Danas je naša gošća nagrađivana književnica, pesnikinja i profesorka engleskog jezika Dolores Atanasova Lori čija poezija se našla u jedinstvenoj književnoj zbirci Izbor savremene makedonske poezije (2023.) koju je pripremila glumica, pesnikinja i prevoditeljka Valentina Bakti. Plezir ima to zadovoljstvo da domaćoj publici premijerno predstavi savremene makedonske pesnike i pesnikinje čija poezija je uvrštena u zbirku.
Dolores Atanasova-Lori (Nemačka, 1974.). Živi u Skoplju, gde radi kao profesor engleskog jezika. Objavila je četiri knjige poezije: „Buđenje u trećem licu jednine“ (Blesok, 2014.), „S vetrom pod ruku“ (Antolog, 2016.), „Nebo u kavezu“ (samizdat, 2019.), koja je ušla u uži izbor za nagradu „Braća Miladinovci“ na struškim večerima poezije, te „Doći će talas“ (2020, Galikul), za koju je dobila nagradu „Todor čalovski“ za 2019. godinu. U pripremi je njena sledeća knjiga „Sada ti postaješ ja”. Njena poezija je prevedena na nemački, engleski, hrvatski, italijanski, srpski i španski jezik.
Pripremila: Valentina Bakti
Da li se sećaš svoje prve pesme?
Ne… Sećam se uzrasta, negde u 13. godini, kada sam počela da aktivno pišem dnevnik, onakav, sa ključem, i nikada nisam znala gde je ključ, pa sam više vremena gubila u traženju ključa nego što sam zapisivala. Sećam se da sam u istom uzrastu više brisala sve što bih napisala, previše su mi pesme otkrivale. Još uvek nisam naučila da se sakrijem iza reči, pa sam počela da krijem da pišem. To što je bila pesma, završilo je obrisano ili kao žvrljotina na listu papira.
Ko su bili tvoji prvi poetski i književni mentori, autori koji su te oblikovali u osobu i stvaraoca kakva si danas?
Imala sam profesorku makedonskog jezika koja je institirala da razumemo to što bismo smo pročitali, da uđemo duboko u delo i da izađemo iz istog sa onim nevidljivim tovarom misli i osećaja napisanog. Može da se kaže da mi je ona pokazala, ne kako da pišem, već šta da tražim od poezije. Od one koju čitam i od one koju pišem. U ranoj mladosti za mene vredni divljenja bili su Aco Šopov, Petre M. Andreevski, Blaže Koneski, naši pesnički velikani, svetski pesnički velikani, ako voliš poeziju od ranog uzrasta nemoguće je da ih zaobiđeš, ne treba da ih zaobiđeš. Kasnije su došli T.S.Eliot, SIlvija Plat, En Sekston, Ted Hjuz, Jehuda Amihaj, i ovo su samo pesnici, mnogo je duža lista prozaista kroz čije sam svetove otvarala vrata do mojih svetova.
Koga bi izdvojila kao današnje uticaje i zašto?
Malo je kasno za uticaje sad, pogotovo zato što potičem iz generacije koja svoje idole ubija, ili kao što je to lepo rekla Virdžinija Vulf, ubija anđela u kući. Za mene su važnija nova otkrića i želja da se pronađe novo, ne samo u sadašnjosti, nego i u prošlosti. Ako već moram, to bi bio Jehuda Amihaj zbog njegove sposobnosti da opiše prekrasnu sliku osećanja, bio bi to Igor Isakovski zbog osećanja osvešćivanja koje nameću njegove precizne i jasne reči, Kejt Tempest, zbog bezosećajnosti vremena u kom živimo oslikanog u njenoj slem-poeziji, i, razume se, sva muzika na ovom svetu.
Podeli sa našim čitaocima omiljene stihove svog omiljenog pesnika/pesnikinje?
Ne može biti jedna ili jedan, celo društvo je, ali sada dok pišem, napolju je jutro posle kišne noći, slušam novi album The National i prvo što mi dolazi je Pesma o ljubavi i boli, Jehude Amihaja:
Pesma o ljubavi i boli
Kada smo bili zajedno
bili smo kao koristan par makaza
Kada smo se rastali
ponovo smo bili dva oštra noža
zarijena u meso sveta
svako na svom mestu
Kakva je danas poetska scena u Makedoniji?
Oslobođena. Predugo je scena bila pod pritiskom velikanana makedonske poezije. Svaka generacija mora da se oslobodi prethodne generacije da bi mogao da se produži put onih koji su oni pre njih otvorili, inače će ostati u jednoj tački putovanja. Danas imamo posebno snažnu generaciju pesnika i pesnikinja koje dižu prašinu i seju nemir. Prekrasno vreme da se bude živ.
Šta zadržavaš kada sve vratiš?
Zadržavam skoro sve, ono što zapisujem je planina koju na leđima nosim, čovek će sa svim naučiti da živi. Ja sam to što pišem (ko zna koliko njih je ovo reklo pre mene, i govoriće). I kada sam već ovde, vraćam se onom osećanju da je sve već napisano, pa se pitam čemu sve to, ali snažnije je od mene.
Gde je dom?
Tamo gde su ljudi koje volim, sada i ovde, ili ljudi koji nisu ovde, ali su u mojim sećanjima i koji se ne daju zaboravu. Dom je tamo gde mogu slobodno da ćutim i gde ne moram da se objašnjavam, gde se pogledom razumemo i umemo da pročitamo govor tela. Gde u trenucima mogu biti samo ja, a već u sledećem samo još jedna od karika lanca koji nas vezuje.
čuvaću telo
boriću se za tvoje telo,
za život u njemu,
za puls i krv koji u njemu žagore.
stegnuću dlanove oko tvog vrata
dok ti se približavam i gledam te u oči,
svu ću ti toplinu preneti,
od mene do tebe, i nazad, u krug,
pokriću moje telom tvojim,
dodirom ćemo napraviti most,
od mene do tebe, i nazad, u krug.
osluškivaćemo se da li dolazimo,
zalepljeni za put, gde prolazi sve i svašta.
svet će biti nebitno, zamagljeno parče realnosti
dok odmaram obraz na tvom licu.
stisnuće me suza
stegnućeš mi ruku
otići ćeš mi
pa ćeš mi se vratiti…
od svega što naša tela umeju,
najlepše je što mogu biti zajedno
Dolores Atanasova Lori
