Danas je naša gošća makedonska pesnikinja, esejistkinja i spisateljica Nataša Sardžoska, čija poezija se našla u jedinstvenoj književnoj zbirci Izbor savremene makedonske poezije (2023.) koju je pripremila glumica, pesnikinja i prevoditeljka Valentina Bakti. Plezir ima to zadovoljstvo da domaćoj publici premijerno predstavi savremene makedonske pesnike i pesnikinje čija poezija je uvrštena u zbirku.
Nataša Sardžoska (Skoplje, 1979.) makedonska pesnikinja, esejistkinja, spisateljica, književni prevodilac i tumač (fr, it, es, en, pt, hr, ca), antropološkinja. Doktorirala je antropologiju na univerzitetu Eberhard Karls u Tibingenu, Sorbonne Nouvelle u Parizu i univerzitetu u Bergamu. Objavila je pesničke knjige „Plava soba”; „Koža”, „On me povukao s nevidljivim koncem”; „Živa voda„; „Krstna kost”; i „Časovi prevare”, roman „Tramontana”, kratke priče, eseje, kolumne, kritičke tekstove i akademske radove. Objavljena je i prevedena na više od 20 stranjih jezika, u nekoliko poetskih antologija i u međunarodnih književnim časopisima. Objavila je svoje pesničke knjige u Meksiku, Italiji, Hondurasu i na Kosovu. nastupala na brojnih međunarodnim poetskim festivalima u Tel Avivu, Berlinu, Medelinu, Rimu, Bratislavi, Bolognji, Đenovi. Dobila je nagradu “Don Luigi Legro” za zasluge pisanja poezije na italijanskom jeziku. Profesorka je na američkom univerzitetu „Schiller international university” u Madridu i u Hajdelbergu.
Postoji li trenutak iz tvog detinjstva ili rane mladosti koji je na neki način sugerisao da ćeš postati pesnikinja u odraslom dobu?
Kao dete, tetka me je sa njom odvela na službeno putovanje na SVP, tamo sam počela da skupljam autograme pesnika. Izgledali su mi kao uzvišene slavne ličnosti. Poneo me taj zaumno-apstraktni zanos, neka nabijena i intenzivna tišina u dešavanjima, u razgovorima, scenskim čitanjima poezije, u iskazu dubokih emocija. Tada bi na festivalu poklanjali mnogo knjiga… Među njima bila je knjiga Anise Kolc, pesnikinje iz Luksemburga. Njeni stihovi su mi bili toliko snažni i autentični da sam odmah poželela da ih „preslikam“ ličnim slikama. Tada mi se poriv da nešto napišem prvi put javio. Za mene poezija nije književni žanr, već je zaista jedna posebna metafizička umetnost koja se jezikom služi da bi novi jezik stvorila: neuporediv jezik, jezik analogija i asocijacija.
Da li se sećaš svoje prve pesme?
Nevidljive ulice. Napisala sam je u Sijeni. Sećam se te pesme jer sam tada prepoznala svoj poetski glas, tada sam imala 20 godina, a počela sam da pišem u 14. godini. Ne sećam se tih pesama, a ne čuvam ni svesku gde sam ih pisala.
Ko su bili tvoji prvi poetski i književni mentori, autori koji su te oblikovali u osobu i stvaraoca kakva si danas?
Кada sam počela da pišem poeziju, mnogo sam volela da čitam Mateju Matevskog, Radovana Pavlovskog i Venka Andonovskog. Razvijala sam se pod uticajem francuskih nadrealista i simbolista, ali i italijanskih hermetičnih pesnika. Savete sam kasnije dobijala od Кatice Ćulafkove, Saša Gigov Giš me je takođe savetovao… Ipak, za mene je najistinitiji pesnički mentor i neko od koga sam mnogo naučila bio katalonski pesnik Žoan Margarit. Od njega sam naučila najvažnije lekcije: da se poezija ne piše dok je vruća, da poezija ako nije lično doživljena, nije poezija. Poezija je zajedno sa istinom i lepotom moćna umetnička alatka koja nije kompatibilna sa lažima, govorio je Žoan. Bez erudicije poezija može postojati, ali bez istine nikada. Najveću grešku koju pesnik može da napravi jeste da pomisli da je samo lepotom ili samo istinom napisao pesmu, a taj spoj, veza je sa ljubavlju. Zato poezija može biti večna, zato što i ona, kao i ljubav, može biti snažnija od svih smrti.
Crni soko
ti si mi usta ispunio purpurom
divljim porivom natopljenim u mutnoj vodi
ti si me poveo na javno mesto
koje još niko nije posetio
ti si me podigao korak iznad vrtloga
uzdahom burnog vetra
ti si mi pokazao zimske peščane plaže
nedostižne vrhove klonulosti ogolio
u ovoj otmenoj tišini
ti si zaklao sve moje strahove
ti si me prelio u svoju čašu da me iz nje piješ
i svezao me oko svoje krune beduinske
i doveo me u ovaj bezimeni grad
obmotanu samu oko sebe
vezao si mi kosti na sve četiri strane sveta
a onda si ih iz grla izvadio:
da se ne udavim
Nataša Sardžoska
Koga bi izdvojila kao današnje uticaje i zašto?
Blanka Varela, Amelija Roseli, Žoan Margarit, Adrien Rič, Luiz Glak, Oktavio Paz.
Kakva je danas poetska scena u Makedoniji?
Redundantna. Previše manirizma, previše aforizma, previše larpurlartizma, štosova, neiživljenih i nedoživljenih stihova. Ipak, svuda je tako, ne samo kod nas. U takvim površinskim i potrošnim kulturama i živimo. Poezija se malo čita, a još manje se objavljuje, osim, možda, na socijalnim mrežama. Osećam da pripadam italijanskoj poetskoj realnosti, pišem tamo, objavljivana sam tamo i mnogo sam više prihvaćena tamo nego u Makedoniji. Moja knjiga „Кrstna koska“ u Italiji je za dve godine doživela da postane poetski bestseler sa više od 1000 prodatih kopija. Nedavno je objavljena i moja knjiga „Časovi prevere“, koja je sasvim drugačija od svega što sam do sada napisala.
Možeš li da približiš našim čitaocima kako izgleda tvoj kreativni, stvaralački proces?
Impulsivno, nagonski, opsesivno. Nekada se budim kasno u noć da napišem pesmu. Nekada pišem na aerodromu, u metrou, u raznim kafanama, kafićima… Nekada usamljena kod kuće sa mnogo kafe i mnogo vina.
Kada životinje u tebi ćute?
Vuk i srna.
Čega voliš da se dugo sećaš?
Mog oca. Želim da se sećam lepote i dobrote koju ostavljam iza sebe i u srcima drugih ljudi, ali lepote i dobrote koju su i drugi ljudi meni poklonili. Ne želim da se sećam mojih grešaka i samoprevara. A ima ih mnogo… Želim da se sećam ljubavi, zato što ljubav nikada ne umire, Umire sve što je ljubavi lišeno.
U kom gradu bi ostala?
Danas, svi su gradovi isti, ili liče na drugačiji način. Pariz je grad kome se najčešće vraćam i uvek tamo otkrivam drugačiju sebe, ali i grad. Uvek ima novo lice i novu energiju. Ohrid mi je melem za dušu. Skoplje je moj grad. Ipak, volela bih da živim u morskom gradu sa pristaništem i da gledam brodove kako dolaze i odlaze: Napoli – zato što tamo postoji jedan moj čitav svet koji me uvek vraća u život.
Kojih se glasova sa radošću sećaš?
Glas mog oca, majke, brate, moje porodice, mojih baba i deda, glas ljudi koje volim. Interesantno je kako umire glas ljudi koji nam munjevitо i brutalno izlaze iz srca, iako su oni još uvek živi.
