U prethodnom tekstu imali smo prilike da „protrčimo“ kroz istorijat cenzure i načine kategorizacije u filmovima i to u kontekstu borbe filmskih radnika za „čistiju“ i ekspresivniju umetnost sa jedne strane i raznih društvenih grupa koje nastupaju sa pozicija „čuvara morala“ i koji pod izgovorom zaštite omladine i dece, na mala vrata, uvode cenzuru, sa druge strane. Na kraju prethodnog teksta ostavio sam nagoveštaj o čemu će biti reči u nastavku teksta o kategorizaciji filmova. Vreme je da saznamo ko je Džek Valenti i kakva je njegova uloga u kreiranju sistema, kakav uticaj na dobijanje rejtinga ima tzv. „Odbor roditelja“, kakav je stav struke o uspostavljenoj nomenklaturi, kao i to da li je etablirani sistem doneo progres na polju slobode izražavanja.
Kao što sam već naveo, sistem rangiranja filmova kakav danas važi uspostavljen je 1968. godine kada je ovaj princip zamenio cenzuru i zabranjivanje. Uspostavljena su striktna pravila koja filmski radnici moraju imati na umu ukoliko računaju na lukrativnost filma koji prave. Nisu retki slučajevi da se reditelji suočavaju sa teškim odlukama povodom izbacivanja scena iz filma kako bi njihovo ostvarenje dobilo prihvatljiviji rejting, o čijem značaju ćemo malo kasnije. Iz ovoga se jasno vidi da i dalje postoji jedan oblik cenzure koja se manifestuje kroz autocenzuru, možda i najgori oblik zabrane. Međutim, nije svaka scena u filmu koja izaziva kontroverzu ujedno i neprihvatljiva za one koji odlučuju u koju kategoriju smestiti neki film. Filmski radnici su složni u navodima da je na sceni ipak prisutna flagrantna cenzura koja ide samo u jednom smeru – ograničiti scene seksa dok se na scene nasilja gleda blagonaklono. Na ovom mestu u priču ćemo uvesti i tzv. Rating Board (za potrebe teksta označićemo ga kao „Odbor roditelja“) čiji je osnovni zadatak da pregleda film, da svoje primedbe i sugestije i na kraju upiše oznaku za koju smatra da je najprikladnija sadržini pregledanog filma.
Samo postojanje ovog tela nije toliki problem, problem je, kako to navode zaposleni u filmskoj industriji, voluntarizam koji vlada u tom telu i nedostatak preciznih kriterijuma. Za takvu situaciju verovatno je najveći „krivac“ Džek Valenti koji je od 1968. do 2004. godine upravljao Filmskom asocijacijom Amerike (MPAA). On je bio taj koji je „progurao“ pomenuto telo i dao mu pomenuta ovlašćenja. Na čelo navedene asocijacije došao je direktno iz Bele kuće i administracije predsednika Lindona Džonsona, a mnogi se slažu da je tokom svog rada umnogome služio interesima uskog kruga najmoćnijih ljudi u Holivudu.
Vratimo se na Odbor roditelja i njihovu metodologiju rada. Članove ovog tela sačinjavaju roditelji, njima je data sloboda odlučivanja i njihovo mišljenje kreira standarde. Niko ne zna ko su oni (članovi se menjaju po potrebi), niko ne zna kriterijume po kojima se članovi biraju i niko ne zna po kojim pravilima se upravljaju u svom radu. Jedino što znamo je da se u odlučivanju vode „interesima“ dece i omladine i da obeležavaju sve ono što bi moglo biti problematično. Kao što rekoh, ne zna se ko su ljudi koji stoje iza takvih ocena, jer se njihova imena drže u strogoj tajnosti. Čini se da je takva odluka najblaže rečeno problematična, imajući u vidu da članovi odbora učestvuju u proceni toga šta se smatra javnim interesom i kako ga treba zaštiti.
Pogledajmo na koji način članovi Odbora roditelja kreiraju javno mnjenje. Prilikom kategorizacije vode se sistemom koji je uspostavljen mnogo ranije, ali je tokom decenija bivao revidiran.
– Prva i najblaža ocena koju film može da dobije je „G“ (General audiences) što znači da u njemu nema golotinje, seksa, upotrebe opijata, a agresija mora biti svedena na minimum (!?). Primera radi, dozvoljeno je nasilje ekvivalentno nasilju u crtanim filmovima Tom i Džeri. Vokabular ne sme da izlazi iz okvira pristojnosti.
– Sledeća po rangu ide ocena „PG“ (Parental Guidence). U ovakvom filmu mogu se upotrebljavati psovke (ograničeno) ili vulgaran vokabular, golotinja je dozvoljena do izvesne granice (prikazivanje nage zadnjice je nešto na šta se pristaje), a nasilje u povećanom obimu se toleriše.
– „PG13“ (Some material may be inappropriate for children under the age of 13-parents strongly cauttioned) je oznaka koja se upotrebljava za filmove u kojima se reč „shit“ koristi u različitim varijacijama a „F word“ (Fuck) može biti upotrebljena samo jednom u toku celog filma, pa scenaristi moraju pažljivo da biraju na kom mestu će biti upotrebljena i to samo u svom izvornom obliku (Fuck you) kao psovka (uvreda). Nikako nisu dozvoljene sentence poput „I wanna fuck you“ ili „I enjoy getting fucked“, te ukoliko iste budu upotrebljene, film automatski prelazi u sledeću kategoriju,
-„R“ (Restricted) ukazuje na sadržaj koji nije dozvoljen deci ispod 17 godina bez pratnje roditelja ili staratelja. U ovako označenim filmovima upotrebljavaju se teške psovke, prikazane su scene eksplicitnog nasilja, scene seksa su dozvoljene, ali samo one koje prikazuju koitus u misionarskoj pozi, golotinja je neograničena.
– Ukoliko film sadrži realne scene seksa (oralni seks, analni snošaj) i to u pozi koja je različita od misionarske, takođe i grupni seks, taj film dobija etiketu „NC-17“ što u prevodu znači da je film nedostupan svima koji imaju 17 i manje godina (ova oznaka je zamenila klimavu „X“ kategoriju koja je izbačena iz upotrebe zbog pogrešnog tumačenja, a čak je i Kjubrikov film „A Clockwork Orange“ bio smatran za porno film zbog pomenute oznake).
Uočili ste da je osnovni problem u prikazivanju scena koje u sebi sadrže razmenjivanje nežnosti između osoba različitog pola, koja je prihvatljivija (i to se ne krije) od scena koje prikazuju istopolne odnose i koji dobijaju strožiji rejting. Zašto je to tako, trebalo bi upitati odbor. Rediteljima, scenaristima i producentima nije jasno kako filmovi u kojima se prikazuju scene kao što je rafalna paljba iz automatskog oružja, ranjavanje ili ubistva postaju prihvatljivije od kadrova pokazivanja osećanja u nečemu što je tako obično poput seksa.
Postoje i argumenti druge strane. Kaže se da ako se napravi film koji ljudi žele da gledaju ni jedno pravilo o rejtingu ne može da naškodi, a ako napravite film koji samo nekolicina želi videti ni jedan rejting vam neće pomoći. Argument koji se samo delimično može prihvatiti, a ako se doslovno shvati gde je tu umetnost? Gde je tu sloboda koju svaki stvaralac treba da izrazi? Pogotovo kad se radi o umetničkim filmovima čiji je proizvod proaktivan, što je preduslov za dalje razvijanje umetničkog pogleda na svet. Kao što smo već napomenuli raniji stav Američkog Vrhovnog suda, film je profitabilna umetnost te kao takav ne potpada pod Prvi amandman američkog ustava o slobodi govora i izražavanja, zbog čega se kao takav mora posmatrati kroz prizmu komercijalnog uspeha. Pobornici puzajuće cenzure zauzimaju stav da kategorizacija nikako ne može da utiče na zaradu nekog filma. Ali da li je to baš tako?
Box Office stručnjaci se slažu da će oznaka „R“ ili „NC-17“ koju nosi neki film zaraditi desetine miliona dolara manje od filmova kategorisanih sa „G“ ili „PG“ iz jednostavnog razloga, njihova vidljivost i doseg će biti manji a samim tim i zarada postaje niža. Nakon „života“ koji film proživi prikazujući se u bioskopima, on svoju egzistenciju nastavlja u formi DVD izdanja koja se mogu naći na rafovima velikih trgovinskih lanaca. Plasiranje filmova sa oznakom „NC-17“ je gotovo nemoguće jer odgovorni odbijaju da takve filmove postave na rafove, lako dostupne onima koji se „štite“ i na čije mentalno zdravlje treba pripaziti. Dakle, još jedan izvor prihoda biva ograničen, te se u tom pogledu filmski stvaraoci dobrovoljno odriču umetničkog izražavanja i odlučuju se za „plivanje u mirnim vodama“. Nije neuobičajeno da nakon što prihvate sugestije Odbora roditelja, nakon nekog vremena izdaju tzv. Directors cut, u kome će prikazati sve ono što je izostavljeno iz zvanične verzije filma. Računa se da se od prodaje filmova na nosaču slike i zvuka zaradi preko 40% od ukupne svote koju film prikupi prikazujući se u bioskopima, što je priznaćete, ogroman novac koga se teško odriču oni koji učestvuju u pravljenju nekog filma. MPAA kao asocijacija koja zastupa interese filmskih radnika (ili bi barem to trebalo da radi), mudro ćuti i odlučuje da se ne meša u „uređivačku politiku“ u procesu rejtingovanja filmova, niti daje sugestije kako bi neka scena trebala da izgleda ili neki dijalog zvuči. Umesto toga, upravljajući se prema postojećem, Odbor svrstava film u određenu kategoriju određujući time „box office“ uspeh nekog ostvarenja, jer je domet filmova sa NC oznakom veoma ograničen kako u pogledu dostupnosti tako i u pogledu zarade. Iz svega navedenog, sistem koji važi nedvosmisleno je upodobljen velikim filmskim kompanijama koje imaju infrastrukturu da „proguraju“ glupave filmove sa plitkim sadržajima i od njih naprave profitabilan projekat, dok na drugoj strani ostaju umetnici i nezavisna produkcija koji u svom stvaranju bivaju limitirani i u konstantnoj potrazi za slobodom umetničkog izražaja koja ponekad zahteva upotrebu čoveka i njegove prirode. Oni koji se odluče da rizikuju, postaju „topovsko meso“ i „vreća za udaranje“ samozvanim čuvarima društva. (nije zgoreg napomenuti da kompanije Sony, 20th Century Fox, Warner Bros, Paramount i Walt Disney učestvuju u čak 95% filmskog tržišta).
Sloboda govora i izražavanja bila je i ostaće svetionik progresa ljudskog društva i zato je treba negovati i čuvati inače će nam pod pritiskom uticajnih grupa biti istrgnute iz ruke, a ponovno uspostavljanje tih vrednosti je skopčano sa brojnim preprekama. Kriterijumi koji su uspostavljeni idu ka tome, idu ka ograničavanju slobode duha, slobode izbora kojim postižemo najveću afirmaciju. Ako se predamo, klizimo u suštu suprotnost ovom terminu, a to je ropstvo. Ropstvo zarobljenih umova koji postavljaju pravila i njihovim pokušajima da nas namame u kavez cenzure zarad ostvarivanja sitnosopstveničkih interesa.
