Postoji japanska izreka koja u slobodnom prevodu kaže: „Spavaj četiri časa i položićeš, spavaj pet i pašćeš.’’ Studenti koji odluče da ignorišu ovu izreku imaju veliku šansu da padnu na prijemnim ispitima na elitnim fakultetima koji širom otvaraju vrata brzom i sigurnom uspehu. Kvalitet japanskog obrazovanja je na visokom nivou, ali vredni studenti plaćaju cenu tako što prolaze kroz ŠIKEN ĐIGOKU (ispitni pakao), neprekidan rafal teških testova prepun stresa koji kulminira rigoroznim prijemnim ispitima.
Budućnost studenta zavisi od broja bodova. Veliki broj bodova otvara vrata najboljih škola i fakulteta, a diploma elitnih fakulteta je najkraći i najsigurniji put ka najboljim kompanijama koje obično zapošljavaju za stalno. Sezona prijemnih ispita u Japanu traje od polovine januara do početka marta. Školska godina počinje u aprilu, što je povezano sa cvetanjem trešnjinog cveta koji je ovde simbol života, a i simbol Japana. Težak put obrazovanja može da počne, za one najambicioznije, a često i bogate, još u predškolskom uzrastu kada četvorogodišnjaci moraju da prođu razne testove brze snalažljivosti, a po mogućstvu i pokažu znake genijalnosti. Naravno, u tom uzrastu poznato ime ili debeo bankovni račun roditelja mogu da pomognu da se deca prime u elitna zabavišta gde za jedno mesto konkuriše i po desetak mališana. U osnovnoj i srednjoj školi se redovno organizuju testovi iz maternjeg jezika, matematike, istorije, geografije, prirodnih nauka i engleskog. Program je širok i zahteva dobro uvežbanu memoriju jer je potrebno zapamtiti mnoštvo činjenica, a brzo razmišljanje se podrazumeva kao i rešavanje problema koji su često tako postavljeni da zbune studente.
Japanski sistem školstva je šarolik. Pre osnovne škole decu očekuje zabavište koje traje barem dve godine, a do upisa na fakultet potrebno je završiti 12 godina školovanja koje je raspoređeno po sistemu 6+6 ili 6+3+3.
Prijemni ispiti se polažu, u zavisnosti od škole, pre samog početka osnovne škole ili posle šestog, odnosno devetog razreda. Škole su državne, prefekturalne ili privatne. Ima onih veoma elitnih (državnih i prefekturalnih koje su besplatne i skupih privatnih) u koje se veoma teško upisuje. Doduše, postoje i škole koje nisu posebno zahtevne i u koje se upisuju ne naročito vredni ili sposobni đaci.
Od osnovne škole do ulaska na fakultet mnogi pohađaju dodatne škole, tzv. ĐUKU, koje su specijalizovane za pripremu đaka za određene ispite i određene škole. I među tim pripremnim školama postoje one elitne i da bi deca dobila mesto u najboljim pripremnim školama, moraju da idu u pripremno pripremne škole koje im povećavaju šanse za prijem u najbolje pripremne škole. U svakom slučaju, roditelji moraju da štede od dana kada se deca rode jer su sve te pripremne škole veoma skupe, a isto tako moraju da pripreme decu da budu vredna i strpljiva. Posle osam časova provedenih u školi većina đaka ide u ĐUKU i kući se vrati tek oko osam ili devet uveče, a nekada i kasnije u zavisnosti od uzrasta. Radni dan srednjoškolca može da traje nekad i 14-16 sati.
Iza mnogih uspešnih ŠIKEN ĐIGOKU stoji KJOIKU MAMA, majka koja brine o obrazovanju svog deteta. Dok su očevi zauzeti na poslu, posvećene majke rade sve što je u njihovoj moći da pomognu deci da se upišu u željene škole. To podrazumeva vozikanje od škole do škole, pravljenje zdravih i ukusnih obroka koje deca jedu u autu kako ne bi gubila vreme, kopiranje domaćih zadataka ako su deca odsutna zbog bolesti, bodrenje, strogi nadzor, disciplina itd.
Zbog stroge discipline, takmičarskog duha i posvećenosti učenju i radu od malih nogu, nije za čuđenje da izuzetno veliki broj mladih upisuje i završava fakultete, a da su japanski đaci među najboljim u svetu iz matematike i prirodnih nauka. Smatra se da je pismenost skoro stoprocentna i pored izuzetno komplikovanog pisma.
Od malih nogu Japanci nauče GAMBARU – da se jako trude, da ustraju i ne odustaju od započetog posla. Oni koji nisu uspeli da se upišu na željeni fakultet često pauziraju godinu ili dve i iznova se vredno spremaju za prijemni kako bi se upisali baš tamo gde žele.
Atmosfera u osnovnoj školi je dosta opuštena u poređenju sa srednjom školom gde su pravila rigorozna i svi ih se moraju strogo pridržavati. Ponekad srednje škole više liče na vojne akademije. Dužina suknje, zakopčana dugmad do vrata, određena boja čarapa, nenapadna frizura; sve je strogo regulisano. Kritičari ovakvog sistema smatraju da se kreativnost zamenjuje usaglašenošću i uniformisanjem i da se mnogi talenti ubijaju strogim pravilima.
Većina đaka i studenata tokom novogodišnj ih praznika posećuje hramove u kojima se mole za istu stvar, a to je položen prijemni ispit. Običaj je da đaci ispisuju svoje želje na papirićima isečenim u trake, a zatim ih vezuju za grane drveća u hramovima. Danas, sa razvojem tehnologije, neki hramovi prihvataju molitve poslate elektronskim putem. Onim srećnicima kojima su se obistinile želje i kojima su uslišene molitve pa su položili prijemne na najprestižnijem državnom
Tokio univerzitetu – takozvani TODAI ili akademskom raju (kako ga neki nazivaju), osiguran je put za najbolje plaćene kompanije ili vrh državnih poslova. U drugom ekstremu, oni koji nisu izgoreli u paklu ispita obično krenu drugim, silaznim stepenicama.
