje je bilo prisutno sve vreme ali su se i oni naši subjektivni doživljaji lepoga skroz poklopili. Bilo je nekoliko konsultacija u toku rada na projektu i na opšte zadovoljstvo i radost svih rodila se lampa Baka, koju možete videti na sajtu. Tamo se nalazi celokupan naš rad i sajt nam ujedno služi i kao arhiva.
OSVETLJUJETE SVOJIM LAMPAMA NE SAMO PROSTOR VEĆ I PROBLEME SA KOJIMA SE KAO KONZUMERIZMU OKRENUTO DRUŠTVO SUSREĆEMO I ČINJENICU DA JE SVE POTROŠNO I ZAMENJIVO. KOJA JE BILA VAŠA POLAZNA IDEJA KADA STE KRETALI SA OVOM PRIČOM I KOLIKO VAŽAN DEO ČITAVOG KONCEPTA ČINI RECIKLAŽA I BRIGA ZA PLANETU?
Da. „Potrošačko društvo. Čovek je roba koja se nudi tržištu.” Zastrašujuće reči, zar ne? Ušao sam pre neki dan u jednu ogromnu radnju kod Obilićevog stadiona. Pisalo je „outlet” i imala je da kažem, evropsko ime. Sa vrata me je zapahnuo onaj neprijatan miris najjeftinije plastike i najlona i pre nego što sam video kasirku, Azijatkinju, shvatio da sam se našao u tzv. kineskoj robnoj kući. Tu su bili rafovi šarenila, ali mrtve prirode, leševi, otpaci. Naravno, pričam na nivou doživljaja, ne realnog stanja u radnji.
Možda ću zvučati sad jasnije, a možda i ne vašim čitaocima, ali moja duša ne vibrira tom frekvencijom. Za mene sve može da bude živo, svaka materija. Naravno, neću ako slomim omiljenu čašu da joj održim pomen i 40 dana, ali prosto mislim da čovek, bilo koji čovek, može da prepozna neki predmet „koji ima dušu” od onog drugog, kome ta duša nije predata. Drugo je pitanje da li ljudi misle o tome i da li primećuju takve razlike. Naš naum, Nataše i mene, Sklopa, jeste da na svoj način viknemo i osvetlimo jednu drugu priču, priču koja kaže da ne mora samo da je lepo i IN ono što se uradi do perfekcije, kompjuterskom obradom u fabrikama i da sama po sebi perfekcija nije lepota – apriori. Pa pogledajte koliko se samo divimo toj božijoj prirodi kad izađemo iz gradova. A gde je tamo savršenost? Stablo kvrgavo, nijedan list simetričan, grane nejednake, stena napukla, trava malo zelena, malo sparušena… a mi?
Mi u ekstazi i ne ide nam se odatle. I ko je sad tu u pravu, recite vi meni? Naravno i ekologija nam je jako važna. Ne možemo mi, niti ja hoću, da idem da se borim za opstanak pingvina. Mislim da je rad „u lokalu”, svak u svojemu ono što je realno i izvodljivo. Ne moramo sve da bacamo i nije sve za jednokratnu upotrebu. Ljudi su počeli i odnose među sobom da tako doživljavaju. Pogubna je ona parola – sve je zamenljivo, pa i čovek. Tužan sam kad to čujem.
ZBOG ČEGA STE SE ODLUČILI BAŠ ZA LAMPE, DA LI I U TOME POSTOJI NEKA SIMBOLIKA?
Želeli smo da pravimo nešto lepo, al’ smo onda shvatili da retko ko danas u Srbiji i šire ima para da odvoji samo za lepo, pa smo dodali onda komponentu i korisno i došli do lampe. I Nataša i ja pridajemo značaj osvetljenju u prostoru, pa smo se drznuli da tu malo pomutimo vodu globalnoj industriji. Ne moraju baš sve stvari u kući da su nam poznatih nama dostupnih firmi, dizajnera pa da kažemo onda da nam je lep prostor. Pored lampi radimo i još po nešto, ali sve potpada pod dizajn enterijera. Prosto to volimo.
KAKO PROCENJUJETE KOJI KOMAD ĆE BITI UPOTREBLJIV I DA LI KADA NEKI DEO VIDITE VEĆ ZNATE KAKO BISTE MOGLI DA GA UPOTREBITE ILI SE TA SLAGALICA SKLAPA MNOGO KASNIJE?
Reagujemo na oblik. To može da bude i škart pri glodanju nekog velikog metala, koji je bačen iz neke fabrike ili neobična opruga zadnjeg vešanja kod automobila. Sam oblik nas privlači, a kasnije se u radionici iz gomile izvlače pojedinačni komadi i sklapaju.
PRAVITE LI NACRTE PRE NEGO ŠTO NASTANE NEKI KOMAD I KAKO DELITE POSAO IZMEĐU SEBE KADA JE ORGANIZACIJA I KREATIVNI RAD U PITANJU?
Na prvi deo pitanja lako ćemo odgovoriti – nema crteža. Sve sklapamo na licu mesta i u glavi. Radost je velika u toj igri stvaranja. Neretko nam se dešavalo da dugo pokušavamo da osmislimo lampu od recimo tri-četiri sklopa i da onda slučajno neko od nas spusti jedan element pored nekog sedmog koji je tu „samo smetao do tad” i da uzviknemo – pa evo lampe! I naravno sve sto smo čitav dan mozgali i mučili se oko prve, pada u vodu i prelazimo na tu novu, drugu. Postojala je bojazan kad smo udružili snage (pre već godinu dana) kako ćemo se uklopiti. Do tad je svako radio svoje lampe kući, i pomoć se najčešće svodila na razmenu alata, ili dodavanja ruke, ili tehničkih pitanja sklapanja samih sklopova. Od kad je SKLOP zaživeo tu je došla na temu i estetika i gore već pomenuti pojmovi o lepoti, gde ona počinje, a gde prestaje. Imamo veliko poverenje jedno u drugo. Mislim da je to važno. Nekad se ja povučem pred njenim argumentima, nekad ona pred mojim. Neki radovi su skroz njeni, neki pak skroz moji. Većina nam je zajednička. Pobeđivanje ega je neprestano iskušenje u nama koje iz radnog dana u radni dan ostaje ipak poraženo.
NAJNEOBIČNIJI DELOVI KOJI SU POSTALI DELOVI NEKE LAMPE ILI LUSTERA?
Odlično pitanje, ali iskreni da budemo, ne znamo baš tačan odgovor. Vrlo retko nailazimo na čitav prepoznatljiv predmet. Najčešće je on već rasturen u delove i uopšte ne znamo odakle je i šta je. Nataša zna često da kaže – nemam pojma uopšte šta je, al vidi što je lepo!
MNOGO MI SE DOPALO TO ŠTO SVA SKLOPLJENA DELA IMAJU SVOJA IMENA I IDENTITET, PA PRIČA KOJU POSEDUJU ČINI DA NAM TIME POSTAJU JOŠ DRAŽI I BLIŽI. DA LI STE NJIHOVIM OŽIVLJAVANJEM I OTKRIVANJEM NJIHOVE PRIČE ZAPRAVO HTELI DA UKAŽETE NA TO DA SMO PRESTALI DA PRIMEĆUJEMO STVARI OKO SEBE I NE VIDIMO SIMBOLIKU I HUMOR U JEDNOSTAVNIM STVARIMA KOJE NAS OKRUŽUJU?
Mnogo mi se dopada kako si doživela taj nerazdvojni deo svakog našeg rada, a to je inicijacija, ime i početak življenja novog života svega što napravimo. Jer svaki naš rad dobija svoje ime, svoju priču, intervju, nekada biografiju. Od početka sam verovao da je ta komponenta mnogo važna i za naš rad i same predmete koje stvaramo. Tim činom oni prestaju da budu komad materije koja svetli, već postaju sastavni deo karaktera prostora u kome se nastanjuju, daju mu nov identitet, oživljavaju ga. Ponekad se toliko sažive sa prostorijom u kojoj se nalaze, a ponajviše sa domaćinom da više i ne možete da zamislite ambijent bez njih.
KOLIKO VAM JE POTREBNO RADA OD IDEJE DO REALIZACIJE I ŠTA SE DEŠAVA AKO SE U MEĐUVREMENU NEKI DEO POLOMI ILI SE ISPOSTAVI DA JE NEUPOTREBLJIV? KAKO PREVAZILAZITE TA OGRANIČENJA BUDUĆI DA NE MOŽETE DA ODETE I JEDNOSTAVNO KUPITE NOVI DEO U PRODAVNICI?
Na nekom projektu radimo par dana, a neki se otegne i par nedelja. Često se dešava da na kraju radnog dana kažemo jedno drugome “e sutra samo još samo da provučemo kabl i imamo lampu”, a ispostavi se da to baš i ne krene lako i da se produži to provlačenje kabla i na narednih nekoliko dana. Kad baš zatrokiramo kažemo naglas – ma ne može da ne može i ubrzo dođemo do rešenja. A to, ako se neki element slomi u radionici, naći će se neka druga varijanta ili odustati od tog projekta sasvim i odmah preći na drugi, sa istim ili skroz različitim sklopovima. A ako se slomi kod novog vlasnika? E njemu možemo da od tih istih delova napravimo neku drugu, istu nikako!
ESTETIKA KOJOM SE VODITE PRI KREACIJI JE ZAISTA ORIGINALNA I MAŠTOVITA I OSEĆA SE UTICAJ STIMPANKA, ŠTO MI SE MNOGO DOPALO. U KAKVOM PROSTORU VI ZAMIŠLJATE NASTAVAK AVANTURA VAŠIH MEZIMACA?
Neretko čujemo komentar – lampa vam je fenomenalna i ja bih je kupio/la i cena mi je OK, ali mi se ne uklapa u dizajn stana. I ja razumem takve komentare. Ubaciti jednu stimpank lampu tešku 5-6 kilograma i visoku 70cm u garsonjeru ili jednosoban stan nije baš lako sem ako ne renoviraš pa menjaš sve i praviš mesto baš za nju. Stimpank je kod naš još uvek ljuta avangarda, čak i industrijski dizajn. Govorim o stambenim prostorima. Ali i tu se stvari pomeraju i ljudi nas prepoznaju i kupuju. Nama fali tržište i dalje, ali ne masovno, jer nam to i nije cilj. Mislim da na kraju naše radove bira čovek, neko ko ima karakter, ko je svoj, a da je prostor tu ne u drugom planu, ali u istoj ravni, nikako prvi. A i taj prostor mora opet da ima svoj karakter, svoju dušu. To stvarno može da bude od advokatske kancelarije, preko salona za lepotu, ateljea, potkrovlja, podruma, do vile na Dedinju. Možda ću nekim čitaocima da zvučim kao sišao sa uma, kakve sad „žive lampe”, koje „duše”, o čemu ovaj čovek govori!??? Kuku! Ali znam da ima i onih koji nas razumeju. I u pravu su i jedni i drugi.
DA LI VAM JE TEŠKO DA SE ODVOJITE OD POJEDINIH KOMADA ZNAJUĆI DA VEROVATNO NIJE MOGUĆE NAPRAVITI IDENTIČAN SVE I DA TO POŽELITE?
Skoro smo preuređivali sajt i setili se nekih radova koji su udomljeni i iskreni da budemo, srce je zaigralo. Ali to je ljubav – znati (od)pustiti.
IMATE LI TRENUTNOG LJUBIMCA OD LAMPI I LUSTERA U PONUDI? KOJA JE NJEGOVA ILI NJENA PRIČA?
Joj, nisam još tata, ali ovo mi je ono ko kad dete pitaju koga više voliš, mamu ili tatu. Ajde daj reci ti tvoju simpatiju i ispričaj priču, može?
PORED LAMPI I LUSTERA VIDELA SAM DA U PONUDI IMATE I SATOVE, FOTELJICE I TABUREE I SVI ONI ŽIVE NEKI SVOJ NOVI ŽIVOT. GDE SU ONI IZLOŽENI I NAMERAVATE LI DA NASTAVITE DA ŠIRITE PONUDU?
Većina stvari je u našem salonu, kako bi to klinci rekli u šourumu (showroom), na periferiji Beograda, u Meljaku, gde nam se nalazi i radionica. Neki radovi su u prodavnicama Supermarketa i fenomenalnog butika Koncept45, a u planu nam je lični prodajni, mali prostor u centru, ili neka saradnja sa nekim ko ima prostor, a koji bi nas razumeo u naumu i sa kojim bi lepo sarađivali. Možda je to neko od vaših čitalaca, koji će nam pružiti ruku i pomoći? Važno je pokucati – kako piše u jednoj knjizi, a mi se trudimo da to učinimo.
CUCLA
Cucla – stona lampa.
Nekada kao malena je služila mami da je odmeni i umiri detence. Detence, sada već odraslo, zaposlilo se, a mama ovom Cuclom pokušava da tatu održi budnoga u romantičnoj noći koja mnogo obećava. Tata, daj joj šansu – nada se već odraslo detence …
+ h 41cm 60W E27
OSIM U BEOGRADU U KOME SE NALAZI IZLOŽBENI PROSTOR, POSTOJE LI I U DRUGIM GRADOVIMA NEKA ZANIMLJIVA MESTA GDE MOGU DA SE POGLEDAJU VAŠI RADOVI, PLANIRATE LI NOVE IZLOŽBE I KAKO ZAINTERESOVANI MOGU DA PORUČE ŽELJENI KOMAD?
Nažalost, samo nas ima u Beogradu. Ono sa čime se rvemo već godinu dana je poručivanje tj. transport. Najteža lampa nam je bila od 16 kg i nju poslati nekom kurirskom službom je jako skupo, da ne spominjem inostranstvo. Plus pošto je svaka unikat, iliti nema dve iste, znači da bi za svaku trebali da pravimo posebnu ambalažu što bi samo poskupelo sve i uzelo nam bar još toliko vremena koliko i za stvaranje same lampe. Taj problem ćemo morati u jednom trenutku rešiti, ali sad je to van naših moći. Trenutna opcija je samo lično preuzimanje.
