Utoku je realizacija projekta glumice, pesnikinje i prevoditeljke Valentine Bakti u okviru kog će se naći jedinstvena zbirka – izbor savremene makedonske poezije i pratće je portreti pesnika koje je zabeležila Radmila Vankoska, ali i video esej o Skoplju koji su pripremili Mladen Teofilović i Đorđe Živadinović Grgur. Promocija knjige i premijera filma se očekuju tokom juna meseca u Beogradu, a Plezir ima to zadovoljstvo da domaćoj publici premijerno predstavi savremene makedonske pesnike i pesnikinje čija poezija će biti uvrštena u zbirku.
Danas je naš gost pisac Nenad Joldeski.
Nenad Joldeski rođen je 1986. godine u Strugi. Pisac je i autor dve zbirke kratkih priča i jedne kratke novele „Tišina Enhalona”, koja je osvojila nagradu „Novite” koju dodeljuje izdavačka kuća „Templum” iz Skoplja. Njegova druga knjiga „Svako sa svojim jezerom” objavljena je 2012. godine za istu izdavačku kuću. Godine 2016. dobio je nagradu „Evropske Unije za književnost”.
Pripremila: Valentina Bakti
Postoji li trenutak iz tvog detinjstva ili rane mladosti koji je na neki način sugerisao da ćeš postati pesnik u odraslom dobu?
Postoji jedna priča koju moja majka voli da prepričava. Negde u petom ili šestom razredu, na početku školske godine škola je organizovala ekskurziju do jednog struškog sela. Rani jesenji dan, sve je uobičajeno… Dotrajali autobus Jugotransa nas ostavlja i dan odmah kreće naopako.
Najpre su nastavnici sa nekoliko učenika pali u neku rupu u kojoj se nalazio roj stršljena. Stršljeni su ih unakazili, digla se velika panika, ne sećam se da li je prvo došla hitna pomoć ili ih je neko od lokalaca odveo u bolnicu. Odmah nakon tog slučaja, neko je polomio ruku, a zatim je krenulo i snažno nevreme. Grmelo je, leteli su krovovi… Mini apokalipsa. Sklonili smo se ispod jedne plevne, pokisli, smrzli, preplašeni… Autobusi su došli posle par sati i spasili nas.
Drugog dana u školi – pismeni zadatak sa poznatim dosadnim naslovom, kao da ga je smišljao neko kome je bilo užasno dosadno: „Kako sam se proveo na školskoj ekskurziji?“. Pišemo, ćutimo…
Posle nekoliko dana stižu ocene. Jedini sam peticu dobio ja – zbog iskrenosti u napisanom. Svi su lagali i počeli sastav sa „Bio je lep i sunčan dan“ i nastavili su sa lažima. Samo je moj početak bio: „Bio je tužan, nesrećan i tmuran dan… padali su gromovi, padali su krovovi, ujedali stršljeni“. Opisao sam sve kako je bilo.
Sigurno u tom grmu leži zec.
Da li se sećaš svoje prve pesme?
Išao sam u srednju ekonomsku školu na Ohridu. Časovi su trajali čitavu večnost, naravno da ćeš pisati ili ćeš se ucrvljati. Prvu pesmu sam napisao za svoj bend, u poslednjoj klupi. Tipični tinejdžer. Prva pesma koja je bila poezija morala je da sačeka burne ljubavne vrtloge u periodu dok sam studirao i naravno da je neću podeliti javno.
Koga bi izdvojio kao današnje uticaje i zašto?
Danas čitam toliko raznovrsnu literaturu da više ne umem da procenim uticaj konkretnih autora. Da ste me pitali ranije sigurno bih rekao Racin, Koneski, Ginzberg, Neruda, Nervin, autori koje sam čitao u velikim izdanjima Struških večeri poezije, zato što sam u to vreme jedino tako mogao da dođem do dobre poezije.
Šta je neophodno da se prepoznaš u jednoj pesmi i pesniku, da bi rekao ovo je kvalitetna poezija?
Аko je srce upamtilo pesmu, tada znam da sam se prepoznao u pesmi. Srcu je ipak posao da pamti, zato i zna toliko malo pesama.
Šta za tebe jeste i nije dobra poezija?
To je uvek kombinacija emocionalnih utisaka, novih horizonata, originalnosti i ludizma, interpretacije, jezika, stila, davanje svetova, ping-pong mislima, pronicljivost i univerzalnost, dubina, svemirski prostor, snažno koncentrisan nukleus, bing-beng ili veliko statično ništavilo, crna rupa koja usisava – sve to me može povući zaplovim.
Podeli sa našim čitaocima omiljene stihove svog omiljenog pesnika/pesnikinje?
Volim te kao što se neke mračne stvari vole
potajno, između senke i duše.
Pablo Neruda
Kakva je danas poetska scena u Makedoniji?
Čini se živom, valjalo bi je bocnuti bradom.
Možeš li da približiš našim čitaocima kako izgleda tvoj kreativni, stvaralački proces?
Poezija mi retko dolazi. Ponekad je to ciklon, ponekad samo kap od koje će se možda roditi reka, bara ili jezero. Nažalost, retko se dešava i za razliku od proze, poeziju nikada ne mogu da pišem s namerom. Uglavnom čekam. Zato i nisam poeziju do sada objavio u knjizi, iako će neke od njih završiti u antologiji koju Bakti priprema. Jako sam spor u pisanju poezije da dok skupim dovoljno za knjigu, neke od njiih mi više neće štimati, nekim pesmama se struna spustila za oktavu, pesma se u meni pokvarila. Ne dele svi moje mišljenje, ali šta da se radi, prvo ja moram da budem zadovoljan.
Poljubljeni ili pljunuti?
Pljunuti. Zaista ne bih želeo da budem vulgaran, ali situacija nalaže – svi mi već godinama živimo u porno filmu. Ne samo kao metafora, već ako se dobri sećam, parafraziraću (knjiga mi nije pri ruci) – kako je pisao Eko: ako je glumcu potrebno mnogo više vremena da stigne od tačke A do tačke B u narativnom nego u realnom vremenu: to je porno film.
Kojih se mirisa najradije sećaš?
I sada mogu da osetim miris Crnog Drima letnje noći i belog jorgovana ispred kuće moje baba Danice.
Reci nam nešto o svom jezeru?
oko tebe će sada zaigrati bratski ples u sedam osmina
žedni zamaka od peska, kamenja i pustinje
najpre će te podeliti i opkoliti bedemima od betona,
a zatim će te ispiti na slamku do poslednje kapi
Kada možemo da očekujemo tvoju prvu zbirku poezije?
Fermentira. Voleo bih da se desi ove godine.
nazivaju te priviđenjem
nazivaju te priviđenjem, ali u mojim maglovitim stihovima
ti si uvek miris.
miris koji iscrtava sporo i bolno ahromatskim bojama
jalovog sećanja.
od severa do juga, od juga do severa: blede linije.
nazivaju te priviđenjem,
dok gledam tvoje telo kako pleše na marginama.
svet prolazi pored mog prozora. senka sam u svom snu.
to što mi noć donosi, dan mi odnosi.
nazivaju te priviđenjem, ali niko iskreno ne veruje u to.
crno na crno. crno na belo. ali, kada se priča završava?
hoće li neko ispričati narednu? hoće li se nebo otvoriti?
hoće li neko napisati veliko slovo za početak?
nazivaju te zvezdom u otrovnom jezeru. kažu da za tebe postoji
osam strana sveta, a za mene samo one-obične četiri.
zato dođi ti, kad već ne mogu ja, sa vezanim očima i rukama podignutim nagore,
u magli ćemo se sudariti.
Nenad Joldeski
Projekat su podržali Krokodil Engaging Words, Goethe-Institut Skopje, a finansira ga EU.
