Ina Borenović je master psihologije sa iskustvom regrutacije i selekcije vojnog kadra, konsaltinga iz oblasti ljudskih resursa. Bavi se i psihologijom marketinga i preduzetništva, predavanjem, pisanjem. Sertifikovani je trener asertivnosti sa završenim edukacijama iz grupne analize i terapije prihvatanjem i posvećenošću. U intervjuu za Plezir magazin otkriva da li je bolje poslušati razum ili osećanja, kako u sebi probuditi radost, kao i zbog čega vlada netolerancija među ljudima.
Kako se izboriti sa osećajem nemoći u periodu kada nam gotovo ništa ne ide od ruke?
Ne boriti se sa njim, ne doživljavati ga kao neprijatelja koji se mora oterati, pobediti ili nadmudriti; već se prepustiti, biti nemoćan, biti prisutan u toj nemoći, dozvoliti sebi da se bude nemoćan, da nam ništa ne ide od ruke, a potom odabrati šta je ono što ćemo da radimo, a što je u službi onoga što nam je stvarno važno (na primer, danas mi od ruke ne ide pisanje, koje volim i kojim se bavim, pa ću danas da ga ostavim po strani, baveći se, recimo, istraživanjem neke teme ili čitanjem, što je i dalje u pravcu bavljenja pisanjem).
Često se dešava da su osećanja i razum u koliziji. Da li je nekada bolje poslušati osećanja?
Možda, na takvo se pitanje odgovor ne može dati bez konteksta. Ako poslušati osećanja znači uraditi nešto nakon čega će uslediti salve i meseci kajanja i gorčine, onda ne. Ako poslušati razum znači zabraniti sebi osećanja i delati isključivo sa hladnom logikom i proračunatošću, onda opet ne. Razum neka postavi granice, osećanja neka taj prostor popune; oni uopšte ne moraju biti neprijatelji niti oponenti. Treba slušati svoj razum, ali i srce i stomak. Posebno stomak, on najčešće zna mnogo pre nego mozak shvati.
Postoje takozvane „minus“ faze kroz koje prolazimo. Koliko smo tada u stanju da realno sagledamo situaciju?
U takvim okolnostima nismo u stanju da realno sagledavamo stvari, i zato se u periodima velikog stresa ili krize ne preporučuje donošenje bilo kakvih važnih životnih odluka. „Minus” faze su normalne i za sve nas mogu zapravo predstavljati pozitivne faze, kada stanemo, zamislimo se nad sobom i svojim životom, posmatramo stvari oko sebe i u sebi, kada se preispitamo šta je to što nam je istinski važno u životu. One ne moraju biti nužno loše, naprotiv. Ipak, zaključke i važne odluke najpametnije je presecati hladne glave, bez plusa ili minusa kao predznaka.
U vremenu smo gde vlada opšte mišljenje da sreću i zadovoljstvo donose materijalne stvari. Retki su oni koji se raduju nečijem osmehu ili malom znaku pažnje. Na koji način probuditi u sebi taj, gotovo zaboravljeni, osećaj iskrene radosti?
Tako što ćemo ponovo, kao kad smo bili deca, naučiti da se radujemo malim stvarima. Tako što ćemo zastati i primetiti kako je lep dan. Kako pevaju ptice, kako sija sunce. Kako je divan osećaj leći u čistu posteljinu. Kako divno miriše čaj od nane pred spavanje. Sve te sitnice – doslovno sitnice, za koje vam ne trebaju nikakva bogatstva niti vratolomne logistike – koje vremenom prestanemo da primećujemo i, samim tim, da im se radujemo, su sitnice koje život znače i sami sebe varamo misleći da one nisu važne, čekajući nekakvu spektakularnu, euforičnu sreću, koja zapravo nikako drugačije i ne postoji osim u trenucima.
Ljudi se sve više žale na loše odnose sa kolegama, netoleranciju. Zbog čega?
Ljudi su, gledano u globalu, emocionalno nepismeni, ne bave se svojim unutrašnjim svetom, a i ako to čine, često nemaju znanja o tome kako, na primer, funkcionišu emocije, zašto su u određenim situacijama tužni ili besni, kao i šta mogu da rade sa tim tugom i besom. Niko nas nigde to ne uči, tako da generacije emocionalno nepismenih roditelja podižu emocionalno nepismenu decu. A to se tako lako može rešiti – samo je potrebno objasniti ljudima osnovne stvari u vezi sa time kako funkcioniše naš psihički život. Međutim, time se niko ne bavi – škole ne svakako, eventualno roditelji kao pojedinci koji su samostalno edukovani ili obavešteni o ovim temama, i tako imamo mnoštvo ljudi koji mogu da poveruju u bajke i naivne prodajne priče o tome kako biti srećan i bogat, a to ne bi bilo moguće kad bi imali osnovna znanja o tome na koji način funkcioniše unutrašnji svet svakog od nas.
Da li su danas žene preduzimljivije kada su u pitanju muško – ženski odnosi?
Verujem da jesu, pošto su i same žene osnaženije nego ikad da budu preduzimljivije, a savremeni načini na koje se komunicira – internet, društvene mreže, servisi za masovnu komunikaciju – to svakako olakšavaju.
Može li to muškarce navesti na pogrešan zaključak?
Svakako da može, pošto je u našem društvu još uvek dominantna slika muškarca „lovca” i žene koja je njegov „plen”. Isto tako, ovde je toliko faktora u igri da je nemoguće predvideti kako bi se svaki pojedinačan slučaj ženske inicijative mogao završiti, ali u suštini, sigurno je nezanemarljivo velik broj muškaraca kojima bi to bilo ugrožavajuće ili im se prosto ne bi dopalo, isto kao što postoje i oni kojima bi se takav čin svideo. Sve, zapravo, zavisi od toga ko je i kako načinio taj prvi korak. Kad je to osoba koja nam se sviđa, nevažno je – može da kaže i najgluplju stvar na svetu; a ako je neko ko nam se ne dopada, može biti šarmantan i savršen – uzalud. Verujem da tu nema velike razlike među polovima.
Dela govore. No, dešava se da nas, nama bitne osobe, u koje smo imali poverenje, razočaraju posle dugo vremena. Kako prebroditi tu situaciju?
Oprostiti. Prvi put oprostiti, pripisati to ljudskoj slabosti. Drugi put razmisliti, jer jednom se može desiti svakome; drugi put već počinje da formira obrazac. Fool me one, shame on you; fool me twice, shame on me.
