Ovog utorka u goste nam stiže Vladimir Martinovski, pesnik, pripovedač, esejista i književni teoretičar i prevodilac čija poezija se našla u jedinstvenoj književnoj zbirci Izbor savremene makedonske poezije (2023.) koju je pripremila glumica, pesnikinja i prevoditeljka Valentina Bakti. Plezir ima to zadovoljstvo da domaćoj publici premijerno predstavi savremene makedonske pesnike i pesnikinje čija poezija je uvrštena u zbirku.

Vladimir Martinovski (Skoplje, 1974.) pesnik, pripovedač, esejist, književni teoretičar, prevodilac. Doktorirao je na Univerzitetu Paris – Sorbonne Nouvelle. Radi kao redovni profesor na katedri za opštu i komparativnu književnost, na filološkom fakultetu „Blaže Koneski“ u Skoplju. Objavio je desetak pesničkih knjiga, tri knjige haibuna, knjigu kratkih priča, desetak knjiga studija i eseja, tri knjige poeziju za decu. Značajnija dela: „Od slike do pesme’’ (2003); „Eho od valova”(2009); „Kvarteti” (2010); „Pre i nakon plesa” (2012); „Zoon poeticon” (2013); „Istinska voda”(2014); „Unitrašnje planine” (2016); „Sanjane i budne pesme” (2017). Pesme su mu prevedene na dvadesetak jezika. dobio je nekoliko književnih nagrada. Bavi se muzikom i slikarstvom.

Postoji li trenutak iz tvog detinjstva ili rane mladosti koji je na neki način sugerisao da ćeš postati pesnik u odraslom dobu?

Deda mi je bio advokat, pa mi je njegova mašina za pisanje bila jedna od prvih igračaka. Iako nisam znao sva slova, umesto tužbi i žalbi, kucao sam „dadaističke” pesme. Možda je to bila neka „najava” .

Da li se sećaš svoje prve pesme?

U osnovnoj sam pisao pretežno tekstove za rep muziku, ali su bili prilično naivni. Prva pesma koje se sećam, a da mi se dopala, imala je naslov „Pogled ka rukama”. Poklonio sam je nekom i nisam uradio kopiju. Možda nešto iz te pesme postoji u nekim drugim pesmama koje sam  kasnije napisao.

Ko su bili tvoji prvi poetski i književni mentori, autori koji su te oblikovali u osobu i stvaraoca kakav si danas?

Prvi pesnik koji me je potpuno osvojio bio je Rabindranat Tagore, čak su mi „Gradinar” i „Gitandžali” bili maturski rad. Sećam se da sam  otišao da dam krv da bih dobio slobodan dan u gimnaziji i da sam tog dana u Univerzetskoj biblioteci istraživao njegove knjige. Pre nekoliko godina posetio sam njegovu kuću u Kolkati i setio sam da je on bio neka vrsta „detonatora” za moje interesovanje o poeziji, slikarstvu, muzici…U formativnim godinama dopadali su mi se različiti pesnici, Lorka, Bodler, Rembo i Radovan Pavlovski bili su među prvima, a dobar deo savremenih pesnika upoznao sam na Struškim večerima poezije: Ginzberg, Alberti, Odn, Gilvik, Transtromer. Na početku studiranja mnogo sam zavoleo i pesme japanskih haiku majstora. Od makedonskih pesnika, slabost su mi oduvek bili: Koneski, Šopov, Matevski, Đuzel, Urošević, koji mi je bio i profesor/mentor u toku studija, a od koga mnogo učim i dan-danas. U sferi muzike glavni mentor mi je bi Pece Atanasovski.  

Šta je neophodno da se prepoznaš u jednoj pesmi i pesniku, da bi rekao ovo je kvalitetna poezija?

Obično prepoznajem glas jednog autora. Slušam ga kao nešto što me se lično tiče. Pesnici i pesme me obično povezuju slikama, vizuelnim i akustičnim doživljajima, koji mi se pojavljuju u nekom unutrašnjem ekranu ili koncertnoj sali. Baba mi je jednom poklonila jednu ogromnu antologiju svetske lirike. Odavno je nisam otvorio, ali i dan-danas znam koje su me pesme naježile. Da ne dužim: dobre pesme osećam(o) čak i svojim telom.

Šta za tebe jeste i nije dobra poezija?

Dobra poezija budi, rasplamsava imaginaciju. Zvukom nas nosi. Iznenađuje nas jednostavnim stvarima. Budi nam intuiciju kada slutimo šta je rečeno, a šta sami treba da naslutimo. Vodi nas negde gde smo već bili. Podstiče nas da se dublje posvetimo životu. Jednostavno rečeno: posle čitanja ili slušanja dobre poezije imamo osećaj da se u nama nešto promenilo.

posle plesa

posle plesa
gledamo ka
nebu:
to nisu tragovi
aviona, već naših
brzih pokreta

i nove talase
u jezeru nije napravio vetar već
sila koja je čitave noći

plesala kroz nas
i sada se polako širi susednim
galaksijama

Vladimir Martinovski

Podeli sa našim čitaocima omiljene stihove svog omiljenog pesnika/pesnikinje?

Setio sam se na nekoliko u trenutku:

„Ne za mržnju, za ljubav sam se rodila” („Antigona”, Sofokle)

„Više volim lišće bez cveća od cveća bez lišća” (Vislava Šimborska”)

„Volela bih da imam/ Jedno malo zeleno drvo/ Da niz ulicu za mnom trči” (Vasko Popa)

„To je poriv, za smisao ne pita!” (Blaže Koneski)

„Spavalice spavaju, sanjaju samo sanjalice” (Vlada Urošević)

Kakva je danas poetska scena u Makedoniji?

Raznovrsna i prilično vibrantna, a ta savršeno pokazuje poetski izbor koji je Bakti nedavno napravila. Raduje me što imamo jedan odličan pesnički podmladak. Poslednjih godina su izašle zbirke odličnih pesnika koji nisu samo budućnost već i sadašnjost makedonske poetske scene. Trudim se da im koliko mogu, pružim i svoju podršku.

Možeš li da približiš našim čitaocima kako izgleda tvoj kreativni, stvaralački proces?

Uvek je različit, donosi mi radost, a neretko i sumnju.

Jabuka se budi kao dete, kako se budi Vladimir? 

Nekada kao jabuka, nekada kao dete, nekada kao štrudla punjena snom.

Da li se o ljubavi prećutkuje?

Ona se oseća, neguje, živi. Nekada je prećutkujemo. Možda zato najviše volim pesme i umetnička dela u kojima osećamo i bez toga da je imenovana.

Na koja herojstva svakodnevno zaboravljamo? 

Na primer, da neko cele noći nije spavao da bi nečiju ranu sašio, a neko, da nas sačeka taze hleb u prodavnici. Neko nije spavao da bi pročitao šta je drugi napisao. I čitanje knjige postaje herojstvo u vremenu u kom se čitaju samo naslovi, a i oni do pola.

Čega se najradije ne sećaš, a pomisao na šta te oslobađa? 

Oslobađa me misao da ne moram baš svega da se sećam.

Nedavno smo imali prilike da uživamo u tvom prisustvu na Stihoterapiji koju vode Marko Đorđević i Gala Odanović, možeš li da podeliš sa nama kako je izgledao susret sa publikom?

I ja sam uživao u prisustvu publike. Gala i Marko su bili odlični domaćini i odmah sam ih osetio kao „stare prijatelje”, a u  biblioteci sam se odmah osetio „kao kod kuće”. Za to su bile zaslužne knjige na policama, divna publika i sjajni moderatori. Naravno, bili su zaslužni i Toni Popov i Valentina Bakti, moji dragi prijatelji, u njihovom prisustvu se uvek osećam iskreno, spontano i opušteno. Tako je lepo tekao razgovor i čitanje pesama, cela Stihoterapija je bila takva. S radošću se sećam da smo iz biblioteke svi otišli nasmejani. Možda baš zbog terapije stihovima?

Share

• Tweet
• Pin It