Muzikolog Katarina Mitić došla je na ideju da sastavlja plejliste koje svakog ponedeljka mogu da stignu i na vašu adresu ako se sabskrajbujete na Music Storyline.
Pravljenje plejlisti je njen plezir, ali i profesionalni poziv. Dok je radila za jednu od najvećih izdavačkih kuća na svetu, Warner Music, imala je priliku da pravi različite plejliste za striming servise. Njen online muzički prostor postaće i vaš, jer tamo možete da pronađete svoju idealnu plejlistu koja će vas podići iz kreveta u ponedeljak ujutru, utopliti dok se u decembru vraćate s posla, dati energiju dok trenirate, plejlistu koja će vam pomoći da dišete duboko ili prebrodite frku na poslu.
I baš onda kada je sve spremno za vaš matine, shvatate da nemate plejlistu. Ali, ima je Music Storyline.
Pripremio: Nikola Todorić
Primetio sam da daješ šansu numerama koje nisu otkrivene.
Da. Trudim se da što više prostora ostavim za neotkrivene numere, što nužno ne mora da znači da su nove, samo možda nisu našle svoj put do slušalaca. Od početka radim na tome da pri odabiru muzike ne pravim ograničenja bilo koje vrste. Moje plejliste su otvorene za muziku iz svih delova sveta, različitih žanrova i datuma. Hitovi su već sami po sebi našli put do publike, mada daleko od toga da se s vremena na vreme ne postavim neki hit ili dobro poznatu stvar. Ako je nešto mejnstrim, ne znači da automatski ima manji kvalitet.
Da li na istoj plejlisti mogu da se nađu Mocart i, recimo Tejlor Svift?
Da, apsolutno. Spoj nespojivog je isto jedna od stvari koje pokušavam da promovišem. Šabloni su nešto što treba da prevaziđemo, a kroz dobro upakovan muzički tok ti šabloni se razbijaju i dobijaju se nove forme. Jedna od mojih prvih plejlsiti je nosila naziv Ljudi protiv mašina i u opisnom tekstu (možda ovde nije zgoreg pomenuti da svaka plejlista nosi neki specifičan naziv) sam objasnila da je Music Storyline nastao iz moje želje da vratim ljudski faktor „u igru” kada je odabir muzike u pitanju. Verujem da ne postoji algoritam na ovom svetu koji bi mi dozvolio da se na istoj listi nađu Ljubičice, mladi bend iz Pančeva, soundtrack iz umetničke igre za mobline telefone Golf Club: Wasteland i Marvin Gej. Mašine tvrde da to nije ok, a ja mislim da jeste, da takva plejlista treba da postoji, da u njoj može i te kako da se uživa. Spoj nespojivog je u redu. Greške su u redu. Nešto što nema ni hiljadu pregleda na jutjubu je u redu jer može da se radi o dobroj muzici.
Kad smo već kod Mocarta, poznato je istraživanje u kojem se njegova sonata za dva klavira u D duru K. 448 pokazala kao melodija koja je povećala produktivnost rada na poslu tokom jednog eksperimenta. Koliko se tvoje plejliste prilagođavaju radu?
Dok pravim plejliste razmišljam o ljudima koji ne žele da im svaki dan bude isti, pošto polazim od sebe. Želja za otkrivanjem nove muzike postoji kod mnogih ljudi, samo je problem što ponekad nemaju vremena za to, ili ne znaju na koji način da dođu do nje. Nadam se da ljudi pronalaze motivaciju za rad u mojim plejlistama i da su produktivniji, jer istraživanja takođe pokazuju da je bolje kada vam neko drugi sastavi plejlistu. Vaša će biti puna omiljenih pesama, a to skreće pažnju sa radnog zadatka.
Bil Gejts je ipak rekao da je prestao da sluša muziku dok radi jer ga dekoncentriše, a on je neko ko je paradigma uspeha.
Svako od nas je priča za sebe. Mnoge moje kolege ne mogu da zamisle radni dan bez muzike. Da, možda još niko od njih nije Bil Gejts, ali su mladi i imaju vremena to i da postanu. (smeh)
Veruješ li u moć psihologije muzike i njene kognitivne performanse?
Naravno. Muzikoterapija je naučna disciplina koja se bavi time. Da ne verujem u psihologiju muzike verovatno ne bih radila ovo što radim sa takvom posvećenošću i ljubavlju. Muzika ima moć da vas pokrene, izleči, umiri, usreći i probudi još 1001 emociju.
Da li će nam pre instrumentalna ili vokalna muzika oterati stres?
Pre bih rekla da tempo određene muzike može uticati na to koliko ćemo nivelisati stres i uticati na to da se umirimo i smanjimo količinu anksioznosti koji osećamo. Nema pravila, iako su različita istraživanja rađena na ovu temu. Mene podjednako umiruju i vokalno-instrumentalne i samo instrumentalne numere, u zavisnosti u kakvom se raspoloženju nalazim.
U Londonu postoji kompanija koja se bavi osmišljavanjem plejlisti za radna mesta. Tako imaju unapred osmišljen paket za kazine, hotele, italijanske restorane… Znaš već kakva je muzika u liftu ili solarijumu. Može li se ovome postupiti tako uopšteno?
Može, ali to je nešto protiv čega se kroz svoj rad svakodnevno borim. Kalupi ne podstiču na dalja istraživanja. Retko ćemo na šablonskoj plejlisti pronaći numeru koja će nam privući pažnju i inspirisati nas. Ne kažem da u nekim zemljama ne postoje firme u kojima rade ljudi koji razmišljaju isto ili slično kao ja, a upravo biraju muziku za neke hotele ili lance restorana, ali znam da je malo teže da u takvim okolnostima „izboriš” za neku vrstu eksperimenta, pošto je potrebno da ispoštuješ određene norme i politiku kompanije koja te je angažovala.
Pomenula si muzikoterapiju. Koji žanr bi savetovala depresivnim i anksioznim ljudima?
Iako su istraživanja došla čak do nekih konkretnih numera i predloga, verujem da je svaki čovek individua za sebe i da svakome nešto drugo može više ili manje da prija. Primera radi, metal muzika je možda i jedina koja se ne nalazi na mojim plejlistama (mada postoje sjajni metal bendovi sa izuzetnim muzičarima), a sigurna sam da određenim ljudima upravo neke numere ovog žanra mogu da prijaju u anksioznim situacijama. Isto je i sa slušanjem umetničke muzike. Ako bi trebala da biram, preporučila bih neke kompozicije kompozitora sa početka 20. veka: Debisija, Ravela, Satija, Geršvina, kao i filmsku muziku, a odmah potom i muziku iz određenih video igara.
Fotografije: Zorana Milovanović
