Ove srede u gostima nam je pesnik i slikar Toni Popov čija poezija se našla u jedinstvenoj književnoj zbirci Izbor savremene makedonske poezije (2023.) koju je pripremila glumica, pesnikinja i prevoditeljka Valentina Bakti. Plezir ima to zadovoljstvo da domaćoj publici premijerno predstavi savremene makedonske pesnike i pesnikinje čija poezija je uvrštena u zbirku.
Toni Popov (Skoplje, 1975.) umetnik koji radi u više medija. Autor je dve zbirke poezije: „Moje parče neba“ (2008.) i „Svet je žedan reči“ (2015.). Slikarstvom se profesionalno bavi od 2011. godine. Autor je osam samostalnih izložbi, a njegove slike su prodate u 18 zemalja širom sveta. Producentska kuća „Moments” iz Šarlota, SAD, 2014. godine snimila je kratak dokumentarac o njegovom radu. Izdavačka kuća „Metanoja” iz Skoplja objavila je 2018. godine knjigu iz njegovog projekta „100 dana mini umetnost”. Živi na Ohridu sa suprugom i troje dece.
Postoji li trenutak iz tvog detinjstva ili rane mladosti koji je na neki način sugerisao da ćeš postati pesnik u odraslom dobu?
Voleo sam da čitam i prozu i poeziju, ali ne sećam se da je bilo nekog određenog trenutka. Imao sam relativno srećno detinjstvo, a to nikad nije dovoljan uslov da bi neko postao pesnik.
Da li se sećaš svoje prve pesme?
To je bila pesma od dve strofe, sa rimom, naravno, inspirisana belim konjem mog dede. Napisao sam je jednog leta na njivi sa lubenicama. Ne pamtim je, ali je rodbina bila oduševljena. A eto, možda je to bio trenutak prvog pitanja.
Ko su bili tvoji prvi poetski i književni mentori, autori koji su te oblikovali u osobu i stvaraoca kakav si danas?
Kao dete, čitao sam ono što smo imali na polici: Blaže Koneski, Slavko Janevski, Ana Ahmatova, Mihail Rendžov. Čitao sam čak i dva toma o Marksizmu i savremenom društv jer nije bilo druge knjige za čitanje. U ranijem dobu došli su Francuzi, Rembo, Bodler, Prever, Verlen. Kasnije i Amerikanci i Latino-amerikanci onda te život te slomi, pa dobiješ otprilike ovakav proizvod na kraju.
Koga bi izdvojio kao današnje uticaje i zašto?
Ima ih puno. Valjda sve one koje sam nabrojao malopre, čak i više. Prirodno je da na čoveka utiču drugi ljudi i da čovek utiče na druge oko sebe. Da, ono što pišem sam ja, ali u svemu što stvaram tu je glas od svih autora koje sam čitao. Od svakog sam uzimao po nešto.
Šta je neophodno da se prepoznaš u jednoj pesmi i pesniku, da bi rekao ovo je kvalitetna poezija?
Prvo, treba da bude pesma. Da budemo iskreni, nije sve što je napisano u stihu poezija. Drugo, bitno mi je da je iskrena. Da pesnik/pesnikinja bude u pesmi ono što jeste, da pesma bude prirodna. Ne volim kad je pesma našminkana. Volim kad je sirova. Volim kad cela pesma ima dušu, ne samo poređane reči i neki punch line na kraju.
Šta za tebe jeste i nije dobra poezija?
Postoji poezija koja nije poezija, to sam već rekao. Onda postoji dobra poezija, kvalitetna, ali me lično ne dotiče. To je isto i u slikarstvu, postoje remek dela na koje ostajem ravnodušan. E sad, postoje i pesme koje me slome skroz. Dobra pesma me tera da je upamtim, tera me da je pročitam iznova i iznova. U dobroj pesmi se pronađem. Dobra pesma ima miris, ukus i boju, tvrda je, opipljiva. Dobra pesma me natera da pišem. Dobra pesma je dobra pesma čak i kad je čujem na jeziku koji ne razumem.
Podeli sa našim čitaocima omiljene stihove svog omiljenog pesnika/pesnikinje?
Na moju žalost, pesme gospodina Čarlsa Simića sam otkrio nedavno i sasvim slučajno, kad su ih ljudi objavljivali na internetu nakon njegove smrti. Onda mi je Marija poklonila njegovu antologiju i sad sam u tom svetu,, tako da ću sada podeliti njegove stihove.
Hotel Nesanica (odlomak)
U 5 ujutro, zvuk golih stopala odozgo.
„Ciganska“ proročica,
Čiji je dućan na ćošku,
Ide da piša posle ljubavne noći.
Jednom, takođe, zvuk detinjeg jecanja,
Tako blizu je to bilo, pomislih
Na momenat da sam zajecao sam.
Kakva je danas poetska scena u Makedoniji?
Ja sam malo izvan scene, ali od onog što mogu da vidim, mislim da je jako živa i da obećava. Ima dosta novih pesnika i pesnikinja, što je uvek dobro. Od pre dve godine, Skoplje ima i festival poezije. To je dobra platforma i za pesnike i za čitaoce. Sve u svemu, mislim da ide na bolje.
Možeš li da približiš našim čitaocima kako izgleda tvoj kreativni, stvaralački proces?
Ne postoji momenat kad sednem da pišem. Ponekad čitam, pa mi u toku čitanja dođu stihovi koje zapišem. Ponekad radim fizički posao, pa isto dođu stihovi. Ali, uvek pre nego što napišem pesmu, prvo osetim u stomaku potrebu da napišem pesmu. Ne mogu to da objasnim, to je nešto nalik praznini koju imam potrebu da popunim rečima, tako da mi pisanje dođe kao neka vrsta isceljenja, mada znam da su moji stihovi samo mrvice na stolu. Evo, gledam majku kako ih skuplja ubrusom nakon večere.
Čega ne želiš da se setiš?
Ima puno toga čega ne želim da se setim, ali je svejedno prisutno. Ožiljci, rastanci, praznina, bol. Ipak, zbog svih tih stvari, sada sam onaj koji jesam. Tako se raste, tako se zri.
Ako se okreneš deset godina unazad, koje su osobine nestale?
Nestao je entuzijazam. Ovaj prostor na kojem živimo nekako ukrade nadu da će sutra biti bolje. Ali, zato je tu cinizam. Mesto u čoveku nikad ne ostane prazno.
Čije tuđe priče su i tvoje?
Mislim da se pronalazim u sve pričama gde je čovek ranjiv, lomljiv i iz inata, uporan.
Da li je čovek u današnje vreme kaktus sa mekim srcem?
Ne samo u današnje vreme, nego je oduvek takav bio. Tajna je da naučimo da omekšamo bodlje, da dopustimo da nas drugi dotaknu.
